U prirodi postoje dva izvora slatkih sokova iz kojih pčele proizvode med: nektar i medljika (medna rosa).


Nektar je slatki sok koji izlučuje medonosno bilje iz specijalnih žlezda - nektarija. One se obično nalaze u cvetu biljke. Hemijski sastav nektara kao i koncentracija šećera u njemu, različit je i zavisi od vrste medonosnog bilja. Med proizveden od nektara naziva se cvetni med.


Medljika ( medna rosa ) je slatki sok koji izlučuju razne vrste lisnih vaši. Med proizveden od medljike naziva se med medljikovac. Pčele skupljaju slatke sokove u prirodi i donose ih u košnicu u svom usnom mehuru. U usnom mehuru (ustima) pčele nektar se meša sa materijama koje pčela luči iz svojih žlezda. Po dolasku u košnicu pčela sakupljačica predaje skupljeni nektar mladim pčelama hraniteljicama, čije žlezde imaju veću sposobnost da pretvaraju složene šećere u jednostavne šećere. Dalji postupak sastoji se u tome da pčele odlažu nektar u ćelije saća, ali samo do polovine ćelije kako bi suvišna voda iz nektara što pre isparila, istovremeno pod delovanjem fermentacije povećava se koncentracija šećera u nektaru što kroz neko vreme dovodi do zgušnjavanja nektara i njegovo pretvaranje u med.


Nema pčele koja proizvodi loš med, loš med rezultat je lošeg pčelara!



SASTAV MEDA

Glavni sastojci meda su šećer (oko 76%), voda (oko 18%) i ostalo (oko 6%). Osnovnu karakteristiku medu daju šećer, a ostali delovi koji se u medu nalaze u manjim količinama presudni su za razliku između raznih vrsta meda (boja, aroma, ukus).

Šećer se u medu sastoji od tri vrste šećera:

Voćni šećer (fruktoza ili levuloza), kojeg u medu ima najviše, oko 41% grožđani šećer (glukoza ili dekstroza), oko 34% obični šećer (Tršćani ili saharoza) kojeg ima najmanje 1-2%


Međusobni odnos raznih vrsta šećera u medu zavisi o izvoru, odnosno cvetnoj paši, a donekle i o enzimu invertrazi koji rastavlja obični šećer na grožđani i voćni. Taj se enzim već nalazi u cvetu iz kojeg pčele sakupljaju nektar, ali je prisutan i u samom organizmu pčele. Zreo med nema više od 2% običnog šećera, zato jer enzim invertraza rastavlja obični šećer na jednostavne šećere. Enzim invertraza nastavlja svoje delovanje u medu i posle vrcanja, ako grejanjem meda ili kakvim drugim postupkom nije bio uništen, tako da stajanjem med zri, tj ima sve manje običnog šećera.
Ostali sastojci meda, njih oko 6% su dekstrini, minerali, proteini , kiseline i vitamini.

Njihov je odnos u sastavu meda vrlo različit u pojedinoj vrsti.

Minerali su veoma važni za rast i zdravlje ljudskog tela. Poznata je vrednost gvožđa kod stvaranja krvi ili pak kalcijuma za izgradnju kostiju. Med uglavnom sadrži sledeće minerale: kalijum, sumpor, kalcijum, natrijum, fosfor, magnezijum, silicijum, gvožđe, mangan, bakar.

Proteini , kao sastavni delovi biljaka u med dolaze iz nektara i polena.

Kiseline koje se nalaze u medu su uglavnom jabučna i limunska, a vitamina ima u vrlo malim količinama. U medu su pronađeni: Vitamin C i neki vitamini B kompleksa. Količina vitamina u medu zavisi o biljci sa koje pčele sakupljaju nektar, o zrelosti meda, o polenu u medu. Ta mala količina dobrodošla je dopuna unosu vitamina u svakodnevnoj ishrani. U medu su još pronađena i eterična ulja koja mu daju karakterističnu aromu. No, te su materije vrlo labilne i lako ispare grejanjem meda.





SVOJSTVA MEDA


Kristalizacija

Nastane kad grožđani šećer ne ostaje više tekući u medu, nego se pretvara u čvrstu materiju, kristale. Kristalizacija zahvata samo jedan sastavni deo meda, dekstrozu. Drugi deo levuloza, i dalje ostaje u tečnom stanju i stvara tanki tekući sloj oko kristala dekstroze. Kristalizovani med dobija neku sličnost s krutim šećerima pa se zato i naziva ušećereni med. Takav med menja i boju i ukus. Kristalizacija zavisi od stepena koncentracije šećera u medu i odnosu grožđanog i voćnog šećera. Što je više grožđanog šećera, a manje voćnog, kristalizacija je brža i jača i obrnuto. Med se u novom, mladom saću sporije kristališe, a u starom ili vrcani brže.



Vrenje

Mogućnost kristalizacije je manja, što je sadržaj vode u medu veći. Gušći je med zasićeniji grožđanim šećerom i zato skloniji kristalizaciji. Za vrenje vredi upravo suprotno pravilo. Što je med ređi to je skloniji vrenju. Med I. klase ne sme imati više od 20% vode u sebi. Taj se procenat inače kreće između 13% i 21%, već prema vrsti meda i stadijumu zrenja. Zato je vrlo važno da se med iz košnica ne vadi prerano, dok nije potpuno poklopljen.





MED U LjUDSKOJ ISHRANI


Industrijska proizvodnja šećera zadovoljila je sve veće potrebe ljudi, koje pak proizvodnja meda nije mogla, pa je tako potisnula potrošnju meda na štetu ljudske potrebe.

Obični šećer ili saharoza je disaharid i telo ga najpre pomoću enzima rastavlja na grožđani šećer (dekstrozu) i voćni (levulozu), tj invertira ga. Budući da je med već prirodni invertni šećer naš ga organizam ne treba rastavljati. Med je probavljiviji i zato pogodniji za ljudski organizam, a naročito za malu decu koja su osetljivije probave, za bolesnike i starije ljude.

Dokazano je i da organizam zadržava u sebi više kalcijuma dobijenog u hrani, ako se obični šećer zameni medom, a isto važi i za magnezijum. Med, pomaže i u stvaranju hemoglobina u krvi.

Vitamini, proteini i neke druge materije, iako ih u medu nema mnogo, ipak daju prednost medu u ljudskoj ishrani. Osim za ljudsku hranu med se koristi i u kozmetici, u medicini, kao antiseptik za rane, za izradu nekih mirisa itd. Takođe treba spomenuti i proizvode pčelinjih aktivnosti kao što su vosak, polen, matična mleč, propolis, koji sami ili u kombinaciji sa medom postaju ne samo vredne namirnice, nego se koriste i u medicinske svrhe. Tako se npr. propolis koristi u narodnoj medicini za lečenje gnojnih rana, opekotina, žuljeva, bradavica itd. Polen, bogat korisnim materijama deluje protiv malokrvnosti, normalizuje rad probavnih organa, popravlja apetit i radnu sposobnost, snižava krvni pritisak, te povećava količinu hemoglobina u krvi.




PČELE


Pčele med proizvode na isti način najmanje 150.000.000 godina. Njima je med zaliha za duge zimske mesece kada cveće ne cveta i stoga ne proizvodi biljne sokove. To je jedini insekat koji proizvodi hranu koju jedu i ljudi. Pčela , inače, ima tri para nogu, četiri krila, žalac i poseban trbuh koji zadržava biljni sok. Njihov uspeh u životinjskom carstvu je obilat zbog primene njihovih proizvoda u hemiji: med, vosak, otrov, propolis, polenski, i matični mleč.

Maticu zovemo kraljicom pčela, ali kao i svaka kraljica ona se najpre mora izboriti za taj položaj. Nakon 17 dana od položenog jajeta mlada matica izlazi iz matičnjaka i njen prvi zadatak je da pronađe ostale matičnjake u košnici i ubije matice u njima pre nego što se izlegu. Ukoliko u tome ne uspe dolazi do borbe matica u košnici dok ne ostane samo jedna. Ali to nije kraj još mora izleteti iz košnice na oplodnju sa trutovima i srećno se vratiti u košnicu. Kada matica počne polagati jaja u košnici postaje neosporna vladarka košnice. Uvek je okružena pčelama pratiljama koje se brinu o svojoj kraljici, čiste ju hrane i štite od opasnosti. Njen jedini zadatak postaje polaganje jaja o čemu i zavisi opstanak pčelinje zajednice.
Postoji narodna izreka: "Lenj kao trut." Šta nas navodi na zaključak da trutovi u košnici ne rade ništa. Ali da li je to zaista tako?

Trut je mužjak pčele i on ima važnu ulogu u životu pčelinje zajednice. Razvoj larve truta je najduži i traje 32 dana. Mladi trutovi izlaze iz ćelija saća koja su šira i veća nego kod pčela radilica, te je i on veći i deblji od ostalih pčela. Trutovi nisu sposobni da se sami hrane već ih hrane pčele, osim što ih hrane vode brigu o njima, čiste ih i paze, a kad postanu polno zreli izlaze po prvi put iz košnice na tzv. orijentacioni let. Za lepih toplih i sunčanih dana bez vetra trutovi izlaze iz košnica i okupljaju se na jednom mestu u vazduhu. Na to mesto dolazi i matica na oplodnju, ali oplodiće je samo najbrži od njih. Nakon oplodnje trut umire, a matica se vraća u košnicu. Postoji mišljenje da nakon što se oplođena matica vrati u svoju košnicu, pčele izbacuju sve ostale trutove iz košnice, jer im više nisu potrebni. Trut izvan košnice brzo umire jer nije sposoban da se sam hrani.

No, nije to baš uvek tako. Hoće li pčele izbaciti trutove ili ne zavisi o tome kakva je situacija u pčelinjoj zajednici. Ako je godina loša i nema dovoljno hrane pčele se ponašaju vrlo racionalno i svi koji u zajednici nisu neophodni bit će izbačeni iz nje da bi ostali imali šanse za preživljavanje. U godinama kada paše i nektara ima dovoljno u košnici, te je zajednica jaka, trutovi ostaju u košnici cele godine. Njihova je uloga tada održavanje toplote zajednice, a smatram da njihovo prisustvo u košnici deluje umirujuće na ostale pčele. Radilica je takođe ženka, ali njeni su jajnici zakržljali i nije sposobna za reprodukciju. Razvoj matice i pčele je do trećeg dana života larve isti. Pčele larve do trećeg dana hrane se matičnim mlečom (koju smatramo visokovredna hranom), a nakon toga odrede 10-20 najbolje razvijenih larvi koje će postati matice. Njih nastavljaju hraniti matičnim mlečom, dok ostale larve nadalje hrane nektarom i polenom. Nakon 10-tak dana zatvore poklopce saća sa leglom i nakon 21 dana od jajeta iz ćelije saća izlazi mlada pčela. Odmah po izlasku oko nje se okupljaju starije pčele i čiste je i hrane. U košnici svaka pčela prema svojoj starosti obavlja određen posao, pa tako razlikujemo:

- pčele hraniteljice (0-3 dana starosti) - hrane mlade pčele i leglo

- pčele graditeljica (3-10 dana starosti) - grade saće (luče vosak i matičnu mleč)

- pčele čistačice (10-15) čiste košnicu iznoseći trunje i mrtve larve ili pčele, te lepećući krilima na ulazu u košnicu ubacuju vazduh u košnicu, čime u košnici stalno održavaju potrebnu temperaturu (oko 25 ° C), pčele stražarice (15-20 dana starosti) - čuvaju košnicu od neprijatelja

- pčele radilice (20 dana do kraja života) donose u košnicu nektar, polen, propolis i vodu.


Prema potrebi pčele preuzimaju određene poslove i pre tog roka.



VRSTE MEDA


Bagremov med je izrazito svetao, ugodnog mirisa i blagog ukusa. Ubraja se u najcenjenije vrste meda. Pomaže kod nesanice, umiruje previše nadraženi živčani sistem i otklanja posledice nagomilanog stresa. Mesecima ostaje u tekućem stanju. Bagremov med dobar je za umirenje, kod vrtoglavice, nesanice i sličnih smetnji. Preporučuje se uzimanje sa čajem od kamilice, jer tako pojačava delovanje meda i čaja. Preporučuje se uzimanje uveče pre spavanja.


Med kestena je taman, prepoznatljivog mirisa i izrazito karakterističnog gorkog ukusa. Povoljno deluje na celokupni probavni sistem. Preporučuje ga se konzumirati za lečenje organa za varenje. Ima izvanredno delovanje u oporavku kod žutice, posle operacije žuči i sl


Lipov med je bistar, gotovo proziran, ugodnog mirisa i blagog ukusa. Donosi olakšanje kod prehlada, upala disajnih i probavnih organa, te nekih bubrežnih oboljenja. Neizmerno značenje ima u izbacivanju štetnih materija iz organizma jer pospešuje metabolizam. Med od lipe smiruje grčeve, primenjuje se protiv bubrežnih bolesti. No, treba napomenuti da se ne sme davati osobama koje pate od bolesti srca i krvnih sudova, što isto tako važi za čaj od lipe.


Žalfijin med koristi se protiv prehlada jer omogućava lakše izbacivanje sluzi iz dušnika i bronhija, pa i iz želudca i jednjaka. Tako se bolesnik bolje oseća, te mu se vraća apetit. Čaj s medom od žalfije ne sme se uzimati vruć, već mlak. Šumski med je vrlo taman, posebnog mirisa i ukusa. Naglašeno bogatstvo mineralnih materija (gvožđe) podiže nivo hemoglobina u krvi, povećava snagu srca i izdržljivost krvnih sudova, te otpornost imunog sistema. Preporučuje se deci, trudnicama i starijim osobama. Šumski med - med od medljike još se zove i medljikovac. Razlikujemo šumski med od belogorice i crnogorice.


Livadski med je pčelinjom strpljivošću skupljeno bogatstvo cvetne livade. Snagom raznovrsnih sastojaka povoljno utiče na decu u razvoju, starije osobe, kao i sve one kojima je potreban oporavak i dodatna energija. Preporučuje se svakodnevna primena. Livadski med je med od raznog livadskog cveća. Pa mu je prema tome i delovanje široko. Preporučuje se u dnevnoj ishrani, dece i starijih osoba. Sudeći prema količinama livadskog meda livade su značajna paša za sve pčele.


Suncokretov med je žut, prepoznatljivog mirisa i ukusa. Blagotvorno deluje na respiratorni sistem, a zbog svojih jedinstvenih sastojaka povoljno utiče na regulaciju nivoa masnih kiselina u organizmu. Veoma se brzo kristališe u obliku krupnih hrskavih kristala.









Med od lavande u čaju od kamilice, nane ili pelina smiruje organizam, koristi se protiv nadutosti i pospešuje mokrenje. Dobro deluje protiv migrene i vrtoglavice i preporučuje se onima koji boluju i od bolesti srca i krvnih sudova.


Med divlje trešnje osvežavajućeg je mirisa i prepoznatljivog ukusa. Sakupljen za prvih toplih prolećnih dana u sebi nosi snagu i svežinu prolećnog sunca. U narodnoj medicini se koristi za osvežavanje i jačanje srca i krvnih sudova. Med od voćaka u našim krajevima se obično ne vrca jer ga pčele gotovo u celosti potroše za razvitak legla.






EKOLOŠKO PČELARENjE


Mnogi stručnjaci tvrde da bi svaki med po svom kvalitetu bio med, tj da je čist jer potiče od biljaka i cveća, a da mu se ne dodaju strane materije. Pčela, ako se i otruje sa zaštitnim sredstvom, ona ugiba, pa štetna / otrovna supstanca ne dospeva u košnicu i med.


Postoje i stručnjaci koji tvrde da ni jedan med danas nije čist. Odnosno, da ne može biti čist zbog zagađenja vazduha i kiselih kiša koje padaju svuda.


Činjenica je da insekticidi ne ubijaju svaku pčelu. Zaštitna sredstva postepeno gube svoju toksičnost i uslovljavaju različita subletalna oštećenja. Takve pčele, koje su oštećene fizički ili hemijski, vraćaju se u košnicu i sa sobom unose ostatke hemijskih sredstava. Ta hemijska sredstva su štetna i za čoveka.


U košnicu ulaze štetne supstance, odnosno u pčelinje proizvode, i to ne samo zbog savremenih agrotehničkih mera, nego kao i posledica zagađivanja u prometu sa teškim metalima (olovo, kadmijum), kao i industrijskih zagađenja. Lokaciju za pčelinjak i pašu treba odabrati tako da bude na mestu koje je dovoljno udaljeno od takvih zagađenja.


Moramo i primeniti i razmišljati o primeni onakvih načina rada uz čiju ćemo pomoć odbraniti pčele od bolesti i štetočina i to na takav način da zdravlje pčelinje zajednice ne bude ugroženo, te da se u pčelinjim proizvodima ne nađu nikakve štetne supstance.
Med proizveden po ekološkim principima pčelarenja nije jednak komercijalnom medu. Eko-med je zaista čist i zdraviji, pa postoji opravdana potreba tržišta za takovim medom.





OSNOVNI PRINCIPI EKO-PČELARENjA


Postoje četiri osnovna principa eko-pčelarenja, a to su:

-Izbor odgovarajućeg mesta za pčelinjak, odnosno odgovarajući izbor pčelinje paše
-odgovarajuća pčelarska tehnologija
-odgovarajuća zdravstvena zaštita pčela bez rizika
-propisno rukovanje, obrada i skladištenje pčelinjih proizvoda



Izbor pčelinje paše


Uspešnost pčelarenja zavisi o izboru odgovarajuće pčelinje paše. To je ona pčelinja paša koja pored sopstvenih potreba osigurava za pčelinju zajednicu više nektara i polena i to po mogućnosti kontinuirano. Kod eko-pčelarenja uz to je potrebno da pašno područje bude zaštićeno od hemijskih zagađivača. Takva se područja nalaze u šumama, u zaštićenim područjima, rezervatima i na zemljištima gde se uzgaja tzv. zdrava hrana.

Kada pčelar pronađe mesto za svoj stacionarni ili seleći pčelinjak tada ga obilježi na geografskoj karti i to pošalje u nadležni državni kontrolni centar. U centru se zahtev razmotri te se može prihvatiti pčelarov predlog ili se eventualno može zatražiti da potraži bolje mesto za ekološko pčelarenje. Moraju biti isključene sve poljoprivredne površine bilo da su one ratarske, voćarske ili povrtarske te se mere odgovarajući parametri za prepoznavanje opasnosti od saobraćajnog ili industrijskog zagađenja. Održavanjem i obeležavanjem odgovarajućeg izolacionog pojasa (udaljenosti) pčelar se zaštićuje od zagađenih područja. Osnovu za izračunavanje te izolacione udaljenosti čini merenje radijusa kretanja pčela letačica od košnice do paše. Na udaljenost do koje će pčele maksimalno leteti na pašu utiče nektarska sposobnost paše, smer vetra i razjedinjenost terena. Pčele su po prirodi racionalne životinje pa posećuju pašu koja je prisutna u velikoj količini, onu koja ima veću koncentraciju šećera u nektaru i / ili teži polen. Pčele nerado lete uz brda, a u slučaju jačeg vetra prekinu izlet. Prosečni prečnik izolacionog pojasa je 2 km (zakonska odredba).




Odgovarajuća tehnologija pčelarenja


Prednost čini korišćenje savremene opreme, ali u biološkom pčelarenju od toga je važniji odnos pčelara prema pčelama.

Osnovne karakteristike pčelara su: motri zajednicu i ponašanje pčela na letu te poznaje dobro stanje u košnici i bez čestog otvaranja košnice. Sve nepravilnosti ili promene dobro oko može otkriti prema stanju u letu. Košnice moraju biti postavljene na odgovarajuća postolja u poluhlad na mesta koja su zaštićena od vetra sa letima okrenutim prema istoku. Između košnica mora postojati udaljenost oko 1 m (po tom pitanju situacija nije povoljna na pokretnim pčelinjacima). Ispravno je košnice postaviti što bliže paši. Ako imamo različitu visinu terena, tada košnice smeštamo što bliže dnu brega da bi se pčele sa teretom vraćale u košnicu nizbrdo.

Potrebno je obezbediti trajno i tempirano higijensko pojilo. Pri selidbi je potrebno vrlo oprezno rukovati sa košnicama i pčelama u njima radi što manjeg uzrujavanja i stresa.




Zdravstvena zaštita pčela bez opasnosti


Pčele treba zaštititi od bolesti i štetočina. Ovu zaštitu je potrebno rešiti, lekovi, sredstva i metode korišćenja pri lečenju ne škode ni pčelarima niti potrošačima meda.


Pretpostavlja se da su tzv. selekcionisani lekovi samo toliko selektivni koliko pčelama vrlo malo naškode za razliku od parazita, za čije uništenje je namenjeno. Postoje znatne razlike između lekova u delovanju, koncentraciji, koristi i šteti koju čine. Razlike proizlaze u prvom redu iz letaliteta pojedinog sredstva, a u drugom redu u brzini razgradnje.


Među lekovima protiv varoe najotrovnije je kumafos (Perizin) kao sredstvo na bazi fosforizovanih estera. Aktivna supstanca u Baivarolu je jedan piretroid koji kod čoveka izaziva "samo" proliv.


Mobilnost je svojstvo koje ukazuje na brzinu prelaska određenog sredstva, koje se otapa u lipofilnim supstancama (rastvorljiv u mastima), iz voska u med do trenutka vrcanja.


Za lečenje varoe biopčelari ne smeju, iz bezbednosnih razloga, koristiti preparate sa lipofilnim svojstvima. Jedino ih mogu koristiti za testiranje prisustva / zaraženosti varoom pre uzimanja. Ako je rezultat testiranja pozitivan, pčelaru je dozvoljeno koristiti bilo koji registrovani lek, jer je ipak osnovni zadatak pčelara da ne dozvoli propadanje pčelinje zajednice. Do nestanka lipofilnih lekova iz voska pčelar neće svoj med deklarisati kao ekološki proizvod.


Preparati koji se u ekološkom pčelarenju koriste u borbi protiv varoe su na bazi eteričnih ulja i trava. Osim ovih preparata preostaje nam još nekoliko organskih kiselina kao što su oksalna i mravlja. Postoje i specijalni preparati na bazi lekovitog bilja (Origo-Stim).


Možemo zaključiti da sve neprirodne materije eko-pčelari koriste samo u slučaju nužde, a nikada u preventivne, odnosno profilaktičke svrhe. U ekološkom pčelarenju preventiva znači osigurati pčelama dobre, kvalitetne životne uslove.




Pravilno rukovanje pčelinjim proizvodima


Pravilna rukovanja pčelinji proizvodima podrazumeva sve postupke od vađenja iz košnice preko konfekcioniranja, pakovanja distribucije i prodaje. U ekološkom pčelarenju nije primereno maksimalno izvrcavanje, tj ostavljanje zajednice bez zaliha meda i polena. Sličnu ravnotežu potrebno je uspostaviti i pri proizvodnji voska, matičnog mleča i pčelinjeg otrova. Neispravno je vrcati okvire sa leglom. To se prvenstveno odnosi na košnice bez matične rešetke. Pravilima ekološkog pčelarenja regulisani su izgradnja i pravilna upotreba mesta za vrcanje i kvalitet opreme koja se pri tome koristi.

Konačni proizvod podleže strogom laboratorijskom nadzoru. Obeležje eko-proizvod dobija se samo u slučaju ako rezultati kontrole isključuju prisustvo ostataka zaštitnih sredstava, antibiotika, industrijskog šećera i bilo koje druge strane materije.





PRAVILNIK O organskoj proizvodnji životinjskih proizvoda


Ovim Pravilnikom se takođe definiše ekološka proizvodnja meda. Posle prelaznog perioda u vremenu od godinu dana, određuje se status ekološke proizvodnje, ako su zadovoljeni uslovi stanja u košnicama i kvalitet okoline.


Pri osnivanju pčelinjaka u uslovima ekološke proizvodnje mora se voditi briga o:

■ da se osigura dovoljno hrane za pčele

■ da je pčelinjak postavljen tako da u prečniku 2 km od pčelinjaka nektar i polen potiču od poljoprivrednog bilja iz ekološke proizvodnje ili od prirodne vegetacije koja nije tretirana hemijskim sredstvima, odnosno manji prečnik ako postoji prirodna zaštita područja ispaše, što potvrđuje nadzorna stanica

■ da postoji dovoljna udaljenost od bilo koje proizvodnje koja je izvor zagađenja životne sredine kao što su npr. gradski centar, industrijska zona, autoput i sl

Navedeni uslovi ne odnose se na vreme kada nema vegetacije ili kada pčelinja zajednica miruje.






PČELARSKA PROIZVODNjA



Proizvodnja vrcanog meda

Za taj posao potrebno je odabrati sunčan da kada je temperatura između 20-25 °C, kako bi retki med lakše vrcali, a izletnice bile van košnice. Vrcati se sme samo zreli med, odnosno kada je poklopljeno oko 2/3 površine okvira medom, jer tada med sadrži manje od 20% vode. Ako je sadržaj vode u medu veći može biti podstaknuto vrenje i kiseljenje uskladištenog meda. Zrelost meda lakše je postići u LR nego u AŽ košnicama.



Pripreme za vrcanje

Nektar koji je unesen u saće još nije zreo med. Tu slatku tečnost pčele tek trebaju preraditi u med. U košnici nektar produžava zrenje, a da li je med zreo, prepoznaje se po tome što je saće s medom poklopljeno za oko 50-75% sa obe strane. No, može se dogoditi da i zreo med nije svaki put poklopljen jer stranice saća zbog slabe paše nisu sasvim ispunjene. Ako takav okvir s medom držimo u rukama pljoštimice prema zemlji, ustanovićemo da li je med zreo. Ispadaju li kapljice meda iz saća bez ikakvog zamaha, znači da med nije zreo i da se mora još čekati. No, ako med ne curi, mogu se uzimati okviri za vrcanje.


Izuzetak čini med medljikovac. Kada se radi o ovoj vrsti meda, onda ne treba čekati da med bude poklopljen. Ovaj med se mora vrlo često vrcati jer se inače skruti u saću pa ga je nemoguće izvaditi.
Med se ne sme vrcati iz saća u kojem se nalazi leglo, pogotovo dok je nepoklopljeno. Za vreme jakih paša ponekad se dešava da se na nekom okviru nađe tek manja količina poklopljenog legla, a oskudica je prostora za unos novog nektara. U tom slučaju preporučuje se da se takvi okviri stave u medišta. Pričeka se dok leglo izađe, a zatim se vrši vrcanje.


Kada se ustanovi da je u većini košnica med zreo, tj da je što više poklopljen (osim ako se radi o medu medljikovca) treba pripremiti sve što je potrebno. Treba voditi računa da pčele imaju dovoljno praznog saća za unos nektara jer bi u suprotnom prinos podbacio.




Oduzimanje okvira s medom

Ne sme se propustiti vreme za pravovremeno oduzimanje i vrcanje meda. Za vreme glavne paše potrebno je paziti na unos nektara i zrenje meda u košnicama. Isto tako se ne sme preuraniti, jer nezreo med nije ni za domaću upotrebu, a pogotovo ne za trgovinu. Da se ne bi preuranilo ni zakasnilo, potrebno je češće pregledati medišta i to pred veče. Nije potrebno pregledati sve okvire u medištu, nego samo jedan krajnji i srednji okvir. Tako će se videti koliko su popunjeni i koliko je površine saća poklopljeno. Potrebno je voditi računa od kojih biljaka potiče med.


Ne bi se trebalo čekati poklapanje saća iznad meda, ako se radi o nekoj crnogoričnoj medljici (medljikovac), nego ga vrcati čim se vidi da pri pregledu ne kaplje iz saća. Ako je unos od cvetnih vrsta biljaka, izuzetno je važno da med bude potpuno zreo. Ako se radi o slaboj a dugotrajnoj paši, onda se u istom medištu može naći osim potpuno zrelog meda i kapljice tek unesenog nektara na istom okviru. Kada imamo takvu situaciju onda je potrebno odabrati okvire s potpuno zrelim medom i njih oduzeti, a na njihovo mesto staviti druge prazne između okvira s još nezrelim medom. Veliki značaj ima veličina okvira i tip košnice.


Prilikom oduzimanja okvira potrebno je voditi računa o dobu dana kada je najbolje vaditi okvire s medom za vrcanje. Svako uznemiravanje pčela, posebno za glavnih paša, ometa njihov rad. Zbog toga može doći do opadanja prinosa meda. Pčele će čitavog dana raditi slabije što će uzrokovati smanjenje prinosa, ako ih se uznemiruje u pre podnevnim satima. Vreme koje se preporučuje za oduzimanje okvira sa medom za vreme glavne paše je oko 17-18 sati.


Najbolje je izvađene okvire s medom i pčelama staviti u prvu okvirnjaču da se pčele nasisaju meda. Dok se poslednji okvir izvadi iz medišta, dotada su se pčele na prvom izvađenom okviru nasisale meda. Nakon toga najpre se vadi prvi izvađeni okvir iz okvirnjače i pčele se s njega stresu nazad u košnicu. Nasićene pčele se više ne vraćaju na okvir na kojem su bile. Pčele su site i ne bodu pa se može lako raditi bez upotrebe dima. Stresu se laganim udarcem desne ruke po levoj u kojoj se drži okvir. Manja količina pčela koja zaostane na okviru omete se nekom mirisnom travom. Osim travom, pčele se još ometaju i gušćim perom koje je prethodno umočeno u čistu hladnu vodu u koju je usuto malo vinskog sirćeta (taj miris odbija pčele da ne bodu). Za svaku košnicu je potrebno imati posebno pero, ako je na pčelinjaku bilo pčelinjih zajednica koje su zaražene opakom gnjiloćom legla.


Preporučljivo je da se na mesto oduzetih okvira za vrcanje stave prazni da se pčele ne bi dva puta uznemirivale. Ako u pčelinjaku ima neke zarazne bolesti, tada se ne smeju mešati okviri iz raznih košnica. Potrebno je najpre izvrcati iz zdravih, pa tek potom iz zaraženih ili sumnjivih na zarazu. Med iz takvih košnica se ne sme mešati.


Može se dogoditi da na jakoj paši deo plodnih okvira bude ispunjen medom. U tom slučaju matice nemaju mesta za odlaganje jaja. Ako bismo tako ostavili, došlo bi do znatnog slabljenja pčelinje zajednice, što bi se negativno odrazilo u sledećoj godini. U ovakvoj situaciji potrebno je okvire s mnogo meda a malo poklopljenog legla preneti u medišni deo košnice, a na njihovo mesto staviti druge okvire sa pravilno izgrađenim saćem (ako ih nema onda sa satnim osnovama). Kada iz tih premetnutih okvira celo leglo izađe, potrebno je i njih sledeći put izvrcati. Postupićemo jednako ako sa u plodištu nalazi med koji nije dobar za zimovanje pčela (repičin med ili med medljikovac od kojeg pčele obole i uginu).


Upotreba bežalice. To je spravica koje pčele udalji iz punih medišta. Bežalica se stavi u otvor na poklopcu koji se nalazi ispod krova košnice. Poklopac sa umetnutim bežalicama stavi se između plodišta i medišta oko 2 dana pre uzimanja meda. Pčele ponekad ostave medišta već nakon 12 sati, a ponekad to može trajati i do 48 sati. Sve ovo zavisi o vremenu i jakosti pčelinje zajednice. Bežalica se uvek stavlja u večernjim satima (nikada u jutarnjim, jer bi se pri većim vrućinama pčele mogle ugušiti). Medište se poklopi drugim poklopcem. Pčele na ovaj način vrlo brzo osete da su bez matice i odmah se počnu provlačiti kroz bežilicu. Pčele se ne mogu vraćati, pa se medište postepeno oslobađa. Prilikom oduzimanja okvira iz medišta nakon 48 sati, može se naći još ponešto pčela pri dnu centralnih okvira. One se mogu lako očistiti i bez upotrebe dima.


Okvirnjača za prenos okvira. Služi za prenos punih okvira s medom od pčelinjaka do prostorije za vrcanje. Upotrebljava se i prilikom pregleda pčela kada je potrebno prvi krajnji okvir izvaditi i staviti privremeno u okvirnjaču (nikako pored košnice). Upotrebljava se i za prenos praznih okvira iz skladišta do pčelinjaka, za privremeno držanje okvira na kojem se nalazi matica sa pčelama za zamenu ili označavanje.




Prostorija za vrcanje meda

Važno je da bude potpuno čista, svetla i nepristupačna za pčele, ose i druge insekte. Ukoliko je med zgusnut, potrebno je da se prostorija zagreje na 25-30 °C, pa kada se dovoljno ugreje, počne se vrcati.




Otklapanje saća i vrcanje meda


Osim čistoće prostorije za vrcanje, važna je i čistoća odeće, ruku i pribora za vrcanje. Unešene okvire s medom prvo je potrebno sortirati po starosti saća, po težini meda u saću, te po mogućnosti i po sortama meda.


Opranu i osušenu vrcaljku potrebno je postaviti horizontalno i učvrstiti je da se pri radu ne bi pokretala. Voštani poklopci skidaju se nožem ili viljuškom. Pribor je potrebno držati u vrućoj vodi, jer nije moguće čisto i brzo raditi sa hladnim priborom. Pri samom otklapanju saća treba nastojati što manje zahvaćati u dubinu saća s medom.


Za vreme otvaranja saća potrebno je voditi računa da med ne kapa po podu i da se komadići saća ne raznose na nogama van prostorije jer bi se takvom neopreznošću mogao izazvati grabež na pčelinjak.
Ponekad se dogodi da pokoja pčela bude unesena u saću. Te pčele onda navaljuju na prozore ili na postavljenu mrežu. Tim je pčelama onda potrebno omogućiti izlazak kroz postavljenu bežalicu.


Otklopljeno saće stavlja se u koš vrcaljke (pazi se da suprotne težine saća s medom budu približno jednake). Takođe je potrebno paziti da je saće približno iste starosti (lakše je regulisati brzinu obrtaja). Isto tako treba nastojati da saće bude naslonjeno uz sam koš vrcaljke jer bi se u suprotnom lomilo.


U početku se koš sa vrcaljkom okreće lagano dok iz spoljne strane okvira ne izađe jedan deo meda. Nakon kraćeg vremena okretanje se zaustavi i okviri okrenu na drugu stranu. Pri tome se pazi da se stavljaju u koš vrcaljke onako kako je prethodno pomenuto. Okretanje se nastavlja malo brže što zavisi od starosti i jakosti saća. Kada med više ne izlazi iz saća onda se ponovo okrene prva strana satine koja se sada potpuno izvrca bržim okretanjem koša.


Kada je izvrcano nekoliko okvira s medom, otvori se slavina da med iscuri u podmetnutu posudu. Ako se vrca dok paša još traje izvrcano saće može se odmah vraćati u košnicu u svako doba dana (ako nema zaraze). Pre vraćanja saća u košnicu, izvrcano saće je potrebno obrezati nazubljenim nožem prema širini satonoše. Tako sređeno saće treba pokvasiti u hladnoj čistoj vodi, otresti te u okvirnjačama odnositi na pčelinjak i stavljati u košnice. Ako je paša prestala, prazno saće se vraća kasno pred veče da bi ga pčele preko noći mogle očistiti.




Postupak s medom posle vrcanja


Izvrcani med je potrebno razliti u veće posude, zatim se pokrije čistim platnom i povezati. Zavisno o temperaturi prostorije u kojoj se nalazi med, ostavi se da stoji 3-4 dana. Prostorija u kojoj se čuva med treba biti čista, suva i prozračna sa temperaturom od oko 25 °C. Nakon nekoliko dana sa površine meda obere se pena u kojoj ima polenovih zrnaca i trunja. Obiranje pene se ponovi više puta, sve dok površina meda ne ostane potpuno čista i dok ne prestane stvaranje pene.


Kada prestane stvaranje pene, med se cedi kroz trostruku gazu. Gazu je potrebno prethodno pokvasiti u čistoj vodi i temeljno ocediti. Ovako pripremljena gaza stavi se iznad druge čiste oprane veće posude u kojoj će se med dalje taložiti.


Ukoliko je med još topao, ceđenje teče dosta brzo. Ako je med hladan, on se zgusne i ne može se brzo procediti. Veoma je važno da prilikom ceđenja med ne pada s visine u malim gustim kapljicama jer, prolazeći kroz vazdušni prostor, stvara se hiljade malih vazdušnih mehurića koji zamute med.





Sortiranje meda

Kada se med ocedi i izbistri u većim posudama potrebno ga je sortirati po poreklu (da se odredi od kojih biljaka potiče), ali i po sadržaju vode u njemu. Potpuno zreo med sa 18-20% vode ima specifičnu težinu između 1,412 i 1,430, a to znači da 1 litra takvog meda ima masu između 1,412 i 1,430 kg (ponekad i više).





Čuvanje meda

Prostorija u kojoj se čuva med kora biti čista, suva i prozračna. U njoj ne sme biti ništa što izlučuju neprijatne i oštre mirise. To su materije kao što je petrolej, benzin, katran itd. Posebno se mora paziti da prostorija za čuvanje meda ne bude vlažna jer i najzreliji med u vlažnoj prostoriji navlači vlagu iz vazduha pa se pokvari, provri i ukiseli.

Posuđe napunjeno medom mora biti dobro zatvoreno. Med ne sme biti izložen neposrednim sunčanim zracima jer se tim uništavaju njegove dobre osobine.





Postupak s kristalizovanim medom

Poznato je da se svaki prirodni med pre ili kasnije kristališe, ili ušećeri. Time se kvalitet meda ne pogoršava, ali se menja izgled i konzistencija meda. Kristalizaciju meda teško je sprečiti. Da bi se potpuno eliminisali kristali dekstroze u medu, bilo bi potrebno grejati med 30 minuta na temperaturi od 70 °C. Ali tolika temperatura je opasna za kvalitet meda. Kristalizovani med podložniji je vrenju i kvarenju od tekućeg zato što se povećava procenat vode u onom delu meda koji nije kristalizovao.

Manje količine meda moguće je povratiti u tekuće stanje vrlo jednostavnim postupkom. U veću posudu sipa se voda koju je potrebno prethodno ugrejati na tihoj vatri. Na dno posude stavi se komad daske, pa na to posuda sa kristalizovanim medom. Vreme koje je potrebno za otapanje meda zavisi od količine meda i od temperature vode u kojoj se med otapa. Bolje je produžiti vreme otapanja nego da se med pregreje. Temperatura ne bi smela preći 40 °C (pregrejani med gubi prirodnu aromu, te hranjivu i lekovitu vrednost).



ZAKLjUČAK


Način života, ishrana, telesna i psihička iscrpljenost, stresna stanja, zagađenje životne sredine negativno se odražavaju na otpornost ljudskog organizma. Prilagođavanje čoveka na nov način i dinamiku života zahteva jače izvore kvalitetne energije. Upravo iz tih razloga visoko je značenje pčelinjih proizvoda meda, propolisa, matičnog mleča i polena u medicini i nauke uopšte.