Pre svega, bakterije se razlikuju po tipu disanja. A disanje je, kao što je poznato, osnovna potreba svakog živog bića. Sve životinje mogu izvesno vreme da izdrže bez hrane i vode, ali vrlo brzo umiru bez kiseonika. Isto se to događa i sa bakterijama koje žive u zemlji. Disanje im zagreva telo i daje energiju za život.


Sve bakterije se dele na tri velike grupe:

I AEROBNE – bakterije, koje uzimaju kiseonik iz vazduha. Dišu! Žive u površinskom sloju zemlje i brzo organizuju svoj rad na razlaganju organskih supstanci. Za efektivno gajenje bakterija aerobne su najcenjenije i najpoželjnije.


II ANAEROBNE – bakterije, koje ne dišu u bukvalnom smislu, već usvajaju kiseonik iz organskih supstanci. Vrlo sporo rade. Nije ni čudno, jer žive u podzemlju, u nižim slojevima zemlje. Tamo razlažu mineralne soli. I usput uzimaju još kiseonika od jedinjenja azota. Pri tom slobodni azot pretvaraju u belančevine svog tela i na taj način ga čuvaju za naše biljke. Možemo slobodno reći – anaerobne bakterije su dar Božji. Zbog toga se i ne sme narušavati njihov podzemni svet dubokim prekopavanjem i oranjem sa prevrtanjem grumena.


III FAKULTATIVNE – bakterije, koje mogu i da dišu, i da uzimaju kiseonik iz hrane ne dišući, u bukvalnom smislu reči. To su, može se reći – univerzalne bakterije. Najpoznatije od njih se nazivaju klostridiumi. A najpoznatija je za sav prosvećeni poljoprivredni svet - azotobakterija. Ovu „vrstu“ je otkrio 1901.g., eminentni mikrobiolog, jedan od osnivača ruske mikrobiologije – Sergej Nikolajević Vinogradski.


Pokazalo se da su bakterije lišene čula ukusa, što znači i mogućnosti izbora hrane. Ograničene su u kretanju. I zbog toga bukvalno jedu sve. Čak i sapun, kiseline i... kamenje. U isto vreme bakterije se klasifikuju i prema vrsti hrane. Dele se na autotrofe, - koje se hrane neorganskim supstancama i ugljendioksidom iz ugljene kiseline, i heterotrofe – koje se hrane isključivo organskim materijama.


Postoji još jedan tip bakterija. To su one koje se razmnožavaju i žive samo u živim organizmima. One se nazivaju paraziti. Ova vrsta je svima dobro poznata. Samo ne znaju svi da su ovi paraziti izazivači sibirskog čira, tetanusa i drugih bolesti i mogu dugo da opstanu u zemlji. A uz povoljne uslove (toplota, vlaga), mogu čak u njoj da se i razmnožavaju. Ovo je korisno da znate.



DISANjE MIKROORGANIZAMA


Od ovog njihovog životnog procesa zemljoradnici imaju mnogo koristi. Stvar je u tome što, od procesa disanja nastaje toplota. Ovaj fakat je poznat: podgrevanje zemlje povećava prinose. Ali obično on ostaje neiskorišćen. Na primer, stajnjakom se zagrevaju staklenici i staklene bašte. Ali, mogu se zagrevati i lejice na otvorenom prostoru. Što praktično znači – produžavati vegetaciju.


Mehanizam ubrzanja mikrobnog zagrevanja zemlje je jednostavan. To se postiže ljuštenje zemlje diskovima ili drljanje drljačom na 15-20 cm dubine. Na taj način vazduh prodire u zemlju i donosi bakterijama kiseonik. Kiseonik dospe u ćeliju bakterije kroz opnu, oksidiše organske supstance, a proizvodi razmene (ugljena kiselina i voda) izlučuju se iz mikrobne ćelije u zemlju, grejući je. Ovo će se, naravno, dogoditi, ako u zemlji ima mnogo bakterija.


Same bakterije se prema toploti odnose probirljivo. Lakše podnose sniženje temperature, nego povećanje. Prilikom sniženja temperature one se nekako „konzerviraju“. A prilikom visoke – kod njih dolazi do zgrušnjavanja belančevina. Optimalna temperatura za život mikroba je 30-37 stepeni, maksimalna 40-45, minimalna 3-12 stepeni °S. Pri tom postoje bakterije, na primer, u vrućim izvorima, za koje je komforna temperatura 50-60 stepeni °S; maksimalna do 75, minimalna 30-40. Spore bakterija su izuzetno izdržljive na visoke temperature i mogu da izdrže u ključaloj vodi 40 minuta!



Jovan Drobnjak