Evo već mnogo godina pratim svoje komšije i pomažem im po baštama. Ne pratim ih ja samo iz proste radoznalosti, već i zbog toga što želim da ponešto pozajmim iz njihove prakse i rada u bašti, i, možda, dođem do nekog korisnog saznanja za sebe.


Ali, slika je iz godine u godinu ponavlja – svi baštenski poslovi na komšijskim parcelama, i u proleće, i u jesen, liče na velike radne akcije: sjate se nekih dana rođaci, šire po parcelama stajnjak, naoružani ašovima i navrat-nanos rovare zemlju. Ponekada, ako je bašta poveća, onda se ovo nastavlja po nekoliko dana, ili pak,na parcelama zabrekću traktori sa plugovima. Koliko samo tereta ovi ljudi podnose? Koliko samo snage i zdravlja troše! Koliko samo novaca za stajnjak, za nekakvu „crnu zemlju“i za traktor bace! I kao rezultat svega, sveopšte kukanje da se rod iz godine u godinu smanjuje, a za sve okrivljuju klimu i vreme, zahlađenja sa kišama ili sušu. A oni koji nemaju sredstava za stajnjak i „crnu zemlju“, za mineralna đubriva i traktore sa plugovima, predano i živahno vode rat sa korovom, a mnogi su zapustili svoje bašte u očaju, jer ne mogu dobiti sa njih nikakav prinos. Ponekada posmatram te napuštene parcele, zarasle u travuljinu i korov…


Odmah pored moje bašte, tu prekoputa, je parcela nekog agronoma. Svake godine i u proleće, i u jesen on dotera na parcelu traktor (i on sam je traktorista), svake godine, na zavist drugim komšijama, doveze na nju nekoliko prikolica stajnjaka. A u jesen, redovno psuje vreme i klimu, koji mu već nekoliko godina za redom ne dozvoljavaju da dobije očekivani prinos, ljuteći se: „Sasvim je zemlja iscrpljena… Ništa ne pomaže…“ I on je agronom! A čemu su ga samo učili, ako ne laže da je agronom?


A tik preko puta je moja bašta. Ona se, očigledno, nalazi u sasvim drugoj klimatskoj zoni, i na njoj je potpuno drugačije vreme celo leto, a već više od deset godina žena i ja ne koristimo stajnjak, ni mineralna đubriva, ne prekopavamo niti oremo tlo naše bašte, ne pucaju nam leđa od napora prekopavanja i prevrtanja zemlje ašovima, ne pozivamo svoju rodbinu na jesenje i prolećne radne akcije, ne psujemo klimu i vreme, ni korova nemamo, a uvek dobar prinos. Na primer, krompira svake godine naberemo najmanje 450 kg po aru. A već smo oboje daleko premašili 60…



Jedan naš poznanik pre nekoliko godina se „razboleo“ od sistema dr Mitlajdera, koji se zasniva na pravljenju procentualnih smeša tretmana mineralnim đubrivima. Lakše je, naravno, primenjivati mineralna đubriva, nego razvlačiti i zakopavati po bašti tone stajnjaka. Oko tri godine on se divio svojoj „bolesti“, da bi zatim izjavio da je zemljište postalo tako blatnjavo i tvrdo, da ga je veoma teško obrađivati, njegova parcela je postala tvrda kao beton, ne propušta vlagu, voda na njoj leži u baricama, a snage za prekopavanje i u jesen i u proleće, pošto je penzioner, nema, a prinos sve manji. A cene za mineralne smese rastu li rastu, brže od korova, što dodatno opterećuje ionako mršav penzionerski novčanik – oko 14 američkih dolara po aru bašte (samo za mineralac, a gde je ostalo?).


Pre dvanaest godina i ja sam se isto tako mučio pri izboru između stajnjaka i mineralnih đubriva, probao sam i jedno i drugo, lomili smo žena i ja svoja krsta, i ruke, i noge prekopavajući baštu i u jesen, i na proleće, žalili se takođe na pakosti klime i vremena, smatrali smo da živeći u „zoni rizične zemljoradnje“, bolje ne smemo ni očekivati. Ali, jednom naiđoh na izjavu našeg eminentnog akademika Vernadskog o tome da je „nemački industrijalac Krup proizvodnjom celokupnog svog oružja, naneo manje štete čovečanstvu, nego čovek ašovom i plugom“. Ova izjava je za mene postala prekretnica na mom ubeđenju da zemlju stalno treba orati i prekopavati, da je treba stalno đubriti stajnjakom i mineralnim đubrivima, kojom prilikom ih treba zakopavati duboko u zemlju plugom ili ašovom. Tada sam se setio, još iz studentskih dana, imena Dokučajeva, Timirjazeva, Ovsinskog, Vavilova, Maljceva i iz zrelog doba Ponomarjova i Slašćinina. I pronađem ja u njihovim radovima, a takođe i u delima Amerikanaca Džona Dževonsa i Džekoba Mitlajdera i japanskog farmera Masanabua Fukuoke savete i upozorenja kako treba
i kako ne treba obrađivati zemlju njiva i bašti, da bi se ne samo sačuvala njena plodnost, nego se i povećavala iz godine u godinu.



Iz njihovih radova shvatio sam najglavnije: masovno zastupljeni kod nas „tradicionalni“ metod obrade njiva i bašti, uništava njihovu plodnost i ne ostavlja zemljoradniku nikakvu šansu da dobije visoke i stabilne prinose, koji toliko ne zavise od klime i vremenskih uslova. Informacija koju sam otkrio, da je još pre više od 250 godina, kada nije bilo plugova sa raonicima za prevrtanje zemlje, mineralnih đubriva, dovoljne količine stajnjaka (nije bilo toliko velikih gazdinstava za držanje stoke u boksovima), carski baštovan Ekleben u predgrađu Sant-Peterburga (zar to nije „zona riskantne zemljoradnje“?) dobio prinose pšenice oko 3000 c/ha (centner, c=50 kg; danas se prosečno u Rusiji dobija 16 – 20 c/ha), definitivno me uverila u pogubnost opšteprihvaćenih „tradicionalnih“ metoda obrade zemlje i postala za mene „trenutak istine“. Od tada ja ne prekopavam, niti orem svoju baštu, ne koristim stajnjak, ni mineralna đubriva, ne borim se, nešto specijalno, ni protiv korova, ne žalim se na klimu i vremenske uslove, ne trošim previše svoje mišiće, ne pustošim svoj penzionerski novčanik, a dobijam 2, 3, 5 puta (zavisno od kultura) veći prinos nego onda kada sam obrađivao zemlju kao svi ostali.


Razumevanje ovde rečenog, možda će vratiti ljude na napuštene i zarasle u korov parcele. Jer u današnje vreme skoro svaka porodica poseduje parcelu, na kojoj su glavna radna snaga penzioneri. Oni su, nažalost, i sami najveći konzervativci, što se tiče primene visoko gubitičnih i štetnih za plodnost zemljišta metoda obrade njiva.


Hajdemo, kolege, počnimo sami, jer nam vlast u tome neće i ne želi pomoći, da prihvatimo i primenjujemo vrlo jednostavne metode, u saradnji sa prirodom, da rukovodimo svojim baštama i da prestanemo da se pokoravamo „ovnovima u stadu“, o kojima je pisao Edgar Alan Po. Želim vam uspeha u tom korisnom poslu!





B.S. Anenkov u knjizi "Pozovite prirodu u baštu"