Pčelari u košnice ubacuju posebne kasete u kojima pčele grade saće i pune ga medom, time kaseta postaje konačni proizvod za tržište.Ovako proizveden med bukvalno biva nedodirnut ljudskom rukom, nije imao dodira ni sa otklapanjem saća ni sa centrifugom, pumpom ili ambalažom. Baš zbog ovoga, siguran da između njega i meda nije bilo posrednika, pre svega čoveka koji zna svakakve podvale, sve oprezniji svetski kupac ne žali da ovakav med, med u saću, plati i trostruko skuplje.


Mnogi pčelari u Americi i Evropi potpuno su se specijalizovali za ovakvu proizvodnju, dok se ovde kod nas uglavnom još uvek eksperimentiše. Razlog, niko nema proizvodnju dovoljno veliku za izvoz, a domaći potrošači još uvek nose plitak novčanik za ovako ekstravagantan proizvod.


Med u saću proizvodi se sa jakim pčelinjim društvima u periodima dobre paše. Najbolji rezultati postižu se sa bagremovom pašom a kažu da slične efekte daje još paša žalfije i vreska. Za ovakvu proizvodnju i pakovanje meda atraktivniji je svetli med kakav je bagremov i lipov, tamni medovi ne deluju privlačno ma koliko bili kvalitetniji.


Domaći pčelari koji eksperimentišu u ovoj oblasti, med u saću proizvode tako što za satonošu zalepe usku traku satne osnove a pčele odrade sve ostalo. Ovako saće sa medom režu u manje komade i pune tegle, što je daleko od osnovne ideje. U svetu se za proizvodnju meda u saću izrađuju specijalne, veoma tanke satne osnove od čistog izbeljenog voska. Kao najbolje su se pokazale kasete „ Hogg“ i „Honey comb“ kasete.



Hogove kasete služe za proizvodnju meda u polusaću smeštanjem 40 kaseta u medište čime je prostor racionalno iskorišćen.


Po našim informacijama, najviše iskustva u ovom poslu među našim pčelarima stekli su Đurađ Mrkailo iz Niša, Tomislav Jović iz Užica i Milan Paripović iz Aranðelovca. Sva troica smatraju da ova vrsta proizvodnje ima smisla samo ako se više pčelara udruže na planu zajedničkog plasmana van granica naše zemlje, dok se za domaće tržište ne vredi truditi.


Njihova iskustva govore da se ovako prirodno upakovan med može proizvoditi u poluramovima ili u sekcijama (kasetama). Ako se proizvodi u poluramovima najbolje je koristiti plitki poluram za medište dubine 14,7 milimetara. Podsećaju pčelare da ove poluramove treba izdašnije koristiti i u proizvodnji tečnog meda.


Med u saću je ukusniji od tečnog meda jer ima nakiselkast ukus od sačuvanih organskih kiselina u saću. Ostaju sačuvana i etarska ulja biljaka sa kojih pčele sakupljaju nektar pa mu je i aroma bogatija i intenzivnija. Bagremov med u ovakvoj hermetičkoj tvorevini zaista miriše na cvet bagrema.















Ovakva proizvodnja umnogome smanjuje opasnosti od prevelikih kontaminacija meda. Med je, kao i svaki drugi proizvod, podložan izvorima zagađenja koji mogu biti mikrobiološkog, hemijskog ili fizičkog porekla. Mikrobiološko zagađenje podrazumeva prisustvo patogenih bakterija, virusa i toksina. Hemijska kontaminacija obično potiče od teških metala, pesticida, akaricida, aditiva, sredstava za održavanje, alata i slično. Fizička kontaminacija podrazumeva prisustvo u medu komada metala ili stakla, boje, peska, pa čak i krupnijih i vidljivijih kao što su opušci, dlake ili delovi nakita i opreme.


Svega toga neće biti u medu koji je proizveden u zatvorenom sistemu gde saće nema nikakvog kontakta sa pčelarom ili njegovom opremom i alatom. Zato ovakav med ima sve veću tržišnu šansu, pogotovo što evropski standardi upravo propisuju visoku čistoću meda kakva se postiže samo kada je ovaj način proizveden.