Pčela je oblikom i građom prilagođena cvetovima, a cvetovi oblikom, izgledom i bojom da privuku pčelu. Telo pčele je pokriveno mnogobrojnim dlačicama koje, između ostalog, imaju ulogu i u sakupljanju polenovog praha. Zadnje noge su takođe prilagođene sakupljanju polena, jer na četvrtom članku imaju izdubljenja, oivičena dugim dlačicama. Ove delove nazivamo i prašnim korpicama jer služe za sakupljanje i prenošenje cvetnog praha.

Da bi korpice bile napunjene cvetnim prahom, pčeli pomaže takozvana četka, koju čine deset redi čekinja sa unutrašnje strane stopala. Postoji još i prašna kašika u gornjem delu stopala, a sve u cilju bržeg i lakšeg sakupljanja cvetnog praha. Cvetni prah je pčeli potreban kao izvor belančevina, masti, vitamina mineralnih soli koje koriste u ishrani.

Zajedno sa medom, cvetni prah se koristi i za ishranu larvi, održavanje života, izlučivanje voska i mleča i izvršavanje drugih poslova u košnici i van nje. Cvetni prah su ustvari muške polne ćelije biljaka. To su sitna zrnca koja ispunjavaju prašne kesice cvetova. Polenova zrnca (zrnca cvetnog praha) se razlikuju po obliku, boji, veličini i po sadržaju hranljivih materija u zavisnosti od vrste biljke od koje podstiču.



Cvetni prah na biljkama sakupljaju pčele izletnice. One se trude da donesu što više nektara, a polen unose samo prema potrebi, odnosno unos povećavaju ako u prirodi nema nektara. U toku godine najviše ga skupe u proleće, kad cveta voće. Kad sakupljaju prah, pčele vrše odabir tako što više posećuju cvetove bogate prahom. Cvetovi su svojim oblikom, izgledom i bojom prilagođeni da privuku pčelu da dođe radi nektara i praha i njime izvršila oprašivanje.

Nektar takođe ima važan zadatak u životu biljke, a to je da privuče pčele i druge insekte, koji dolazeći za nektarom prenose i prah sa jednog cveta na drugi. Zbog toga su cvetovi sa živo obojenim kruničnim i čašičnim listićima, a vrlo često luče i jak miris koji privlači insekte, odnosno pčele. Nektar luče žlezde koje se nalaze duboko u cvetu, pa pčela ili insekt da bi došao do njega mora da se zavlači u cvet i dodiruje prašnike i tučak i tako vrši oprašivanje u većem obimu.

Oprašivanje (polinacija) je prenošenje polenovih zrna (mikrospora) iz prašnica, muškog organa (antera) na žig tučka, ženskog organa. Oprašivanje je vezano za cvet biljke u kome su smešteni i prašnici i žig tučka.

Karakteristike cvetova voća upoznaćemo kroz izgled cveta šljive. Cvet šljive je potpun (pravi, dvopolni,) i sastoji se od čašice, krunice, prašnika i tučka. Cvet šljive je polisimetričan. Krunica cveta šljive sastoji se od pet a retko od 6 i 7 kruničnih listića bele, beloružičaste i ružičaste boje. Uloga krunice je da izgledom i mirisom privuče insekte, odnosno pčele radi oprašivanja. Cvet šljive ima mnogo prašnika, od 16 do 49, koji čine prsten oko tučka. Nektarije, posebne kvržice, šljive luče sladak sirup, nektar koji sadrži 10 do 40% šećera. Cvetovi šljive su važna pčelinja paša među kojima je najvažnija džanarika.

U zavisnosti od toga ko je prenosilac polena, biljke delimo na entomofilne (insekti), anelofilne (vetar), ornitofilne (ptice) i hidrofilne (voda). Najveći deo cvetnica prilagođen je na oprašivanje insektima.

Među insektima najznačajniji oprašivači su medonosne pčele (apis mellifera ). Prema materijalu Konstatinovića i Stankovića koji je iznet na kongresu pčelara Jugoslavije u Osjeku 1979. godine, 85% oprašivača entomofilnih biljaka čine medonosne pčele, dok na sve ostale insekte otpada 15%.



Ako cvetanje prate niže spoljne temperature da pčele ne mogu da izleću i vrše oprašivanje, onda na značaju dobijaju bumbari i mnoge solitarne pčele. Kada se na velikoj površini gaji jedna biljna vrsta, onda nema dovoljno divljih insekata za oprašivanje. Širenjem površina pod gajenim kulturnim biljkama, povećanjem upotrebe hemijskih sredstava u poljoprivredi, naročito prskanjem insekticidima, meliorativnim i drugim radnjama, broj divljih insekata oprašivača se smanjuje.

Medonosne pčele oprašuju cvetove šljive na temperaturi od 11 do 37 stepeni Celziusovih. Optimalno je, ako je lepo i tiho vreme sa temperaturom od oko 20 stepeni Celziusovih. Optimalan prostor za oprašivanje je do 400 metara oko postavljene košnice. Medonosna pčela ima mnoge prednosti u odnosu na druge insekte u oprašivanju poljoprivrednih kultura. Medonosna pčela prezimljava u jakim društvima, tako da je njihov broj u proleće kad cveta voće znatno veći od broja ostalih insekata. Pčelinjim društvom se znatno lakše manipuliše pa može prema potrebi da se prenese na određeno mesto, radi ravnomernijeg oprašivanja većih površina i to u određenom optimalnom roku. Ova osobina je značajna i sa stanovišta tretiranja bilja biljnim insekticidima, jer se lakše sklanjaju prema potrebi, za razliku od ostalih insekata za koje je tretiranje fatalno. Pčele lete i po nekoliko kilometara što znači da oprašuju veliku površinu, dok solitarne pčele to čine u neposrednoj blizini svog gnezda.

Pčele polen nose na nogama. Dva tovara polena koja ona nosi u košnicu teže obično 20 do 25 miligrama. U ta dva tovara ima tri do četiri miliona polenovih zrnaca. Da bi to sakupila, pčela mora da poseti nekoliko desetina do nekoliko stotina cvetova i da pri tom na sebi ponese sva ta raznovrsna polenova zrnca. Izletnice na svom telu nose 5.000 polenovih zrna i kada napuštaju košnicu. U košnici dolazi do mešanja zrna polena koji dospevaju čak i na tela trutova tj. do takozvanog transfera polena, što daje izuzetne prednosti medonosnoj pčeli u oprašivanju u odnosu na druge oprašivače. Prednost medonosne pčele je i njihova međusobna komunikacija. Svaka izletnica kod donošenja tovara polena mora znacima tj. pokretima (plesom), da pokaže pravac i daljinu odakle je tovar stigao kako bi i druge krenule za tim izvorom. Među pčelama izletnicama razlikujemo one koje donose polen, one koje donose vodu i one koje donose nektar. Za oprašivanje su najvažnije one koje donose polen. Broj onih koje donose polen zavisi od potreba za polenom, količine otvorenog legla, godišnjeg doba i dr. Da bi se u strukturi izletnica povećao broj onih koje donose polen, treba postaviti sakupljač polenovog praha pomoću koga se uklanja 50-70% donetog polena. Na taj način se potreba za polenom kod pčela ne smanjuje i one se više orjentišu na sakupljanju polena.

Ako pčelar želi da pčele oprašuju određenu poljoprivrednu kulturu, recimo voće, odnosno šljive, onda se može preduzeti radnja - takozvana dresura pčela. Dresura pčela je davanje pčelama aromatičnog šećernog sirupa sa aromom biljke koju želimo da oprašujemo. U šećerni sirup se uveče potope prvi cvetovi biljke da šećerni sirup upije mirise. Ujutru pre izlaska pčela takav sirup se u maloj količini do 100 mililitara daje pčelama. One dobijajući sirup dobiju i miris procvetale biljke i u toku dana u potrazi za nektarom idu u pravcu tih biljaka. Na taj način, znatno se povećava oprašivanje tih biljaka. Potreban broj društava po hektaru za dobro oprašivanje zavisi od vrste biljke, od lokaliteta, mada po Martinu (1974) za jabuku, višnju i šljivu je potrebno 2,5 društava po hektaru, dok za krušku je to 5 društava zbog manje atraktivnog polena. Nepovoljne vremenske prilike povećavaju potreban broj društava na 3 do 4 po hektaru. Medonosne pčele dobrim oprašivanjem doprinose i boljem kvalitetu proizvoda kod voća, a boljem kvalitetu semena kod suncokreta i badema.



Kada je izvršeno oprašivanje i polenova zrnca preneta na žig tučka, započinje sledeća faza tj. oplodnja. To je proces koji počinje u povoljnim uslovima kada na žig tučka dospu odgovarajuća polenova zrnca. Polenova zrnca, ako su podudarana (kompatibilna) biljci na čijem su žigu tučka, počinju da menjaju oblik dobijajući oblik cevčice i da prodiru u unutraćnjost tučka. Samo jedno od njih stići će do embrionove kesice semenog zametka u plodniku tučka. U cevčici se nalaze dva gameta (muške ćelije) od kojih jedan oplodi jajnu ćeliju a drugi središno jedro embrionove kesice. Ovakva oplodnja se zove dvojna oplodnja. Za klijanje polena, šljive, potrebna je temperatura preko 5 stepeni Celzijusovih, a najpovoljnija je od 16 do 21 stepeni. Na niskim temperaturama polenove cevčice rastu vrlo sporo ili prestaju da rastu, pa ne mogu da izvrše oplodnju. Ovo je razlog lošeg roda šljiva u godini kada je u fenofazi cvetanja hladno vreme. Dvojna oplodnja se vrši i kod sorti šljiva kod kojih se vrši samooprašivanje i takve sorte šljiva nazivamo samooplodnim. Samooplodne sorte šljiva se mogu gajiti u čistim (jednosortnim ) zasadima.

Veći broj sorti šljiva zavisi od stranog, odnosno unakrsnog oprašivanja. Za njih je važno da bi se se izvršila dvojna oplodnja da ima odgovarajući podudaran oprašivač (izvor polena), insekti oprašivači u dovoljnom broju i povoljne temperature u fazi cvetanja, tj. oprašivanja i oplodnje. Jedan od načina obezbeđivanja podudarnog polena je da se kod zasađivanja određenih sorti voća, zasad dopuni određenim brojem jedinki sorata koje daju podudaran (kompatabilan) polen. Zasad jedinki tih sorata treba ravnomerno rasporediti po celom voćnjaku, odnosno šljivaku.

Pčelari SAD na leto košnica dovezenih na oprašivanje umeću uređaj (umetak), kroz koji pčele prolaze prilikom izlaska na pašu. U taj umetak se sipa odgovarajući polen, kojim se pčele kod izlaska napraše. Tako naprašene posećuju cvetove voćaka i obezbeđuju sigurno unakrsno oprašivanje. Da bi se proverilo da li zaista pčele na ovaj način oprašuju biljke, pre sipanja u umetak polen je izmešan sa fluoroscentnim materijalom. Noćnim pregledom pomoću ultravioletne svetlosti utvrđeno je da obeleženi polen zaista prenet i ostavljen na cvetove. Rodnost voćnjaka sa takvim oprašivanjem znatno je veća, što znači za dobar rod je važno, da cvetovi budu dobro oprašeni podudarnim polenom. Značajan doprinos obezbeđivanju potrebnog podudarnog polena obezbeđuju pčele koje u svom obilsku cvetova prikupljaju najrazličitiji polen.