Tle – to je površinski pokrivač zemlje - simbioza (zajednički život) biljaka i živih organizama. Tle se sastoji od ostataka biljaka, živih organizama i njihovih izlučevina i samih živih organizama (raznih crva, glisti, gljivica, mikroorganizama, plesni, mikroba i bakterija), koji žive u površinskom sloju zemlje, zahvaljujući ostacima biljnog i životinjskog sveta koji se u njoj nalaze. Na taj način, tle je nešto živo, ono se stalno obnavlja i regeneriše životnim procesima biljaka i životinja. Ako površinski sloj zemlje ne sadrži u sebi biljne i životinjske ostatke, onda se on ne može zvati pogodnim tlom. To je samo grunt (zemljište) koji se sastoji od raznih minerala. Samo se zemljište, obogaćeno ostacima biljnog i životinjskog sveta i živim organizmima i njihovim izlučevinama, može nazvati pogodno tle (dobra zemlja).


Mogu li biljke živeti i donositi plodove van zemljišta? Da, mogu. To je dokazao nemački hemičar Justus Libih pre više od 150 godina, hraneći biljke rastvorima mineralnih đubriva. Može li se govoriti o plodnosti njiva i bašti na kojima se godinama primenjuju mineralna đubriva? Naravno, ne. Jer su rastvori mineralnih đubriva uništili u površinskom delu zemlje i u organskom delu floru i faunu. Prinosi na takvim njivama i baštama se dobijaju ne od plodnog zemljišta (koje je uništeno hemijom), već od rastvora mineralnih đubriva, t.j., praktično, na hidroponi način. U gruntu, (ne u zemljištu, koje nije plodno), na taj način se stvaraju mineralni rastvori, kojima se hrane biljke. Biljke, gajene „hemijom“, dobijaju samo kompleks nekih hemijskih elemenata, a ne sve sastojke prirodnih organskih jedinjenja. Takve biljke nemaju prirodan ukus, miris i vitaminski sastav, loše su za skladištenje i mogu biti opasne za čovekovo zdravlje.


Hemijska mineralna đubriva dovode do mineralizacije organskog dela zemljinog pokrivača, čine površinski sloj sitnodisperzivnim, tvrdim, slabo propusnim za vlagu i vazduh, hladnim, teškim za obradu. U zasićenim rastvorima soli mineralnih đubriva, koja se, po pravilu, unose jednom i odjednom, ubija se živa površinska sredina. Površinski sloj prestaje biti plodno tle, pretvara se, jednostavno, u mineralizovano zemljište. Za dobijanje kakvih takvih prinosa takvo zemljište iz godine u godinu zahteva sve veću količinu mineralnih đubriva i sve više napora kod oranja ili kopanja sa prevrtanjem površinskog sloja. Biljke na takvim zemljištima zahtevaju česta zalivanja, slabo rastu i podložne su bolestima i štetočinama, njihov prinos mnogo zavisi od vremenskih uslova.




U prirodi, parcele, na kojima čovek nije izvršio agresiju hemijskim đubrivima i mašinama za duboku obradu površinskog sloja, ustvari, predstavljaju živi sloj, dobro struktuiran, pun humusa, pun živih organizama. Struktura takvog tla je slična sunđeru, puno je raznoraznih kanala, koje je ostavilo korenje biljaka, čiji su organski deo pojeli zemljišni organizmi, i kanala koje su ostavili živi organizmi. Tim kanalima zemljište lako dobija vazduh i vlagu, tim istim kanalima zemljište se lako oslobađa ugljendioksida, koji nastaje od prerade organskih ostataka i od disanja tih istih mikroorganizama. Tim istim kanalima lako prodire u zemlju korenje novih biljaka. Uz postojanje u zemljištu vazduha i vlage, i uz prisustvo organike i žive zemljišne sredine, u njemu se stalno vrši proces stvaranja humusa – baze plodnosti. Na taj način u zemljištu se stalno događaju procesi obnavljanja plodnosti, posle življenja na njemu bilo kog pokoljenja biljaka.


V. V. Dokučajev je govorio da svaka biljčica više ostavi tlu nego što iz njega uzme. Iz ovoga se može izvesti zaključak, da ako čovek nauči da omogući na svojim njivama i u svojim baštama prirodne uslove, onda zemljištu, njivi ili bašti neće nedostajati ni mineralnog, niti stajskog đubriva, neće biti potrebno niti oranje, ni prekopavanje, ni prevrtanje zemlje.