Starinske (stare, nasleđene) sorte povrća (eng. heirloom varieties, heritage varieties) svojim ukusom, ponekad i bojom ili izgledom nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. Koliko ste se puta, nakon što se kupili povrće ili voće u nekom trgovačkom lancu zapitali: Gde je nestao onaj ukus iz bakinog vrta? Osnovne odrednice današnjeg masovnog uzgoja su velik prinos, ujednačenost veličine i izgleda i duga održivost na policama velikih trgovačkih lanaca. Ali ni svi ljudi nisu jednaki, zašto bi onda sve šargarepe morale biti jednake? U eri masovne GMO manipulacije i neukusnih hibrida porasla je svest o vrednosti starinskih sorti i sve češće se pri izboru sorte za svoj vrt odlučujemo baš za stare nasleđene sorte.

Raznolikost u ponudi trebala bi biti osnovna smernica uzgoja povrća. Nažalost nije tako, hiljade starinskih sorti potpuno su nestale u poslednjih stotinu godina, a onima molobrojnima koje još nisu izmanipulisale ili prisvojile velike međunarodne korporacije za uzgoj semena preti izumiranje. U lokalnim uzgojima još uvek postoji određen broj starih sorti, ali često je vrlo teško doći do informacija o njima, a seme i sadni materijal veoma se teško nabavljaju.



Šta su to starinske sorte?

Postoje različita tumačenja i merila za određivanje sorte kao "starinske sorte", "stare sorte" ili "nasleđene sorte". Još uvek se živo raspravlja o kriterijumima, ali najprihvaćenije je mišljenje da je pod tim terminom podrazumevamo kultivare koji su u nepromenjenom obliku uzgajani kroz duži period vremena i prenosili se s kolena na koleno unutar porodice ili uže grupe ljudi, najčešće i na uže ograničenom geografskom području .
Neki smatraju da ovakvi kultivari moraju biti stariji od 100 godina, ali većinom prevladava mišljenje da su u postojanom obliku morali biti uzgajani pre 1951. godine, godine kada je započelo masovnije uvođenje hibrida u komercijalni uzgoj.



Gde su nestale starinske nasleđene sorte?

U Evropi je od 1970. nestalo više od 2.000 takvih sorti zbog neracionalne (a slobodno možemo reći i ekocidne) zakonske regulative koja je odredila da je zabranjeno prodavati povrće koje se ne nalazi na "nacionalnoj listi" priznatih sorti, a visokim taksama registracije onemogućeno je malim proizvođačima da registruju svoje sorte. Danas je potpuno jasno da su iza ove odluke lobiranjima stajale velike kompanije kako bi uništile konkurenciju i plasirale svoje hibride. Uprkos sve glasnijim pritisku javnosti ovaj princip primenjuje se i dalje.

Starinskim se sortama i dalje naveliko trguje, uglavnom u nekoj "sivoj zoni", na granici ilegale, putem internet oglasa i od ruke do ruke. Pogrešan odnos struke i zakonodovaca prema starinskim sortama okolini je otvario vrata nekontrolisanim ukrštanjima, prevarama, gubitku izvornih osobina sorte ... I kad se odlučite za uzgoj nekog starog kultivara nikad ne možete biti sigurni da ste kupili seme baš onog varijeteta koji je opisan u nekoj staroj knjizi, u većini slučajeva kupujete "mačku u džaku".



Jesu li starinske sorte precenjene?

Veliki sam ljubitelj i pobornik uzgoja starinskih sorti, i povrća i voća, i sigurno je da treba učiniti sve da se očuvaju kao vredan izvor polazne raznolikosti. Ali kao što nijedna isključivost nije dobra, često se precijenjuje korist od isključivog uzgoja takvih sorti, ili se barem potcenjuje vrednost nekih novijih sorti. Nije objektivno tvrditi da su baš sve sorte koje su razvijene nakon 1951. godine loše i štetne po naše zdravlje. Šta je sa onima koje su razvijene 1952. ili 1953. Naravno pri tome mislim na one sorte koje su razvijene selekcijskim radom i ukrštanjem pojedinih već postojećih sorti kako bi se istakao neki od njihovih kvaliteta. I naravno pri tome nikako ne mislim na genetski modifikovane organizme i superotporne hibride od kojih treba bežati "kao đavo od tamjana".

Nisu svi naučnici i poljoprivredni stručnjaci pokvarenjaci koji nam pokušavaju podvaliti nešto što nije dobro za nas. Mnogi od njih vredno rade na selekciji i razvoju sorata prilagođenim određenim klimata, vrstama tla, namenama ... Nije retko da se neka novija sorta koja je razvijena selekcionim radom za određene uzgojne uslove pokaže boljom i pouzdanijom od starinske. Stoga ne treba potpuno nekritički odbaciti i uzgoj novijih sorti koje dolaze iz pouzdanih selekcijskih centara u kojima se one razvijaju oponašanjem prirode bez genetskih i inih manipulacija. Često se mudrijom pokaže odluka da se pri izboru sorte opredeli za neku noviju prilagođenu našem podneblju nego neku poznatu starinsku uvoznu sortu koja u našim uslovima neće dati zadovoljavajući rod ili kvalitet.

Nažalost, takve selekcijske sorte najčešće dožive sudbinu starinskih: čim na tržištu počnu uzimati deo kolača velikim korporacijama, korporacijski ih lobiji veoma brzo unište. Brojni su primeri nestanka malih "semenara" i njihovih sorti u bliskoj nam prošlosti.



Kako onda izabrati?

Vodite se srcem, ali ne zanemarite ni razum. Kada god možete izaberite staru sortu. Dajte joj priliku čak i kada je po karakteristikama i nešto slabija od novijih. Neka to bude vaš doprinos očuvanju biodiverziteta i zalog budućnosti naših naslednika. Ali nemojte se slepo držati tog principa i onda kad to ide na vašu štetu, i tvrdoglavo uzgajati sortu koja nije prilagođena vašem vrtu, tlu, klimi ... Rad u bašti je naporan, zahteva puno truda i vremena i treba vam vratiti zadovoljstvom kad vidite obilje koje vam priroda vraća. I poneki noviji kultivar, rodniji ili otporniji, posađen u vrtu među vašim starinskim sortama, opravdaće svoju svrhu.




Tekst preuzet sa http://www.prirodna-hrana.info/