U glavnoj paši proizvođači tečnog meda ne idu na proizvodnju voska, jer bi u suprotnom prinos meda bio manji. Međutim, proizvođači meda u saću, da bi ostvarili svoj cilj moraju da idu na oba proizvoda istovremeno. Ovo se postiže simuliranjem rojenja gde se koristi energija roja. Sličnu ideju za proizvodnju i tečnog meda dao je prof. dr Slobodan Miloradović u aprilskom Pčelaru za 2004.

Koristeći dotadašnja naučna saznanja, principe nove tehnike proizvodnje meda u saću postavio je pčelar George S. Demuth, i objavio ih 1919. godine u Farmerskom biltenu br. 1039. Po njemu, 6-8 nedelja pre glavne paše društva treba maksimalno razvijati, a zatim pred pašu plodište smanjiti sa dva na jedno LR telo. U njega koncentriše pčele i leglo, i prekida kontinuitet zaleganja odstranjujući maticu za period od 10-15 dana. Ovaj prekid zaleganja J. Hogg je kasnije smatrao suštinskim i nazvao ga magični kuršum. Posle ovoga, dodavanjem mlade matice, društvo će poletno raditi kao novi roj i neće se rojiti te sezone.

Na osnovu ovih principa, simuliranjem stanja u jednoj već izrojenoj košnici bez gubitka pčela, danas u Americi postoje dva metoda proizvodnje meda u saću, koji nose imena po svojim autorima (E. E. Killion i J. A. Hogg).



Kilionov metod

Kilion i sinovi su u Americi najpoznatiji proizvođači meda u saću sa tradicijom dugom oko 90 godina. Žive u državi Ilinois i pčelare sa 1000 društava. Njihov metod je opisan u knjizi „Med u saću“, a izvode ga za to prilagođenom opremom. U proleće, nekoliko nedelća pre glavne paše (kada se ustale vremenske prilike) svakih sedam dana vrše zamenu mesta plodišnih tela. Sa ovim se postiže brži razvoj i ravnomeran raspored legla u oba tela, a ovo je i mera protiv rojenja u tom periodu. Na 12 dana pre glavne paše, simuliraju rojenje. Radovi pčelara prikazani su u tabeli, koju sam napravio na osnovu podataka iz Kilionove knjige.

Koncentraciju pčela i legla u načelu vrši u telu koje se zateklo gore i nad njim će se (na roditeljskoj podnjači) proizvoditi med u saću. Telo koje se zateklo dole sa ostatkom legla i nešto pčela, postavlja se na posebno mesto u pčelinjaku i od legla tri društva pravi novo društvo za vrcani med.


Ukoliko gradnja matičnjaka nije početa uz prisustvo matice, pčele ih obavezno grade po uništavanju iste.
U toku narednih 12 dana pčelar 4 puta otvara košnicu. Pri svakom pregledu ruši započete matičnjake.Dvanaestog dana skoro svo leglo je poklopljeno i tada dodaje novu maticu. Kada ona počne da leže, oživljava aktivnost društva. Ovu aktivnost Kilion opisuje: „Kada matica počne da leže, pčele joj prave prostor prenoseći med iz ćelija plodišta u medište. Stvaranjem prostora za zaleganje mladoj matici, rad u medištu praktično "eksplodira".



Kilionovi koriste opremu koja je podešena tako da omogućava dobru ventilaciju, kako bi sekcije meda u saću bile potpuno kompletirane. Koriste duboku (Milerovu) podnjaču, čija je unutrašnja dubina 5,6 cm. Ona leti obezbeđuje ventilaciju, a zimi utiče na to da ne dođe do buđanja saća. Plodišta su dimenzija desetoramnih LR tela, ali u njima drže samo po 9 ramova i sa svake strane po jednu pregradnu dasku koju nazivaju pratećom daskom (slično kao što radi Branislav Karleuša, pčelar iz Beograda – napomena urednika). Nastavci sa sekcijama su iste dužine, ali je širina manja za oko 6 cm, jer sadrže 7 sekcija i dve prateće daske. Pčele iz medišta preteruju koristeći bežalicu, a za vreme velikih vrućina, društvima koja nisu u hladu dodaju nastavak (nešto kao naš zbeg) sa nekoliko malih zamreženih otvora.

Na kraju sezone medišta se skidaju, vraća oduzeto plodišno telo i u tom položaju društva ostaju preko zime.





Mrkailo Ðurađ
ul. Maksima Gorkog br. 2/15
18000 Niš
+381 18 49-331