Razlozi za pojavu masovnog izumiranja pčelinjih društava, koje je registrovano od 2006. godine, na gotovo svim meridijanima sveta, još uvek nisu jednoznačno određeni. Ono je zahvatilo kako pčele u košnicama tako i divlje pčele, ali su zapažene slične tendencije i u populaciji divljih bumbara. U pitanju su značajni polinatori, od kojih zavisi proizvodnja približno 130 vrsta voća i povrća koje se koriste u ljudskoj ishrani. Potencijalni gubici na globalnom nivou ako se ovakav trend odumiranja pčela nastavi su ogromni. Zbog toga se poslednjih godina pojačavaju napori na utvrđivanju razloga ove pojave i preduzimanju mera na saniranju posledica.

U našoj javnosti se kao najčešći razlog izumiranja pčela pominju pesticidi. Na nivou EU uvedena i privremena zabrana čitave jedne grupe insekticida, neonikotinoida, ali je potrebno još istraživanja koja bi definitivno potvrdila ili porekla uticaj ovih jedinjenja na smrt pčelinjih zajednica. Mora se naglasiti da ovde nije reč o klasičnom odumiranju svih jedinki u košnici, već je reč o kolapsu društva koje nastaje tako što radilice napuštaju košnicu, ostavljajući kraljicu i neveliko potomstvo. Ovakvo čudno ponašanje je veoma zbunjujuće za naučnike.

Neonikotinoidi su postali ozbiljan kandidat za glavnog uzročnika ove pojave jer deluju na centarlni nervni sistem insekata izazivajući dezorjentaciju, nemogućnost kretanja i letenja. Međutim, sada su sve brojnije teorije koje naglašavaju uticaj više različitih faktora na ovakav složen fenomen. Tu se pominju i druge vrste pesticida, poput fungicida, koje se često koriste tokom cvetanja voćaka i drugih biljaka, kada su pčele veoma aktivne; zatim pojedine viroze pčela, kao i grinja, Varroa destructor.

Postoje tvrdnje da je i sama genetika pčela nedovoljno raznovrsna, što utiče na smanjenje prirodne otpornosti prema bolestima i parazitima. I različite prakse koje upražnjavaju sami pčelari mogle bi ići na ruku masovnom nestanku pčelinjih društava, kao što su isuviše često seljenje košnica na velike udaljenosti ili neadekvatna ishrana pčela. Takođe, ogromni prostori prekriveni monokulturom nisu pogodni za pčelinju ispašu, jer one preferiraju veću diverzifikaciju u vegetaciji tokom cele godine.

Iako je potrebno još saznanja o ovoj kompleksnij pojavi, može se reći da je neophodna tešnja saradnja i razmena informacija između poljoprivrednih proizvođača i pčelara, kao i pridržavanje određenih pravila kojima se smanjuju rizici za nastanak pomenute pojave. To se, na strani biljnih proizvođača, pre svega odnosi na uzdržavanje od primene insekticida u vreme cvetanja biljaka i blagovremenom obaveštavanju pčelara o vremenu tretiranja i sredstvu koje se koristi. Što se pčelara tiče, potrebno je, kad se kolabirana pčelinja kolonija pronađe, smestiti opremu na mesto gde se mogu izvršiti preventivne mere kako bi bili sigurni da ostale pčele tu nemaju pristup. Takođe, važno je ne kombinovati kolabirajuća društva sa zdravima.



Miraš Zagrađanin dipl. ing.