Racionalno korišćenje svih raspoloživih prirodnih resursa ,osnovni je princip održivog razvoja čovečanstva. U poljoprivredi se deo vode gubi evapotranspiracijom, a deo otiče u površinske tokove ili podzemnu vodu. Rastvor tla najvažniji je prenosilac biogenih, ali i toksičnih hemijskih elemenata. Na taj način poljoprivreda može postati uzročnikom zagađenja dragocenih zaliha vode. Najveće količine vode u poljoprivredi koriste se za navodnjavanje poljoprivrednih useva.



Sve načine navodnjavanja možemo svrstati u četiri metode i to:

- Površinsko navodnjavanje, gde se navodnjavanje vrši potapanjem površina i ujedno je najstariji način navodnjavanja.

- Podzemno navodnjavanje, gde se voda dovodi otvorenim kanalima ili podzemnim cevima, te se kapilarnim silama premešta u zonu rizosfere.



- Navodnjavanje kišenjem je metoda koja se u novije vreme sve više koristi, pogotovo u razvijenijim zemljama. Kišenje voda pod pritiskom izlazi kroz mlaznice raspršivača simulirajući prirodnu kišu, te na taj način vlaži tlo.

- Lokalizovano navodnjavanje je najekonomičnije navodnjavanje jer se na ovaj način voda pod manjim pritiskom dovodi na parcelu gde se vlaži samo određeni deo gde se razvija korenje.



S obzirom na neprocenjivu vrednost vode potrebno je raditi na tome da se primene metode navodnjavanja gde će se postići maksimalni prinosi uz minimalnu potrošnju vode.




Safet Vesnić dipl.ing. stočarstva