Trudeći se da izvuče maksimum koristi primenom agrotehnike prirodne zemljoradnje, sa minimumom uloženog fizičkog rada i novčanih sredstava, uz mogućnost održanja stalnog kontinuiteta i povećanja plodnosti zemlje i prinosa kultura, baštovan mora:



1. da prizna da bilo koje zemljište sadrži u sebi kalijum, fosfor, kalcijum, magnezijum, sumpor - u velikim količinama, većim od potreba biljaka. To znači da tretiranje zemljišta mineralnim đubrivima nije neophodno, već je, čak i štetno, jer rastvori njihovih soli uništavaju glavnu komponentu plodnosti zemlje – humus;


2. da prizna da se zemljišni minerali ne mogu rastvarati vodom od zalivanja ili atmosferskih padavina i da se time ne transformišu zemljišni vodeni rastvori od kojih biljke svojim korenjem dobijaju hranu. Zemljišne minerale razlažu isključivo organske kiseline koje proizvode živi zemljišni mikroorganizmi. To praktično znači da baštovan mora da hrani ne biljke, već zemljišne mikroorganizme i da se brine o tome da ovih mikroorganizama stalno i u dovoljnom broju živi u zemljištu njegove bašte;


3. da prihvati tvrdnju Dokučajeva, da sve biljke unose u zemljište na kome rastu, više organskih elemenata nego što uzimaju u toku svoje vegetacije. A to znači, da zemljištu ne trebaju druge organske materije, osim onih koje su izrasle tu, na površini bašte. Treba takođe shvatiti da su te organske materije hrana živih zemljišnih organizama, a ne biljaka. Hrana biljaka postaju tek posle fermentacije, koju vrše živi zemljišni organizmi;



4. da shvati, da je živim mikroorganizmima u zemlji potrebna hrana (kompost) da bi ih bilo dovoljno i, takođe, potrebna je i rastresita zemlja, koja propušta vazduh i vlagu (humus). Samo u takvim uslovima zemljišni mikroorganizmi mogu da vezuju atmosferski azot sa zemljišnim vodenim rastvorima, praveći ga dostupnim i u dovoljnoj količini za rast biljaka;


5. da shvati da čovekovo intervenisanje oruđima obrade zemljišta, na dubinama većim od 5-7 sm narušava strukturu zemljišta i uništava „komfor“ zemljišnih mikroorganizama, uzrokujući njihovo uginuće, uništava prirodnu rastresitost zemljišnih slojeva, što ih čini tvrđim, teško propustljivim za vazduh i vlagu, bez čega ne mogu normalno živeti zemljišni mikroorganizmi, samim tim, ne može se ni razvijati korenje biljaka;


6. da shvati da u zemljištu baštenske leje, ako deo nje ne ostaje neobrađen, treba unositi za hranjenje zemljišnih mikroorganizama samo delimično fermentisanu organiku, odnosno kompost. Sirova, nefermentisana organika dovodi do uništenja dela mikroorganizama zbog razlaganja slobodnog azota i amonijaka i do stvaranja u zemljištu trule patogene sredine, koja ugrožava truležom korenje biljaka. Osim toga, sirova organika privlači zemljišne vodene rastvore, koji pritom ne dolaze do korenja biljaka. Iz tog razloga, uz prisustvo u zemlji sirovog humusa (organike), biljke su prinuđene da gladuju i neće doneti očekivani prinos;


7. da shvati da mineralna đubriva, kojima se tretira zemljište, po pravilu, „nadušak“ (odjednom), stvaraju u zemljištu zasićene vodene rastvore soli, od kojih strada živa zemljišna sredina, ti isti rastvori uništavaju zemljišni humus – garant prirodne plodnosti. Zemljište, posle tretmana mineralnim đubrivima, postaje niskodisperzivno, tvrdo, teško za obradu, loše propusno za atmosferski vazduh i vlagu. Prilikom isparenja vodenih rastvora, na površini se stvara tvrda kora, sastavljena od mineralnih soli, zemljište „pliva“ posle kiše ili zalivanja, potrebno mu je kopanje. Biljke, odgajene na bazi mineralnih đubriva, nemaju prirodan ukus, miris, vitaminsku vrednost i mogu biti opasne za čovekovo zdravlje;


8. da shvati da glavnu hranu biljke dobijaju, ne iz zemljišta i zemljišnih rastvora, već iz atmosfere. Dobijanje hrane iz vazduha biljke ostvaruju fotosintezom, koja može biti optimalna samo uz maksimum svetla u toku svakog sunčanog dana, osvetljenjem svake biljke direktnim sunčevim zracima. To je preduslov za maksimalan prinos, a uz to i raspored redova sadnica i useva u pravcu sever – jug, uz poštovanje Ovsinskovog principa „gusto-pusto“ – između svaka dva reda povrtarskih kultura, mora postojati slobodan prostor, ne manji od širine dva reda useva.



Jovan Drobnjak