Pre nego što odgovorim na pitanja o primeni agrotehnike prirodne zemljoradnje, moram da kažem šta sve spada u tu agrotehniku, čime i zbog čega se ona razlikuje od primene „savremene“ agrotehnike, zasnovane na dubokom prekopavanju ili oranju zemljišta, na primeni sirovog (nefermentisanog) stajnjaka, zelenog đubriva i mineralnih đubriva.


Agrotehnika je nazvana prirodna zbog toga što se prvenstveno oslanja na prirodu, na njenom održavanju plodnosti zemlje, bez dubinskog prodiranja u nju sredstvima obrade, bez tretiranja đubrivom sa strane u obliku stajnjaka, bez primene mineralnih đubriva. Pa, ništa se od toga ne događa u „divljoj“ prirodi, ali ona nam stalno demonstrira svoju superiornost nad nama i našim delovanjima na zemljišta naših bašti.


Dobro je, naprimer, pogledati, posle jakog mraza svoju „tradicionalno“ obrađenu i „kultivisanu“ baštu, i zemljište neobrađenih njiva iza ograde, da bi se uočila razlika rezultata napora baštovana i snage prirode na očuvanju života biljaka. U bašti, na „kultivisanom“ zemljištu, sve su se biljke smrzle, skovrdžale, pocrnele, mnoge su definitivno uginule. A iza ograde, na poljima, u koje čovek nije prodirao svojim moćnim oruđima i raznim đubrivima, mnogobrojne trave su žive, zdrave i raduju se svojoj sreći.
Pa, kako je to moguće, čovek se brinuo, kopao i orao, đubrio stajnjakom, posipao zemljište raznim mikro i makro đubrivima, iscrpljivao se prekomernim fizičkim poslom, praznio svoj novčanik, a priroda iza ograde ništa od toga nije radila, ali njeni rezultati su mnogo produktivniji, nego kod marljivog baštovana?


A stvar je u tome, da se bilje na neobrađenim poljima, odumirući posle vegetativnog perioda, prostrlo po zemlji, pokrivajući je kao ćebetom, svojim izumrlim nadzemnim delovima. U tim delovima, za vreme vegetacije, bilje je nakupilo, kako je tvrdio V. V. Okučajev, mnogo više organskih hemijskih elemenata, nego što je iz zemlje uzelo. Priroda, na taj način, svake godine vraća zemlji mnogo više komposta (organike), nego što je iz nje uzela.



I na „divljoj“ njivi plodnost zemlje se nikada ne iscrpljuje. Ostaci biljaka na neobrađenoj njivi su hrana zemljišnim živim organizmima, koji pretvaraju te biljne ostatke u humus. Humus, sa svoje strane, nalazeći se u korenskom sloju zemljišta, ima svojstvo rastresitosti i poroznosti, propušta u zemlju vazduh i vlagu od padavina. Istovremeno, humus zadržava oko svojih čestica vodene rastvore minerala zemljišta, od kojih biljke i crpe hranu iz zemljišnog sloja. Ovi rastvori se zadržavaju oko čestica humusa silom teže električnog naboja, koji poseduju ove čestice. Međutim, čestice običnog zemljišta takav naboj ne poseduju i mineralne vodene rastvore ne zadržavaju. Zato u zemljištu bez ili sa malom količinom humusa (to je karakteristika najvećeg broja bašti ) vlaga i zemljišni mineralni rastvori ili slobodno odlaze u niže slojeve zemljišta ili putem zemljišnih kapilara odlaze na njenu površinu ne dolazeći do korenja biljaka. Na površini zemljišta se formira tvrda kora od mineralnih soli, koja u unutrašnjost ne propušta ni atmosferski vazduh, ni vlagu od padavina ili od zalivanja.


Na neobrađenim poljima, kako tvrdi pedološka nauka (nauka koja izučava zemljišta), imajući hranu od organike izumrlih ostataka biljaka, živi ogromna masa zemljišnih organizama. Samo na jednom hektaru ukupna masa živih zemljišnih organizama premašuje 20 tona! To je po težini ekvivalentno stadu od 50 komada krupne rogate stoke! Možete li zamisliti kolika je snaga ovog živog zemljišnog stanovništva?


Živi zemljišni organizmi, prilikom disanja izdvajaju ugljendioksid, čiji ugljenik je osnovna komponenta sastava svih biljaka. U „divljoj“ prirodi ovaj gas, kada u zemlji ima dovoljno rastresitog humusa, slobodno prolazi iz zemlje na površinu i biva progutan od strane nadzemnog dela biljke. Osim toga, živi zemljišni organizmi prilikom disanja stvaraju toplotu. Temperatura površine zemlje na neobrađenim poljima je 3-5 stepeni viša od temperature na „kultivisanoj“ bašti. Baš iz tog razloga kod mrazeva izvan ograde bašte, kako smo ranije naglasili, svo bilje ostane živo, a na lejama bašti ugiba ili jako strada od posledica mraza.


Zar time priroda ne dokazuje da sve zemljišne žive organizme treba negovati, štititi i paziti, hraniti ih i umnožavati, a ne uništavati ih oranjem i prekopavanjem (sa prevrtanjem zemlje)?



U prirodi postoji simbioza između biljaka i živih zemljišnih organizama. Biljke svojim otpacima korenja i svojim ostacima hrane živu zemljišnu sredinu, a ta sredina, dobivši hranu od biljaka, pretvara je u humus, u organske kiseline, stimulanse rasta, antibiotike, sluz (za strukturisanje zemljišta), izdvaja iz vazduha tako dragocen za biljke - azot, i uvodi ga u sastav zemljišnih vodenih rastvora. Zemljišni organizmi hitinizacijom (jedinjenje od kojeg se sastoji tvrdi oklop zglavkara, insekata), unose u tlo fosfor i kalijum, a razloženim organskim kiselinama rastvaraju zemljišne minerale i unose njihove hemijske elemente u vodene zemljišne rastvore. Prilikom disanja zemljišni organizmi oslobađaju ugljendioksid, koji je biljkama neophodan za izgradnju svojih tela, a kojeg je vrlo malo u atmosferi. Stvarajući disanjem toplotu, zemljišni organizmi zagrevaju tlo i prizemni sloj atmosfere, što omogućava biljkama bolje uslove rasta i produžava aktivnu vegetaciju biljaka – ranije s proleća i do kasnije u jesen.


Eto, šta ume priroda, tamo gde joj se ne meša čovek, svojim nepromišljenim aktivnostima. Čovek, koji pažljivo posmatra, primetiće da se na neobrađenim poljima periodično menja sastav biljaka koje tamo rastu, jedne trave nestaju, pojavljuju se druge. Priroda ovom promenom kao da ukazuje čoveku da i on treba periodično da menja mesta useva jednih ili drugih kultura. Biljke, usisavajući svojim korenjem vodene zemljišne mineralne rastvore i porama nadzemnog dela atmosferski vazduh, skladište u sebi sav spektar hemijskih elemenata koji su neophodni za njihov razvoj. Ovaj spektar je cela Mendeljejeva tablica elemenata. Međutim, svaka biljka koristi za svoj razvoj i prinos samo one hemijske elemente koji su svojstveni njenoj prirodi. Baš zbog toga plodovi različitih kultura imaju različit ukus, miris, boju, oblik. Hemijskih elemenata, koji im nisu potrebni, biljke se preko korenja i pora oslobađaju i oni odlaze u zemlju ili atmosferu. Vremenom se tih hemijskih elemenata, koji biljkama nisu potrebni, nakupi suviše mnogo u zemlji, da počinju da ometaju njihov normalan rast, razvoj i plodnost. Tada se kaže da je zemlja „umorna“. Zemlja se umori baš od te konkretne biljke. Drugim biljkama sastav tog zemljišta biće sasvim odgovarajući. Na neobrađenim poljima priroda sama periodično menja sastav trava. U bašti to treba da radi čovek, koristeći uputstva prirode.


Mnogi ljudi (među kojima i mnogi baštovani) primećuju, na primer, da na kraju šume, ne mnogo daleko od nje, raste najjače drveće i šiblje. A u šumskoj teskobi i skučenosti, to isto drveće jedva da i raste – slabašno, izduženo,tanko. Time priroda opet priča čoveku da biljkama za rast i razvoj treba svetlost, i vazduh koji se stalno obnavlja i cirkuliše. Takođe i što manje konkurencije za zemljišnu i atmosfersku hranu.