Razgovori na ovu temu su uvek aktuelni, naročito tamo gde nedostaje voda. Aktivno se žale na nedostatak vode, ali se vrlo retko čuje pitanje o zalivanju.


- A šta tamo može biti „tajno“? – budi se moj kritičar – Zaliješ jednom i za rezervu. Sam znaš: „bez vode ni tamo ni ovamo“ (bez vode se ne može).

- A ako ona šteti?

- Kako ona može štetiti?

- Može! U vodi ne niče seme i guši se korenje. Pa i ono diše. A voda ga pokrije opnom i ne dozvoljava mu da diše. I što je najgore, ostanu i bez vode i bez vazduha.



Za ovaj problem nauka zna odavno. I predlaže sigurna rešenja u vidu melioracije, zalivanja i, čak, okretanja reka ka suvim oblastima. A narodno iskustvo se bazira na traženje pomoćnih sredstava. I nalazi ih.


Od davnina je zapaženo: prilikom zalivanja, prva voda se ne usisa odjednom u zemlju, kao sledeća. Ona u početku kao da se malo zadržava na površini, a zatim postepeno počinje da propada u zemlju. Prilikom ovog procesa svaki suvi delić zemlje kao da se prevlači opnom vlage. Zemlja se vlaži. Druga porcija vode, izlivena na takvu ovlaženu zemlju, skoro u trenutku se upije u zemlju. Zemlja se otvara. Na otvorenoj zemlji voda prodire u dubinu. U tome joj pomaže prirodna rastresitost, koju je obrazovalo kilometarski dugo korenje. Takođe i gliste, koje prave hodnike kroz zemlju. Pri tom ova voda prolazi i vazduh ostane u zemlji. Pa, kada voda pod uticajem svoje težine propada po porama dole, ona poput klipa pumpe, povlači vazduh za sobom.


Suprotno ovome, uzorana zemlja, pretvorena u prašinu, lagano prima vodu. A primivši je bez vazduha, pretvara se u lepljivu masu, sličnu plastelinu, a nadalje, prilikom sušenja, pretvara se u monolitno kamenje, koje moramo ponovo „raskoravati“ plugovima, razbijati teškim diskovima ili branama, kultivatorima, t.j., moramo da radimo uništivački, nerazumni posao. Pokrivanje vlage se vrši laganim drljanjem vlažne i mekane zemlje.


U društvenoj svesti zemljoradnika je duboko shvatanje važnosti zalivanja. Ali, još uvek se ne prihvata ozbiljno neophodnost obezbeđenja zemlje vazduhom, ne shvataju da je voda bez vazduha zemlji nekorisna. Zemljišni vazduh je od neprocenjive važnosti! Suština je u tome, da u vodi biljke stradaju. Ali, ako se ta voda oplemeni vazduhom, biljke će je piti. A zemljišni vazduh je efikasniji jer sadrži mešavinu gasova običnog vazduha i drugih, recimo, azota, ugljendioksida i drugih, koje je proizvelo „živo biće“ zemlje. Zbog toga, posle kiše ili zalivanja, ne sme se dozvoliti formiranje kore, koja ometa dostup vazduha korenju biljaka. Treba kultivirati ili rastresti zemlju dok je vlažna i meka. Rastreseni sloj se brzo osuši i pokrije vlažni sloj i sprečava njegovo isušivanje, omogućujući pri tom da vazduh prolazi u dubinu. Uz dobru aeraciju sama po sebi prevelika vlažnost ne nanosi biljkama štetu. One se normalno razvijaju, ako u zemljišnom vazduhu ima 5% kiseonika i ne preko 1% ugljendioksida.



Jovan Drobnjak