Ekonomija maksimalnog prinosa je i ekonomija spaljene zemlje


Od samog početka bavljenja permakulturom i baštovanstvom događale su se u nama mnoge promene. Većinu smo pokrenuli sami, a neke od njih savetovala nam je Priroda (često na vrlo "neprijatan" način). Pogled na svet je pretrpeo najviše promena, a jedna od njih je i razumevanje optimuma i maksimuma u hortikulturi i poljoprivredi. Ukorenjeno je u svima nama, manje više, da želimo najveći klip kukuruza ili najlepši paradajz, da rod bude najveći mogući, kakav smo zamislili, ili kakav diktira rod suseda ili statističke tabele prinosa po kvadratnom metru ili hektaru.


Od toga se teško odviknuti, a nezadovoljstvo je standardna emocija kad je rod manji od očekivanog. Druge standardne reakcije su traženje krivca u spoljnim faktorima, pa to može biti loša ili nepovoljna sezona, siromašna zemlja, loše seme, globalno zagrevanje i sl. Treća i najgora reakcija je kad se čovek pita "gde sam pogrešio, što sam loše učinio?". Naravno, govorim o prirodnom, organskom i permakulturnom uzgoju na otvorenom, premda i kontrolisani plasteničko/staklenički uzgoj može "naleteti" na štetočine ili bolesti koje odgajivač nije uvrstio u plan i program.


Maksimalan i kontinuirano maksimalan prinos je jedan od važnih razloga zbog kojih je razvijena nauka agronomija, a slično se ljudska vrsta ponaša i u drugim delatnostima koje je sama razvila (sport, ekonomija). Važno je postići maksimalnu količinu maksimalno kvalitetnog proizvoda, pri čemu je kvalitet shvaćen na relativno čudan način, a svi neuračunljivi troškovi koji nam se ne sviđaju ili umanjuju profit ne ulaze u ekonomske računice. Oni ostaju "upisani" u tlu, pa će ih jednom neko platiti. Povećanje prinosa u poljoprivredi i baštovanstvu postiže se, među ostalim, GMO sortama, kontinuiranim ili pojačanim đubrenjem i navodnjavanjem, smanjenom kompeticijom biljnih vrsta i maksimalnu obradom tla svake godine, te primenom hemijskih (neorganskih) pesticida, herbicida, fungicida i sl.



S tim postupcima neko vreme dobija se maksimalan prinos, ali zemlja postaje iscrpljena i neplodna . Naravno, tek nakon otprilike 10-30 godina, no ljudi žive brzo i sve brže i ko će se još zamarati nečime što će se dogoditi za 30 godina. I to ako se uopšte dogodi ... što upućuje na način razmišljanja pojedinaca koji ne proizvode svoju hranu, već je kupuju, i nisu u konstantnom kontaktu sa prirodom, već je koriste za relaksaciju i punjenje baterija. Uostalom, istorija uči da su ljudi i ranije spaljivali šume i deforestirali, kako bi osigurali nova plodna polja. A njih je na Planeti u ograničenim količinama.


Ekonomija maksimalnog prinosa je i ekonomija "spržene zemlje" , jer ona doslovce ostaje takva posle višegodišnje primene modernih agro-tehno-genetskih mera. Termin "spržena zemlja" verovatno potpada pod temu vojnih nauka, pa može uputiti u razmišljanje da se poslednjih decenija, zapravo, vodi nekakav rat, no to je posebna i velika tema koja nas odvodi od ove o optimalnoj proizvodnji hrane koju od nas Priroda zahteva! I to bespogovorno!


Priroda je veoma "racionalna", u njoj nema otpada i smeća. Optimum u sebi krije balans, ili najviše što se može dati (i ne zarezati granu na kojoj se sedi) da bi se dobilo koliko je dovoljno (i da je ta grana iduće godine deblja i "sigurnija za sedenje"). Optimalna proizvodnja znači umeren ili manji prinos u plodovima (od onog na koji smo navikli), takođe znači stanovitu količinu nereprezentativnih plodova, manjih, neuglednih ili na koji drugi način neprivlačnih.


Znači i to da su druge žive forme (koje iz navike zovemo štetočinama) uzele svoj deo kolača, pa su nešto kasnije i same postale kolač nekim drugim živim formama (predatori). Osim toga, znači i obilje različitih plodova koji se često ne mogu brati (požnjeti) mašinama, u opreci spram mentalne slike silosa punog pšenice. Dalje ona znači i uzgoj tzv. sezonske hrane, jer se ta najviše oslanja na energiju prirode , pa su potrebna minimalna ulaganja, a biljke se ne teraju u neprirodne aktivnosti. Takvi plodovi su i najkvalitetniji mogući! Oni ne sadrže najviše C-vitamina, u njima nema najviše antioksidansa, Omega-III masti, baš ničega od onog što zastupa moderni nutricionizam. U takvim plodovima ima najviše - balansa, prirodne ravnoteže jer su se u njoj zametnuli, narasli i dozreli. Poljoprivreda i baštovanstvo koji se vode željom za optimalnim prinosom ne otimaju od zemlje, pa je tlo u dovoljno dobrom stanju za iduću sezonu (čak i bez đubrenja ili oranja). Želja za optimalnim prinosom obogaćuje zemlju, vodi računa o smanjenju ili uklanjanju erozije tla iz bilo kog izvora (od tehnologije, količina padavina, vetra ili sunca), održava stabilnim nivo podzemnih voda, podržava i obogaćuje bioraznolikost biljnog i životinjskog sveta, vodi računa o prirodnim ciklusima kruženja osnovnih elemenata, gasova, minerala i ostalog ... i još o mnogim drugim stvarima i elementima koji nam možda nikad nisu ni pali na pamet, a važni su.


Kad bi agronomija i ostale strukture upravljanja preuzele pristup optimalne proizvodnje hrane, to bi značilo da su svesno umanjili vlastite prihode, BDP-e i ostale ekonomske pokazatelje. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, to se ne može očekivati. Ostaje samo jedan način kako je to ostvarivo. Vama je važna zdrava hrana i zdravlje koje iz nje izlazi. Vrt rasterećuje vašu privatnu ekonomiju i stvara mnoge pozitivne i konstruktivne posledice i za vas i za životnu sredinu. Jedino vi to možete. Znajte da to niko neće učiniti za vas.



Karmela i Miroslav Kiš
www.permacooltura.net/



Tekst preuzet sa http://www.naturala.hr/