Gotovo da nema pčelara koji ne zna za čuveni spor oca srpskog pčelarstva profesora Jovana Živanovića sa karlovačkim vinogradarima oko toga da li pčele jedu grožđe. Ipak, nije na odmet ponoviti priču. Pčelinjak uvaženog profesora bio je u blizini sremskokarlovačkih vinograda i u vreme zrenja grožđa susedi vinogradari, primetili su mnoštvo pčela na grozdovima. Smatrajući da su glavni krivac za oštećene i isisane bobice profesorove pčele, podneli su tužbu sudu protiv njega.


Da bi dokazao neosnovanost tvrdnji vinogradara, profesor je napravio eksperiment. Komisijski je otvorena jedna košnica i u ulicu pčela postavljen je grozd. Košnica je otvorena posle 24 časa i, na veliko iznenađenje tužitelja, komisija je grozd pronašla čitav, bez ikakvog oštećenja. Sve bobice su bile cele. Zatim je usledio drugi deo dokaza. Ako pčele ne diraju zdrave bobice, da li će ih privlačiti ako su oštećene. Profesor je iglom izbockao pojedina zrna na grozdu i vratio ga među pčele. Sledećeg dana komisija je pronašla isisana samo ona zrna koja su bila oštećena, dok su zdrava ostala nedirnuta. Time je dokazano da pčele ne diraju zdrave bobice, već da dolaze na ona zrna koja su prethodno drugi insekti, prvenstveno ose, oštetili ili su sama pukla.


Ova kratka priča je kako o pčelama tako i o ljudskim naravima i (dobro)susedskim odnosima. Mnogo je pčelinjaka koji se nalaze u neposrednoj blizini vinograda, neretko su i sami pčelari vinogradari i obrnuto. Bez obzira da li se pčele nalaze uz pčelarov ili susedov vinograd, u lošim godinama kada je mnogo raspuklih bobica na grozdovima, ili kada se s jeseni pojave rojevi "žutih mundira" – osa i stršljenova, teško je proći kroz vinograd od insekata koji napadaju rod.


Bilo kako bilo, tokom berbe vinograda uoči se dosta pčela na grozdovima. Nisu same. Pre njih bobice zaposednu žute napasti, ose koje se tu nađu još od ranog jutra, grickaju opne i otvaraju put pčelama da se kasnije, kada se temperatura vazduha poveća, i one oslade. Setivši se pomenute priče od pre gotovo jednog veka, ponovio sam eksperiment sa malom izmenom i sve fotografisao.



U košnicu sam stavio dva "greša", grozdića koji se javljaju na zapercima. To su mali grozdovi sa desetak bobica, ali su prilično slatki. Jedan sam ostavio potpuno ceo, onako kako je ubran, dok sam drugom oštetio svako zrno zasecanjem skalpelom. Odmah su se na povšini zrna pojavile "suzice" slatkog soka koje su privukle pčele. Sve je snimljeno i košnica je zatvorena.


Sutradan je nastavljena berba i u pauzi otvorena košnica. Neoštećeni grozd je i dalje bio takav, dok su se pčelice osladile sokom iz isečenih bobica. Sledila je priprema za fotografisanje ali, dok sam tražio najbolji položaj za snimanje, na grozd je sletela grabljivica osa i krenula pravo na izbockani grozd. Pravi krivac uhvaćen je na delu.


Sledeći snimak načinjen je u popodnevnim satima. Celi grozd je bio i dalje neoštećen. Šta više, nije ni bilo mnogo pčela oko njega. Drugi je već imao isisanih zrna, neka su još bila naizgled cela, a čitav grozdić polako je tonuo u ulicu, međuramni prostor, pošto su ga vredne pčele olakšale i povlačile ka letu, da bi ga konačno izbacile iz košnice.


Verovatno da bi čitav eksperiment bio mnogo brže obavljen da su grozdići bili na dohvat pčelama. Zbog lakšeg fotografisanja i mesta za njih grozdovi su bili stavljeni nad medišni nastavak, dok je glavnina pčela bila mnogo niže, u plodištu, s obzirom da je eksperiment rađen poslednjih dana septembra.


Na kraju, zaključak je isti kao i pre stotinu godina: pčele na mare mnogo za cele bobice, najverovatnije da bi ih kasnije, kada bi se same od sebe osušile, izbacile iz košnice ili ispropolisale. Osa koja se obrušila na grozd pokazala je ko je glavni krivac, a sa njima se i onako vodi stalna borba. Potrebno je samo susedima vinogradarima ukazati ko pravi štetu i pozvati ih na zajedničku borbu protiv zajedničkog neprijatelja.



Dejan Kreculj