Pažljivo prošetajte poljima. Moljci i vilini konjici uznemireno uzleću. Pčele zuje s cveta na cvet. Razmaknite listove i videćete insekte, paukove, žabe, guštere i mnoge druge sitne životinje kako vrve u senovitom hladu. Krtice i gliste riju ispod površine. To je uravnoteženi ekosistem polja.


Insekti i biljne zajednice održavaju ovde stabilan odnos. Nije neuobičajeno da od biljne bolesti koja napadne ovo područje moja polja ne pretrpe nikakvu štetu. A pogledajte na trenutak komšijino polje. Sav je korov odstranjen herbicidima i kultivacijom. Zemne životinje i insekti istrebljeni su otrovima. Mikroorganizmi i organske materije sprženi su hemijskim đubrivima. Leti možete videti farmere kako rade u polju pod maskama i sa gumenim rukavicama. Ta polja, koja su bila kontinuirano uzgajana preko 1.500 godina, iscrpljena su eksploatatorskom praksom unutar jedne generacije.




Četiri načela razumne zemljoradnje


Prvo je načelo NE KULTIVISATI, to jest nema oranja ni prekopavanja tla. Vekovima su poljoprivrednici pretpostavljali da je plug bitan za uzgajanje bilja. No, nekultivisanje je temelj prirodne zemljoradnje. Zemlja sama sebe kultiviše prirodnim sredstvima - penetracijom korenja biljaka i aktivnošću mikroorganizama, sitnih životinja i glista.



Drugo je načelo NEMA HEMIJSKIH ĐUBRIVA ILI PRIPREMLjENOG KOMPOSTA.


Ljudi se upliću u prirodu i ma koliko pokušavali, ne mogu zalečiti rane koje joj zadaju. Njihova nemarna poljoprivredna praksa lišava tlo bitnih hranjivih materija i rezultat je iz godine u godinu sve veća jalovost zemlje. Prepuštena sama sebi, zemlja prirodno održava svoju plodnost, u skladu s urednim biljnim i životinjskim ciklusom života.



Treće je načelo NE UNIŠTAVATI KOROV ORANjEM I HERBICIDIMA.


Korov ima svoju ulogu u stvaranju plodnog tla. On uspostavlja ravnotežu u biološkoj zajednici. Temeljno je načelo da korov treba kontrolisati, a ne eliminisati. Pokrov od slame i pokrov od bele deteline, pomešan sa setvom, i povremeno natapanje osiguravaju uspešnu kontrolu korova na mojim poljima.



Četvrto je načelo NE ZAVISITI OD HEMIKALIJA.


Otkako su se slabe biljke razvile kao rezultat neprirodne prakse kao što je oranje i upotreba đubriva, bolesti i neravnoteža insekata postali su velik problem agrikulture. Priroda ostavljena na miru u savršenoj je ravnoteži. Štetni insekti i bolesti bilja uvek su prisutni, ali se u prirodi ne pojavljuju u meri koja bi zahtevala upotrebu otrovnih hemikalija. Razumnim načinom kontrolisanja bolesti i insekata uzgajamo snažno bilje u zdravoj okolini.




Kultivacija


Kad se tlo kultivira, prirodna se okolina menja u neprepoznatljivoj meri. Posledice takvog delovanja uzrok su noćnih mora bezbrojnih generacija poljoprivrednika. Ako se, na primer, prirodno područje počne orati, zna se dogoditi da vrlo snažan korov, poput krvaste svračice i štavelja, nadvlada svu ostalu vegetaciju. Kad se taj korov ustali poljoprivrednici su svake godine suočeni s gotovo nemogućim zadatkom plevljenja. Vrlo često zemlja se napušta. Kad se sukobimo s takvim problemima, jedini je razuman izlaz da se prekine neprirodna praksa koja ih je stvorila. Poljoprivrednik snosi odgovornost za popravak štete koju je prouzrokovao. Sa kultivacijom bi se moralo prestati. Ako bi se koristila blaga sredstva, poput razastiranja slame i sejanja deteline, umesto da se vodi uništavajući rat pomoću hemije i mašina, okolina bi se vratila svojoj prirodnoj ravnoteži, pa bi se čak i problematičan korov mogao kontrolisali.



Đubrivo


Poznat sam po tome što, kada razgovaram sa stručnjacima za plodnost tla, obično pitam: "Ako se polje pusti na miru, hoće li plodnost tla porasti ili će ono postati jalovo?" Oni obično zastanu, pa onda odgovore nešto poput: "Pa, da vidimo...postat će jalovo. Ne, žetva se ustali po jutru ako se dugo uzgaja na istom polju bez đubriva. Zemlja se ne bi ni poboljšala ni ojalovila."


Ti specijalisti govore o kultivisanom polju. Ako prirodu prepustimo samoj sebi, plodnost raste. Organski ostaci biljaka i životinja nakupljaju se na površini i rastvaraju delovanjem bakterija i gljivica. Sa kretanjem kišnice materije ulaze duboko u tlo, gde postaju hrana za mikroorganizme, gliste i druge sitne životinje. Korenje bilja doseže do dubljih slojeva tla i vraća hranjive materije na površinu. Ako želite spoznati prirodnu plodnost zemlje, prošetajte katkad po divljoj planini i pogledajte divovsko drveće kako raste bez đubrenja i bez kultivacije. Plodnost prirode, takva kakva jeste, nadilazi maštu.


Posecite prirodni šumski pokrivač, posadite nekoliko generacija za redom japanski crveni bor ili čedar, pa će te videti kako će tlo postati jalovo i podložno eroziji. Zatim na goloj planini sa siromašnim tlom od crvene gline posadite bor ili čedar s pokrivačem od deteline i alfalfe. Kako zeleno đubrivo obogaćuje i omekšava tlo, korov i grmlje niču između drveća i bogati ciklus regeneracije počinje. Postoje mesta na kojima je gornjih deset centimetara tla postalo obogaćeno za manje od deset godina.


Jednako bi se tako moglo i u uzgoju agrikulturnih useva prestati upotrebljavati pospešivači plodnosti. Za veći bi deo bio dovoljan permanentni pokrov od zelenog đubriva, uz vraćanje sve slame i pleve u zemlju. Da bih osigurao životinjsko đubrivo koje pomaže razgradnju slame, običavao sam puštati patke da slobodno šetaju po poljima. Deset pataka snabdeće jutro zemljišta svim potrebnim đubrivom i usto će pripomoći u kontroli korova. Tako sam radio mnogo godina, sve dok izgradnja nacionalnog autoputa nije onemogućila patkama da pređu put i vrate se u svoje stanište. Sada za razgradnju slame koristim male količine kokošjeg đubriva. U ostalim područjima patke i drugi sitni biljojedi još su uvek praktična mogućnost.



Prevelika količina đubriva može stvoriti probleme. Jednom sam, neposredno nakon presađivanja, unajmio na jednu godinu oko 5000 m2 svježe zasađenih pirinčanih polja. Ispraznio sam svu vodu iz polja i nastavio bez hemijskih fertilizatora, stavljajući samo malo kokošjeg đubriva. Četiri polja razvijala su se normalno. Ali na petom, šta god da sam činio, klasovi pirinča nicali su pregusto i napala ih je bolest rasprskavanja. Kad sam pitao vlasnika o čemu se radi, rekao je da je to polje preko zime koristio kao jamu za kokošje gnojivo.


Upotrebom slame, zelenišnog đubriva i malo đubriva od živine mogu se dobiti visoki prinosi bez korištenja komposta ili kupovnoga đubriva. Nekoliko desetina godina proveo sam proučavajući kultivaciju i fertilizaciju na način prirode. I dok sam posmatrao, dobijao sam gomile povrća, citrusa, pirinča i ozimog žita na dar, takoreći od prirodne plodnosti zemlje.



Bitka s korovima


Ovo su neke ključne točke koje treba zapamtili u vezi s korovima. Čim se prekine kultivisanje, količina korova naglo se smanjuje. I vrste korova na tom će se polju promeniti. Ako je seme posejano dok prethodni usev još dozreva, niknuće pre korova. Zimski korov niče pošto je pirinač već požnjevena, ali do tada je ozimo žito već uznapredovalo. Letnji korov niče odmah nakon žetve ječma i raži, ali pirinač je već izrastao i ojačao. Ako vreme sejanja uskladimo tako da nema intervala u sledu useva, žitu ćemo dati veliku prednost pred korovima. Ako se neposredno nakon žetve celo polje prekrije slamom, nicanje korova nakratko se zaustavlja. Sejanje bele deteline zajedno sa žitom takođe pomaže da se korov drži pod kontrolom.


Uobičajeni način da se reši problem korova jeste kultivisanje zemlje. Ali kada kultivišete, seme koje leži duboko u tlu i koje inače nikad ne bi niknulo, izbacuje se na površinu i daje mu se prilika da se razvije. Uz to, vrstama koje brzo niču i rastu, takvi uslovi daju veliku prednost, pa bi se moglo reći da poljoprivrednik koji pokušava kontrolisati korov kultiviranjem tla doslovce seje seme vlastite nesreće.



Kontrola "napasnika"


Recimo da još uvek ima ljudi koji misle kako će im voćnjaci i polja na očigled uginuti ako ne koriste hemikalije. Činjenica je da upravo korištenjem tih hemikalija nerazumno stvaramo uslove u kojima bi se taj bezrazložni strah mogao ostvariti.


Nedavno su japanski crveni borovi pretrpeli ozbiljna oštećenja od navale žižaka koji napadaju koru drveća. Šumari sada zaprašivanjem iz helikoptera pokušavaju zaustaviti štetu. Ne poričem da to daje kratkoročni učinak, ali znam da mora postojati i drugi način. Svet žižaka, prema poslednjim istraživanjima, ne napada direktno, nego tome prethodi delovanje posredničkih nematoda. Nematode se razvijaju u deblu, blokiraju transpor tvode i hranjivih materija i naposletku uzrokuju uvenuće i smrt bora.


Krajnji uzrok, naravno, još nije jasno shvaćen. Nematode se hrane gljivicama u deblu. Kako su se te gljivice nastanile u drvetu? Jesu li se počele množiti pošto su se nematode već pojavile? Ili su se nematode pojavile jer su gljivice već bile prisutne? Sve se svodi na pitanje šta je bilo pre: gljivice ili nematode.


Nadalje, tu je još jedna vrsta mikroba, o kojoj se vrlo malo zna, a koja se uvek pojavljuje uz gljivice, kao i virus koji je za gljivice toksičan. Jedino što se može sa sigurnošću reći jeste da borovi venu u neograničenu broju. Ljudi ne mogu znati istinski uzrok odumirawa borova, niti mogu znati krajnje posledice njihovog "lečenja". Ako se u situaciju unese zbrka dodatnih nepoznatih, to samo može biti sejanje semena novih velikih katastrofa. Ne, ja se ne mogu radovati znajući da je trenutna šteta od žižaka smanjena hemijskim zaprašivanjem. Upotreba poljoprivrednih hemikalija krajnje je neprikladan način rešavanja takvih problema, koji će u budućnosti stvoriti još veće probleme.


Ova četiri načina prirodne zemljoradnje (ne kultivisati, ne upotrebljavati hemijske fertilizatore ili pripravljeni kompost,ne uništavati korove oranjem ili herbicidima i ne zavisiti od hemikalija) u skladu su s prirodnim redom i vode do obnavljanja prirodnog bogatstva. Sva moja šeprtljanja sledila su taj tok misli. To je samo srce moje metode uzgajanja povrća, žita i citrusa.




Masanobu Fukuoka "Revolucija jedne slamke"