Sve biljke, kao i sve živo na planeti Zemlji, zahteva posebne uslove za život, pre svega, dobru i zdravu hranu. Biljke dobijaju hranu iz zemlje za koju su čvrsto privezane svojim korenjem i ne mogu se premeštati u potrazi za boljim uslovima. I, malo ko zna, da hrana, koju biljke dobijaju iz zemlje, čini svega 2 – 6% njihove potrebe za hranom, a da od 94 – 98% hrane biljke uzimaju iz vazduha, odnosno, atmosfere.


Samo zemljišna hrana, bez atmosferske ishrane, nije dovoljna za rast i razvitak biljaka. Isto kao što i atmosferska hrana nije dovoljna za rast i razvoj biljaka bez zemljišne. A da još preciznije kažemo, zemljišna hrana je svojevrstan katalizator onih procesa, pomoću kojih biljke mogu uzeti hranu iz atmosfere uz posredstvo sunčeve energije i zraka – u procesu fotosinteze.


Pošto same biljke ne mogu da se premeštaju i pošto su čvrsto i stalno vezane za konkretnu teritoriju, mnogi smatraju da vremenom one biraju iz tla osnovne hranljive elemente, na taj način iscrpljuju zemljište, i, da baš zbog toga treba unositi u zemlju đubrivo sa skraćenim NPK – azot, fosfor, kalijum.


Ali, hajdemo da pogledamo biljke izvan naše bašte. Tamo iz godine u godinu bujno rastu raznovrsne porodice trava i zbog toga se zemljište, iz nekog razloga, ne iscrpljuje. Trave stalno, iz godine u godinu, nalaze u toj zemlji hranu, mada niko tamo ne unosi u to zemljište ozloglašene NPK (azot, fosfor, kalijum), i nikakva tragedija se pritom ne dešava – svi stanovnici „divljih“ teritorija izgledaju bodri i zdravi, bujno rastu i cvetaju. Povremena jesenja zahlađenja, čak i do minus 10 stepeni, ne nanose štetu tim izvan ograde stanovnicima, a kulture, na „kultivisanim“ lejama, pri kratkotrjnim minusnim temperaturama, pri najmanjim zahlađenjima, venu i ugibaju.


Zašto se tako događa na „divljim“ terenima, a zbog čega je drugačije na „kultivisanim“ lejama?
Stvar je u tome, što u „divljoj“ prirodi biljni pokrivač u jesen, sa završetkom perioda vegetacije, odumire i ostaje na zemlji. Organska masa biljaka se pritom vraća zemlji, ne samo oni hemijski elementi koje su biljke uzele iz zemljišnih rastvora (2 – 6% svojih potreba), nego i oni koje je biljka uzela iz atmosfere (94 – 98% svojih potreba). U zemljište se, na taj način, svake godine, unosi 20 puta više organskih hemijskih elemenata, nego što su biljke uzele iz zemlje, iz zemljišnih rastvora i „divlja“ zemljišta se svake godine obogaćuju elementima ishrane za sledeće pokolenje biljaka.



Da li smo u pravu kada takva zemljišta nazivamo „divlja“? Pa, na njima se stalno vrši potpuni proces samoobnove plodnosti, što se nikako ne sme nazvati „divljinom“.


Na „kultivisanim“ lejama to se ne događa. Baštovan bere i odvozi sa parcele „vrške“ ili „korenje“, a sve ostalo smatra za bezvredni otpad, koji pograbulja i spali ili odveze na smetlište. „Kultivisana“ zemljišta se ne dopunjuju onim elementima, koje su iz njih uzele biljke. Sam baštovan svojim činjenjem ili nečinjenjem sprečava samoobnavljanje plodnosti svoje bašte. Pa onda, ko je „divalj“? Baštovan ili priroda?


Mnogi baštovani smatraju da za dopunu onoga što su biljke uzele iz zemlje, neizostavno je potrebno uneti u leje mineralno đubre. Međutim, ako pogledamo kako to radi „divlja“ priroda, i vratimo zemlji one „nepotrebne otpatke“, onda će joj biti vraćeno više svih organskih hemijskih elemenata, nego što je potrebno sledećem pokolenju biljaka. A vraćanje tih „nepotrebnih otpadaka“ treba neizostavno vršiti preko kompostne gomile.