Čovek poznaje pčele još od najstarijih vremena.Loveći životinje i sakupljajući razne plodove za svoju hranu, u šupljem drveću i pećinama , otkrio je pčele i med. Da bi mu pčele bile što bliže prebivalištu, vremenom je i sa u krošnjama živih stabala počeo da buši prostrane udubine , na njihove otvore stavljao je vrata , označavao ih svojim znakom i tako je nastalo svesno pčelarenje.


Danas je pčelarenje u mnogim zemljama organizovano na savremenim naučnim i tehnočoškim osnovama, a uz pčelinji med, naučnici i pčelari sve veću pažnju poklanjaju i drugim proizvodima iz košnice - cvetnom prahu ( polenu), matičnom mleču, propolisu, vosku i pčelinjem otrovu, jer su brojne laboratorijske analize pokazale da ti proizvodi sadrže čitavo bogatstvo hranljivih i lekovitih materija, koje imaju ogromnu biološku i profilaktičku vrednost.


Pčelinji proizvodi imaju značajnu ulogu u sprečavanju i lečenju mnogih bolesti čoveka, jer sadrže amino-kiseline, belančevine, ugljenohidrate, balzame, fermente vitamine i što je naročito važno-mikroelemente.





Proizvodi medonosne pčele sadrže sledeće elemente i mikroelemente:


- U medu: aluminijum, bor, gvožđe, jod, kalijum, kalcijum, silicijum, litijum, magnezijum, mangan, bakar, natrijum, nikl, kalaj, olovo, sumpor, fosfor, hlor, hrom, cink.

- U pčelinjem otrovu: gvožđe, jod, kalijum, kalcijum, magnezijum, mangan, bakar,sumpor, hlor, cink.

- U matičnim mleču: gvožđe, zlato, kalcijum, kobalt, silicijum, magnezijum, mangan, nikl, srebro, sumpor, hrom, cink.

- U propolisu: aluminijum, vanadijum, gvožđe, kalcijum, silicijum, mangan, stroncij.

- U cvetnom prahu: barijum, vanadijum, volfram, gvožđe, zlato, iridijum, kalcijum, kadmijum, kobalt, silicijum, magnezijum, bakar, molibden, arsenik, kalaj, poladij, platinu, srebro, fosfor, hlor, hrom, cink, stroncijum.



U organizmu čoveka i životinja nijedan biohemijski i fiziološki proces ne zbiva se bez učešća mikroelemenata. Oni učestvuju u procesima razmene, metabolizma (belančevina,masti,ugljenohidrata), zatim u sintezi belančevina u organizmu, razmeni toplote, krvotoku, formiranju kostiju, razmnožavanju i u imunobiološkim reakcijama. Naučnici su dokazali uzajamnu povezanost mikroelemenata sa vitaminima, fermentime i hormonima.


Čovekov organizam uglavnom dobija mikroelemente iz prehrambenih proizvoda i vode.Zanimljivo je istaći da je većina mikroelemenata koji se nalaze u pčelinjim proizvodima otkrivena u krvi i nekim organima čoveka. Dokazano je da čovekova krv sadrži 24 mikroelementa od kojih 22 ulaze takođe u sastav pčelinjih proizvoda. Pri nedovoljnom unošenju u organizam takvih mikroelemenata kao što su , na primer - vanadijum , gvožđe, kobalt, bakar, mangan, nikl i cink - narušava se proces krvotoka. Unošenjem tih mikroelemenat kojih ima u medu, matičnom mleču i cvetnom prahu, doprinosi se otklanjanju anemije.


Poznato je da se u organizmu čoveka mikroelementi sakupljaju birajući različite organe: cink - prvenstveno u polnim žlezdama, hipofizi i gušterači; jodu štitastoj, tiroidnoj žlezdi; bakar - u jetri i koštanoj srži; kadmijum i molibden - u bubrezima; nikl - u gušterači; litijum - u plućima; stroncijum - u kostima; hrom i mangan - u hipofizi. Koncentracija mikroelemenata u krvi i tkivima organizma je promenljiva, menja se u zavisnosti od bolesti, uzrasta i drugih fizioloških stanja, pa čak i u zavisnosti od doba dana i godišnjeg doba.Biološka aktivnost mnogih mikroelemenata povezana je time što oni stupaju u uzajamnu vezu sa fermentima i vitaminima. Gvožđe , na primer, ulazi u sastav disajnih fermenata; cink - u sastav fermenata koji učestvuju u razmeni ugljenihidrata i belančevina. Med sadrži gotovo sve elemente koji ulaze u sastav ljudske krvi. Značaj tih elemenata je teško proceniti.Tako, na primer, hrom reguliše mehanizam dejstva insulina u organizmu, a takođe se ni hemoglobin - crveni pigment krvi, koji odnosi kiseonik u najmanje delioće organizma, ne može obrazovati ako nema dovoljno gvožđa. U tom procesu je pored gvožđa potrebna izvesna količina bakra. Med sadrži oba minerala i zato je vrlo koristan u stvaranju krvnog hemoglobina. Kao namirnica biljnog i životinjskog porekla, pčelinji med je takođe bogat i organskim kiselinama. Sadrži petnaestak vrsta kiselina, između ostalih: jabučnu, vinsku, limunsku, mlečnu, oksallnu i dr...


Smatra se , naime , da je med "živa materija", što bi trebalo da znači da je med izvor oligo - elemenata - vitamina i mineralnih soli, za razliku od industrijskog šećera koji predstavlja "mrtvu namirnicu". Med zaista i jeste "živ", ali na svojstve način: on živi zato što nastavlja evoluciju i nakon vađenja iz košnice. Med se gotovo u celini sastoji od šećera, i to prirodnih šećera, koje organizam lako apsorbuje.Složene ugljenehidrate nektara pčele prilikom prerade prevode u proste. Med zbog toga ne izaziva previranje u crevima i naročito je pogodan za davanje deci i starijim osobama. Med se odlikuje i visokom hranljivišću.Po kaloričnoj vrednosti jedan kilogram meda može se porediti sa 3 kg goveđeg mesa; 50 jaja, 3 kg rečne ribe, ili 5 kg pomarandži. Dokazano je da svaka kap meda sadrži više od stotinu različitih za organizam veoma važnih supstanci. Osim glikoze i fruktoze, koje čine osnovnu sadržinu meda, u njegov sastav ulaze i mineralne soli, vitamini, fermenti i organske kiseline.