Azot služi za formiranje belančevina, bez njega nema ugljenih hidrata, t.j. željenog prinosa žitarica, povrća i voća. Čim su ljudi ovo shvatili, postavilo se pitanje: gde i kako uzeti ovaj „beživotni“ azot, od kojeg zavisi naš život? Neću se udubljivati u suštinu ovog problema. Specijalisti ga poznaju bolje, a narodne eksperimentatore ne interesuje istorija i teorija, već praksa. Pa, to je tako...


Potrebno je znati, da su glavni dostavljači azota biljkama mikrobi. Naime, mikroorganizmi uzimaju azot iz vazduha i organike, koju oni razlažu. I to čine za godinu dana, do 300 kg po hektaru čistog azota N2.

Je li to mnogo ili malo?

Izračunajmo: 300 kg : 10 000 m kvadratnih = 0,03 kg/po metru kvadratnom, ili 30 grama na kvadratni metar, 3 kg na ar.

A koliko treba?

Prema potrebi. Ako se u zemlju unese dostupnog azota biljkama 1 kg (uz prisustvo drugih neophodnih komponenata), odmah se dobije prirast prinosa 16 kg. – što je po starim merama pud. Prinos od 100 puda – davnašnja mašta, zaustavljena početkom hemizacije.


1985.g. država je proizvodila do 11 miliona tona azotnih đubriva, a na hektar oranice mali broj je dobio više od 30 kg. Maštalo se o dodatnih 50 miliona tona žitarica, o izobilju. Ali, čudo se nije dogodilo... A nije se dogodilo zbog toga što je nedovoljno imati samo dopunsku količinu azotnih đubriva. Trebalo je sačuvati po svakom hektaru onih 300 kg prirodnog azota, koji su dobijale bakterije. A ovo se nije dogodilo zbog toga što su totalnom hemizacijom cele zemlje uništeni svi zemljišni mikroorganizmi. Bez njih se ne može dobiti optimalna količina prinosa, koji bi se povećao na 16 kg žitarica od svakog kilograma dodatog azotnog đubriva.


Tako se dogodilo u zemlji. A šta se događa, dragi čitaoče, u vašem povrtnjaku ili bašti?... Sudeći po masovnoj kupovini mineralnih đubriva, ne najbolje. Jer, kupiti po 3-5 kg azotnih (i drugih) đubriva po aru, za zemljoradnike nije isplativo. Novac ne žale, namamljeni reklamnim obećanjima. Što više – to bolje! Ali – kome?...



Istorija se ponavlja. Pre vas su to radili kombinati, koji nisu žalili đubriva čak uprkos upozorenjima poštenih naučnika: ne činite štetu! Višak azota u zemlji dovodi do umanjenja šećera u krtolama, smanjuje prinose žitarica do tog stepena, da povećanja produktivnosti uopšte nema.


Vi, zemljoradnici, morate da znate i da uvažavate efektivnost korišćenja unesenih u zemlju đubriva od strane biljaka. Ona je, nažalost, mala – manja od 50%. A to znači, da pola đubriva, koje ste kupili, nekako će biti usvojeno, a druga polovina će otići na uništenje zemljišne flore i faune, što će, na svoj način, dovesti do opšteg sniženja prinosa. Jer, bez mikroba, azot izvetri ili ga spere voda.


Postoji još jedna ne manje važna činjenica. Na gladnim zemljištima biljke se tako prilagode na gladan režim, da njihov korenski sistem nije prilagođen za poboljšanje mineralne ishrane. Takve biljke usvoje ne više od 1/3 unesenih đubriva. Gde će otići ostale 2/3, već znate.


Azot je najvažnije sredstvo za ubrzanje rasta biljaka i za povećanje njihovih prinosa. I zbog toga je nepravilna krajnost odustajanje od azotnih đubriva u početnom stadijumu obnavljanja plodnosti zemlje. A dalje...Prosudite sami.


Na jednom hektaru uzorane zemlje (25-30 cm) u ledinskoj, neplodnoj zoni (t.j., ne dobroj) azota ima do 35 centnera (metričnih centi), a u metarskom sloju – 70 centnera azota. A u crnozemlju odgovarajućih 120 i 260 centnera po hektaru. Takva zasićenost omogućuje zemljoradnicima dobar start, ne samo na hektarskim površinama, već i na arima. Za dobijanje, naprimer, 25 centnera žitarica po hektaru, usevima treba 100 kg azota, koji će biti izdvojen iz organskih rezervi zemlje. Kao zaključak ispada da na „ne najboljoj zemlji“ azota je dovoljno za 35-70 godina, a na crnici od 120-260 godina. Ispada da je nepraktičnije đubriti zemlju dovezenim azotom, već čuvati neiscrpljen zemljišni sloj i koristiti ga, redovno ga dopunjavajući.


Najjednostavniji i svima dostupan način takve popune zemljišta azotom – to su usevi mahunarki. Ovaj način su koristili zemljoradnici antičke Grčke, ništa ne znajući o azotu i o bakterijama. A u Evropi, prilikom prelaska sa tropoljnog na sistem plodosmena sa detelinom 1840.g. prinosi za 70 godina su bili udvostručeni (nisu svi odjednom prešli). Ali vama, narodnim eksperimentatorima, za udvostručavanje prinosa (ako ne budete koristili druge, ovde izložene načine), potrebno je maksimum tri godine.


Nije isključeno da se neki zemljoradnici sukobe sa paradoksalnim efektom. Poseju mahunarke, skupe dobar prinos, a u zemlji se ne nakupi azot. O tome svedoči i nepostojanje krtolica na korenju mahunarki. Razlog je vrlo jednostavan – u zemlji nije ostalo aktivnih bakterija. Otrovane su „hemijom“. U tom slučaju treba obnoviti „brojno stanje grla“. Mogu se koristiti specijalni preparati – Bajkal ili Tamir, koji sadrže mikrobe azotofiksatore, i tretirati preparatom seme pre sejanja.


Druga rezerva mobilnog azota je vankorenska prihrana. Preko površine lista biljke istog trenutka posle prskanja usvajaju se hranljive supstance. Prilikom korenske prihrane ovaj proces se otegne na 7-10 dana. Razlika je, istinu govoreći, upečatljiva i perspektivna za korišćenje na zemljama rizične zemljoradnje. Čak i u povoljnim zonama možemo na ovaj način dobiti za godinu po 2-3 žetve. Ali, zasad se ovaj metod koristi, u direknom smislu reči –prihrana. Čitaoci časopisa „Razumna zemljoradnja“ su se uverili da se efikasnost prihranjivanja povećava, ako se vrši radnim rastvorom „Bajkal Ekstrata“. Tada biljka dobije, ne samo hranu, već i stimulans za brži rast, koji pomaže u kontrolisanju razvitka, na primer, u periodu klijanja – ubrzava obrazovanje korenja, formiranje ploda i t.d. A što se tiče korišćenja azota, uneseni rastvor za prihranu mikroba azotofiksatora omogućuje, prvo, brzo povećanje njihovog broja na račun „Bajkala“, drugo, njihovo naseljavanje na korenje, stablo i površinu lišća biljaka. To omogućuje azotofiksatorima da „unjedre“ svoju produkciju, ne samo na korenje, već i na zeleno lišće.


U prirodi se ovo događa ne baš mnogo. Ali, možda će se proces ubrzati, uz čovekovu pomoć. Tim pre, što same bakterije vrlo rado stupaju u uzajamne povoljne saveze, obrazujući tesnu saradnju različite vrste. Jedni jedu celulozu, drugi – masti, treći – šećer i t.d. I pri tom pomažu komšijama, snabdevajući ih neophodnim vitaminima i drugim jedinjenjima.



Kada se u zemlji naših bašti i povrtnjaka razmnožavaju azotofiksirajuće bakterije, onda možemo da ne otežavamo sebi sejanjem mahunarki. Proces će se dalje nastaviti sam od sebe, popunjavajući zemlju azotom, približno 30 – 50 kg azota po hektaru za godinu.

Rećićete – malo? To je prosečna brojka, a vi možete koristiti rekordere. Na primer od jednogodišnjih mahunarki lupina (vučjak, ukrasna biljka), koji ima ogromnu masu korenja i posle sebe ostavlja u zemlji do 100 kg/ha azota. A višegodišnja lucerka obrazuje tako ogromnu masu korenja, punu simbiotičnih azotofiksirajućih bakterija, da posle nje ostane u zemlji 600 kg/ha azota.


Posle skidanja letine, takvu zemlju, punu azotofiksatora, možemo posipati po drugim parcelama. Ovaj način je vrlo koristan za baštovane i povrtare, jer za stvaranje takvog matičnjaka bakterija, dobro je imati malu lejicu lucerke. Ali treba znati da će preživljavanje preseljenika zavisiti od toga kako ih dočekaju u novoj sredini.


U zemlji, u minijaturnom bakterijskom svetu, kao i kod nas u velikom, vodi se konkurentski rat. Jedno okupljeno društvo mikroba može biti neprijateljski raspoloženo prema novajlijama. Znajući ovo, ne treba raspršavati preseljenike po celoj površini, već ih ostaviti gušće, da bi se odmah organizovale u zemlji njihove kolonije. Jer u svakom prstovetu zemlje sadrži se od stotina hiljada do miliona i triliona bakterija i njihovih spora.


Samo ne mislite da azotofiksirajuće bakterije žive samo na korenju mahunarki. Simbioza bakterija i viših biljaka postojala je milione godina pre pojave mahunarki. Azotofiksatori žive zajedno sa četinarima, papratima i sa velikim brojem drugog drveća i trava. Azotofiksatori ( lat. Rhizobium leguminosorum, ili Bacillus radicicola) žive kako u aerobnom, tako i u anaerobnom sloju zemlje. I u dubini zemlje, bez vazduha, one „rade“ čak efektivnije. Na primer, anaerobni klostridium, uz isti gubitak energije, usvaja azota 6-10 puta više nego aerobni azotobaktor.


Ovo vam je korisno da znate, da ne bi bez potrebe orali ili kopali dublje od površinskog aerobnog sloja. Još treba da znate da unošenje azotnih mineralnih đubriva odmah umanjuje obrazovanje prirodne azotfiksacije. A na povećanje procesa azotfiksacije povoljno utiče velika količina svetlosti (ne zasenčujte biljke!) i unošenje superfosfata kalijuma; dodavanje u zemlju mikroelemenata molibdena i kobalta. U laboratorijskim ogledima dodatkom ovih mikroelemenata uspelo se povećati usvajanje azota kod jove 3,5 puta. Njeno opalo lišće će povećati azot u bilo kom zasadu, na taj način pomažući drveću i povrtarskim kulturama. U Evropi za ovo znaju i široko se koriste time. Tačno tako se koristi i lišće pasjakovine .




Jovan Drobnjak