Nastojanje pojedinih "društvenih grupa" i pojedinaca, uz podršku atraktivnih likova iz sveta popularne kulture, da se legalizuje proizvodnja kanabisa (marihuane) kako bi on mogao da se koristi u medicinske svrhe, sve češća je tema u mnogim svetskim, ali domaćim medijima u poslednjih nekoliko godina. Simptomatično je da se u napisima obavezno ističe - "u medicinske svrhe". To znači da, kada govorimo o kanabisu, prvenstveno imamo na umu da je to biljka koja u sebi sadrži neke psihoaktivne supstance. Iz toga sledi normalan zaključak da je zbog toga i zabranjena već decenijama. Ali, malo ljudi zna da je ova biljka ništa drugo do stara dobra industrijska biljka - konoplja, koje se nekada masovno uzgajala u čitavom svetu. Zabranom uzgajanja ove biljke, zbog pomenute psihoaktivne supstance, nažalost, drastično se smanjilo ili potpuno eliminisalo i njeno korišćenje u industriji. Iako se tu ne koristi njena psihoaktivna supstanca, već izuzetno kvalitetno i čvrsto vlakno, posledice zakonske zabrane najviše su i pogodile kudeljarsku industriju.


Još je zanimljivije što je gajenje marihuane, po opštem verovanju, u Srbiji zabranjeno zakonom (iako u stvari nije) i smatra se teškim krivičnim delom koje se podvodi pod pravljenje i puštanje u promet opojnih sredstava. Istina je, međutim, da marihuanu (konoplju) svako može saditi i gajiti, ali pod određenim uslovima. Obični građani su permanentno u ubeđenju da je zakonom zabranjeno svako njeno uzgajanje, posredstvom raznih saopštenja, bilo policije ili nekih drugih institucija, uz svestranu pomoć medija.


S vremena na vreme smo u prilici da pročitamo kako je u nekom kraju Srbije, gradu ili selu, otkriveno da je neki pojedinac ili neka grupa tajno sadila ovu biljku na terasi stana, u svojoj bašti ili na zaklonjenom delu njive. Uočljivo je da često izostaje objašnjenje kako se došlo do saznanja da neko na svom privatnom balkonu u saksiji gaji baš marihuanu, da bi koristio njenu psihoaktivnu supstancu (jer šta bi drugo moglo da se koristi od marihuane, uvereni su laici). Predrasuda o ovoj biljci je toliko da je gotovo nemoguće poverovati da je neko gaji da bi njenim zrnima hranio kanarince ili neke druge ptice kućne ljubimce, a kamoli za nešto drugo, mnogo korisnije i ekonomski isplativije. Dakle,ova biljka je zabranjena i svaka pomisao da ona može da se koristi za nešto drugo osim kao opijat, naravno, nema nikakvog smisla. Iz priče koja sledi videćete da ga, ipak, ima.


Konoplja (Canabis sativa) po nekim legendama je biljka koju je Bog stvorio kako bi čoveku služila za sve: kao hrana, lek, miris, energent, gradivni i odevni materijal, stočna hrana, za razne industrijske proizvode i, naravno, za uživanje i opuštanje kao smotana cigareta.



Postoji i verovanje da je biljka vanzemaljskog porekla, jer je jedina biljka na Zemlji koja se pokazuje u dva vidljiva pola - kao muška i ženska konoplja, što nije opšta karakteristika ovozemaljskih biljaka, već se pol biljke mora otkriti analizom hromozoma.

Veruje se da potiče sa Kavkaza, baš odakle potiču, po neformalnoj legendi, i prvi ljudi - nefilimi, odnosno divovi plavih očiju koji su po tim istim pričama “stigli iz svemira”. Spustili su se zatim u područije drevnog Sumera i tu su bili doživljeni kao bogovi koji su došli sa nebesa. Nazvani su i "anunaki" (oni koji su sišli sa neba) i doneli možda "čarobnu biljku" - za sve. Bilo kako bilo, baš u Sumeru je tada pre između 8.000 i 10.000 godina naprasno nikla ovozemaljska ljudska civilizacija, bar koliko su današnja saznanja u stanju da to istorijski sagledaju. Po ovoj istoj legendi, ovi civilizovani "bogovi", koji su sišli sa nebesa, izrodili su mnogo dece sa zemaljskim kćerima. Pisani tragovi govore da je konoplja je bila gajena u Egiptu pre 6.000 godina. U drevnoj Kini sačinjeni su zapisi o njenoj preradi i praktičnoj primeni. I pažljivo listanje Biblije može da otkrije poneki putokaz o ovoj biljci. ("Posejaću ću za njih biljku o kojoj će se nadaleko čuti, i neće više biti gladi na ispošćenoj zemlji". Jezekija 34/29). Naravno, mnogo toga je tokom vekova dopisivano, brisano, prepravljano...

U mnogim državama sveta konoplja je bila prvi usev koji je čovek uopšte počeo da uzgaja.


I danas bi glad u svetu možda bila potpuno iskorenjena kada bi se gajenje konoplje moglo obavljati slobodno. Njeno seme sadrži jedan od najvećih izvora proteina u prirodi. Konoplja poseduje masne kiseline koje potpuno čiste telo od holesterola. Ove masne kiseline ne nalaze se nigde više u prirodi.

Razni narodi nazvali su je raznim imenima: bhang, gandža, hašiš. Reč kanvas je holandska reč za konoplju. U Srbiji se koriste još nazivi kudelja, kučina (jer je njena obrada težak "pseći" rad) i težina (zbog težine tkanine). U našem jeziku se srećemo još sa rečima kanap i konac, koje su nastale od istog korena kao i konoplja.

Reči raznih slovenskih naroda za konoplju (staroslovensko konoplia, rusko konopl, češko konopi, poljsko konopie) su toliko slične da ona zasigurno vuče poreklo iz zajedničke slovenske prapostojbine. Poznavanje reči nam ukazuje i na poznavanje biljke, pa tako etimologija može pomoći da se otkrije koliko dugo Sloveni poznaju konoplju, kada drugi, arheološki ili pisani, izvori nedostaju.

Adolf Pikte smatra da su Grci prvi put preko Herodota čuli za konoplju, a da su od Tračana preuzeli tu reč: “Verovatno je da su oni to ime primili od Tračana, skupa sa samom biljkom i to posle Herodotovog vremena. Posle toga, Grci su to ime preneli kao Kannabis, ili Kanabis Rimljanima, od kojih je ona ušla u novolatinske jezike, da bi se ponovo srela sa slovenskim i germanskim rečima, donetim, bez sumnje, neposredno sa istoka.”

Popularni naučnik Karl Sejgan tvrdi : "gandža je, među Pigmejima, jedina kultivisana biljka. Bilo bi zaista interesantno ako u ljudskoj istoriji kultivisanje konoplje vodi pronalasku zemljoradnje, a samim tim i nastanku civilizacije".

Konoplja, koja se uglavnom smatra korovom, zapravo je trava. To je najbrže rastuća biljka na planeti. Ono što se naziva marihuana i što se može posmatrati kao sastojak konoplje koji se koristi u medicinske svrhe zbog svoje opojne psihoaktivne supstance (THC) samo je ženski deo biljke. I ovaj varijetet uglavnom raste kao žbun. Muški je daleko viši. Stabljike marihuane razvijaju smolaste pupoljke na granama koji se onda razvijaju u neupadljive cvetove. Cvetovi proizvode malo zrnevlja. Ova biljka se uzgaja prvenstveno zbog ove THC supstance, dok ostali varijeteti i delovi biljke imaju veoma malo ovog opojnog sadržaja.


Naučnici nisu baš jedinstveni kada je reč o konoplji. Jedni klasifikuju konoplju u nekoliko vrsta, dok drugi tvrde da je biljka Canabis sativa u stvari jedna vrsta koja se javlja, u zavisnosti od geografskog područja gde raste, u više varijeteta. Nažalost, upravo ovi naučnici koji tvrde da ima više vrsta konoplje učinili su uslugu onima koji su nastojali da uzgajanje ove biljke zaustave.

Po beleškama Instituta Vavilov u Sankt Peterburgu postoji oko 400 različitih varijeteta vrste Canabis sativa.

Pošto sve "vrste" ili varijeteti konoplje imaju jednu istu osobinu - a to je isti broj hromozoma (2n=20) one se mogu međusobno ukrštati. A kada se nešto međusobno uspešno ukršta, to znači da pripada istoj vrsti.

Međutim, pojedini botaničari i dalje vole da razlikuju vrste i podvrste kanabisa, pa to često izaziva zabunu kod običnog naroda. Takve njihove tvrdnje zapravo i imaju cilj da stvore zbrku. Rod kanabisa deli se na dve vrste: sativa i indica, kao i jednu podvrstu koja je nazvana culta. Ova podela je više uslovljena ekonomskim značajem ovih varijeteta, jer se smatra da je podvrsta Canabis sponatenea (divlja konoplja) bez ekonomske vrednosti.

Kultivisana konoplja se tako sistematizuje u zavisnosti od geografskog porekla gde se uzgaja, a ovi geografski varijeteti su i fiziološki i morfološki veoma različiti.

Varijetet Canabis indica, koji je poznat i kao indijska konoplja, javlja se u nekoliko podvrsta: gigantea (velika konoplja), ruderalis (divlja konoplja) i vulgaris (kultivisana konoplja).

Indijska konoplja dakle nije nikakva posebna vrsta konoplje, već samo jedan varijetet koji kao kultivisana biljka raste u centralnoj Aziji, Kini i Indiji. Konoplja koja se uzgajala u Srbiji daleko je kvalitetnija i ekonomski isplativija. Nijedan seljak zato ne bi gajio indijsku konoplju u Srbiji i ona tu ne bi ni rasla.

Ipak, ovaj indijski varijetet konoplje sadrži u sebi najviše THC-a (tetrahidrokanabiola), koji zapravo ima psihoaktivno dejstvo na ljudski mozak. To je ta famozna psihoaktivna supstanca iz marihuane.

Da pomenemo samo još neke varijetete kanabisa po sistematizaciji koje su izvršili ruski naučnici Sislov i Srebrenjakova u zavisnosti od geografskog porekla:

Borealis (severna konoplja) - raste na geografskom području iznad 50 stepeni geografske širine i ona se uzgaja u Rusiji i Finskoj.

Medioruthenica (centralnoruska konoplja) koja se gaji najviše u Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Skandinaviji i u severnim delovima Nemačke na geografskoj širini od 50 do 60 stepeni.



Australis (južna i mediteranska konoplja) je varijetet koji uspeva duž centralne, jugoistočne i južne Evrope i uzgaja se u Mađarskoj, Italiji, Španiji, Turskoj i duž južnih područja Rusije, kao i u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji. Ovo su najkvalitetniji varijeteti kanabisa, zbog čega je, kako ćemo kasnije videti, Srbija pre Drugog svetskog rata bila jedan od najvećih svetskih izvoznika ove industrijske biljke nakon Rusije. Severna granica na kojoj uspeva ovaj varijetet je 50 stepeni geografske širine i ona se podudara sa granicom regiona na kome se gaje vinske sorte grožđa. Iznad ove granice seme konoplje neće da zri. Ukoliko se gaji severnije od 60 stepeni zrnu treba 130 do 150 dana da sazri, pa je to ekonomski manje isplativo. Ovaj varijetet konoplje ima najdužu stabljiku i ona iznosi 2,5 do 4,5 metara. I grana se ukoliko stabljika stoji sama. Lišće je veliko i listovi su grupisani u nizu i ima ih između devet i jedanaest. Stabljike daju puno vlakana, i u odnosu na posejane prostore daju veoma visok rod. Iako stabljike daju puno vlakna, rod je mnogo manji nego u centralnoj Rusiji.

Divlja konoplja ima kraću stabljiku i manje seme. Ukoliko se divlja nađe među kultivisanom konopljom, one se veoma lako ukrštaju, ali se na taj način vrši biološka degradacija kultivisane konoplje. Stabljike onda nisu duže od jednog metra. Ukoliko se među divljom konopljom nađu one se višim stabljikama, to onda nije divlja konoplja, već kultivisana koja je spontano iznikla među divljim (Canabis spontanea).

Varijetet koji je dobio ime marihuana ima prirodno stanište u Centralnoj Aziji i raste u Kini, Indiji, na severozapadu Himalaja. Dakle, marihuana ili tzv. indijska konoplja je obična konoplja (njen varijetet) koja raste na pomenutom geografskom području.

Uzgajanje konoplje, kao i njena prerada, nekada je bio jedan od najunosnijih poslova širom sveta, posebno u SAD. Konoplja je nazivana "usev od milijardu dolara". To je bilo vreme kada je prodaja konoplje od jedne žetve mogla da donese i više od milijardu dolara, i to naravno u gotovini. Konoplja je sve do 20. veka bila najisplativiji američki usev na tržištu.

U Americi je proizvodnja konoplje dostigla vrhunac 1850. godine u Kentakiju, kada je proizvedeno 40.000 tona.

Od 1631. do 1800. zakonsko sredstvo plaćanja poreza u Americi bila je isporuka konoplje. Koliko je konoplja bila važna za državu, pokazuje i podatak da su svi oni koji su odbijali da gaje konoplju u 17. i u 18. veku dolazili pod udar zakona i dodatno su oporezivani.

U Virdžiniji se za izbegavanje plaćanja ovog poreza išlo i u zatvor. Onima koji su uzgajali konoplju država Virdžinija je davala posebne dotacije. Američki predsednici Džordž Vašington, Tomas Džeferson i ostali njihovi naslednici bavili su se uzgajanjam konoplje. Džeferson je čak krijumčario seme konoplje iz Kine u Francusku, a zatim u Ameriku. On je prvi patentirao specijalno konstruisanu mlatilicu za konoplju kojom se razdvajala drška od korisne mase i vlakana, i to mnogo brže nego što je to rađeno ručno močenjem.

Bendžamin Frenklin je bio vlasnik jedne od prvih fabrika za preradu konoplje u Americi.

Novinar i publicista, Dag Jurči, koji je zabeležio mnoge zanimljive podatke o konoplji tvrdi i da je rat 1812. godine vođen zbog konoplje, jer je Napoleon želeo da preseče izvoz konoplje iz Rusije u Englesku. Zašto je Englezima bila toliko potrebna konoplja? Pre svega za potreba mornarice. Devedeset odsto svih brodskih veziva i jedara pravljeno je od kanabisa, a Engleska bez brodova bila bi za Napoleona lak plen i britanske imperije ne bi bilo.



Skoro osamdeset odsto odevnog tekstila, odeće, platna, zavesa, krevetnih posteljina bilo je pravljeno od konoplje u prvoj polovini devetnaestog veka. Sve dok na scenu nije stupio pamuk koji predstavljan kao "kvalitetniji". Originalni džins koji je pravio Levi Štraus bio je od konoplje i to je bila praktično nepoderiva odeća koju su nosili američki goniči stoke. Današnje farmerke od pamuka, znamo svi, veoma brzo se otrcaju. Možete li da zamislite da čitavog života nosite samo jedne farmerke? I onda ih nasledi vaš sin, a onda unuk. Biznis sa džinsom od pamuka bi načisto propao, zar ne?

Konoplja ima kvalitetnije vlakno i od drveta. Daleko manje nagrizajućih hemikalija je potrebno da bi se papir napravio od konoplje nego od drveta. Papir od konoplje ne žuti i veoma je postojan. Za razliku od drveta, konoplja raste brzo i sazreva u jednoj sezoni, dok je drveću potrebno više godina.

Seča šuma, poznato je, ima poguban uticaj na mikroklimu bilo kog područija. Studija američke vlade iz 1916. godine pokazala je da se od jednog jutra zasejanog konopljom dobije sirovine za papir koliko od 4,1 jutra zasejanog drvetom. "Uzgajanje i proizvodnja konoplje ne ugrožava prirodnu okolinu", zapisano je u američkom biltenu br. 404 koji izdaje američko ministarstvo za poljoprivredu.

Kvalitetne boje i lakovi pravljeni su od ulja konoplje sve do 1937. Čak 58.000 tona konopljinog semena korišćeno je u SAD za proizvodnu boja do 1935. godine. Lekovi od konoplje su godinama bili podržavani od Američke medicinske asocijacije (AMA). Danas se ulje od kanabisa kao lek daje samo malom broju ljudi, dok je većina naterana da koristi razne druge hemikalije, koje se sintetišu preko alkaloida. Ovi alkaloidi se dobijaju od derivata nafte.

Ipak, samo je konoplja pouzdano blagotvorna za ljudsko telo.

Prvi model automobila Henrija Forda, "model-T", napravljen je da ide na gorivo (biodizel) od konoplje, imao je i panele haube od konopljine plastike koji su izdržavali udar 10 puta jači nego čelik. (Izvor: "Popular mehaniks" iz 1941)

Čak i današnji "mercedes-benz" klase C ima više od 30 delova koji se i izrađuju od konoplje. Razlog? Naravno, ovi delovi su elastičniji i u "Mercedesu" to znaju.

Kuće se u potpunosti mogu zidati od konoplje uključujući i njenu konstrukciju. Grede i daske od konoplje su se odavno pokazale kao odličan građevinski materijal.

Inovacije u poljoprivrednim mašinama 1930. godine, posebno pronalaskom brzog dekortikatora (mašine za guljenje stabljika), koja je bila daleko savršenija od Džefersonove mlatilice, obrada konoplje bi se toliko pojednostavila da bi nastala prava revolucija u izradi proizvoda od ove biljke. To bi donelo ogromnu dobit svima u ovom biznisu. Dakle, tehnologija za obradu konoplje je još početkom veka počela naglo da se usavršava.

"Više od pet stotina bio-razgradivih proizvoda se moglo praviti od konoplje, uključujući i njeno korišćenje kao pogonskog goriva, umesto otrovnih derivata nafte. Samo uzgajanje konoplje je moglo otvoriti milione novih radnih mesta, ne samo u SAD već i u mnogim drugim državama sveta", zaključio je američki novinar Dag Jurči u svom tekstu o konoplji.

I sve bi bilo drugačije da konoplja iznenada nekome nije zasmetala.

A sve je počelo kada je novinar i vlasnik velike medijske imperije, Vilijam Rendolf Herst, poznat kao lik iz filma "Građanin Kejn", Orsona Velsa, inače i vlasnik fabrika za proizvodnju papira "Herst pejper manufakturing divižn", koji je posedovao brojne pilane i ogromnu zemlju na kojoj je sađeno drvo za proizvodnju papira, zaključio da mu planovi američke vlade u vezi sa konopljom nisu u interesu.

Herstova kompanija je bila najveći snabdevač svih fabrika papira u SAD. Samim tim je imao ogroman uticaj na medije, koje je uslovljavao da novine štampaju na papiru od drveta. Plan američke vlade je u jednom trenutku bio da glavna sirovina za izradu novinskog papira bude jeftinija i manje štetna konoplja. To je direktno ugrožavalo Vilijama Hersta i pretilo da ga potpuno izbaci iz posla na kojem je još njegov otac počeo da zarađuje stotine miliona dolara.

I njegov poslovni partner i prijatelj, Lamon Dipon (Du Pont), imao je sličan problem. On je napravio ogromne investicije u poslovima oko prerade nafte i njemu su smetali američki brodovi na vodenu paru, rudnici uglja i Fordov biodizel od konoplje.

Diponovi su američka porodica poreklom iz Francuske i učestvovali su u francusko-američkoj kupoprodaji države Luizijane. Porodica Dipon danas kontroliše najveću svetsku banku semenskih vrsta i vodeća je u upravljanju globalnim tržištem semenske robe. Jedna su od najbogatijih dinastija u svetu, i veoma bliski sa Rotšildima i Rokfelerima.

E.I. du Pont de Nemours je u Americi 1802. počeo da proizvodi eksploziv, stvarajući tako jednu od najstarijih korporacija na svetu. Za samo 100 godina postali su najveći proizvođači oružija. Čuveni upaljači Dipon su samo jedan sporedan proizvod eksplozivne mašinerije koja je pravljena u njihovim fabrikama.

Kao glavi američki proizvođač oružja, Diponovi su bili su bliskim kontaktima sa američkom vladom i Belom kućom. Njihova uloga u pravljenju prve atomske bombe, u "Projektu Menhetn", bila je više nego značajna. Bili su najveći izvođači radova. Učestvovali su i u izgradnji nuklearnih postrojenja na Savana Riveru, gde su od 1952. godine proizvedena sva oružja punjena plutonijumom za američku vojsku.

Pravljenje atomske bombe, punjene plutonijumom, iziskivalo je i ogromne količine fluorida. U vreme Hladnog rata u SAD je prizveden veliki broj ovakvih bombi. Potrošeni su milioni tona fluorida. Desio se i jedan veliki "akcident". Iz Diponovih postrojenja iscurela je ogromna količina fluorida i naneta je ogromna šteta žitaricama u okolnim njivama. Američki farmeri pokrenuli sudski spor protiv Diponove kompanije.

Ova porodica još jednom je pokazala da je iznad zakona, ne samo da je uspela da izbegne sud i zatvaranje postrojenja, već je smislila još jednu prevaru: predstavili su javnosti "naučnu studiju" (kupiti naučnike je izgleda najlakša stvar na svetu) koja je dakazivala da je fluorid izuzetno koristan za zdrave zube. I danas se on stavlja u paste za zube kao i pijaću vodu u mnogim gradskim vodovodima. Tek nedavno je skinuta tajna sa dokumenta koji je bio prosleđen američkom Kongresu, i čuvan kao državna tajna decenijama najvišeg ranga, iz koga se vidi da je fluorid izuzetno otrovan i da može da dovede to teških oštećenja mozga.



Od 1910. do 1920. godine naučnici Diponovih istraživačkih instituta izmislili su čitav niz novih proizvodnih procesa koji su bazirani na preradi nafte i koji ozbiljno zagađuju životnu okolinu. Gotovo da ne postoji ijedan hemijski toksin, a da u njegovom stvaranju glavnu ulogu nije igrao interes ove dinastije. Njihove kompanije su danas vodeći proizvođači veštačkih vlakana u svetu. Vlasnici su patenata za celofan, celuloid, metanol, najlon, rajon, plastiku, teflon... Danas su glavni poslovi Diponove korporacije hemija, veštačka vlakna i svi polimeri. Oni su jedan od četiri najveća proizvođača agrohemije u svetu. Ako se ima u vidu činjenica da konoplju osim skakavaca ne napada skoro nijedna štetočina, onda je jasno da bi poslovi Dipona sa pesticidima u ovom segmentu bili slabo isplativi.

Diponova kompanija je 1920. godine proizvela olovni aditiv za benzin-tetrahil. U to vreme porodica je bila vlasnik "Dženeral motorsa" (kasnije su ga prodali) i formirali su 50:50 zajedničko ulaganje sa "Standard oilom" (danas "Ekson") u vlasništvu porodice Rokfeler kako bi zajedno lakše ovladali svetskim tržištem u plasmanu ove hemikalije. Međutim, 1924. obelodanjeno je da je 80 posto radnika, koji su radili na proizvodnji ove hemikalije umrlo ili doživelo teško trovanje. Mnogi od njih su imali i teška nervna oštećenja koja su se manifestovala halucinacijama, pa je jedna Diponova fabrika za proizvodnju tetrahil olova nazvana "Kuća leptirova". Ipak, zahvaljujući uticaju familije u političkim krugovima i reklamnim kampanjama, izbegli su bilo kakve restrikcije, pa se ovaj aditiv i danas proizvodi, a njegove olovne čestice, koje se vetrom lako raznose, stalno zagađuju gradske atmosfere.

Diponovi su prokrčili put sumpor-dioksidu, olovnom benzinu... Izlivi opasnih materija iz njihovih postrojenja vešto su zataškavani. I pored brojnih sudskih procesa koji se protiv njih vode, nijedan sudija ih nije do sada pozvao na odgovornost ili zatvorio neku fabriku. Diponove korporacije su i danas najveći zagađivači prirode.

Diponovi rade u 65 zemalja i polovina njihovog profita ostvarenog u 1999. godini, teškog oko milijardu dolara, bila je ostvarena izvan SAD. Diponova transglobalna moć je, kao i kod sličnih moćnih svetskih finansijskih dinastija sakrivana od javnosti. Nikada nisu bili na nekoj od Forbsovih listi najbogatijih ljudi. U svetu biznisa se pojavljuju pod imenima raznih kompanija. Njihovi brendovi su: Nylon, Teflon, Gore-Tex, Lycra, Silverstone, Stainmaster, Antron, Remington i benzin koji se prodaje pod imenom Jet i Seca.

Jednu milijardu dolara godišnje Diponovi troše na istraživanje u oblasti poljoprivrede, farmaceutike i biotehnologija. Cilj im je da u 21. veku proizvedu što više proizvoda od biljaka i mikroorganizama kroz genetski inženjering. To uključuje genetski modifikovane biljke iz kojih se proizvode plastika, industrijski enzimi za farmaceutiku i kozmetiku.

Plan je da se deo u globalnom tržištu semenske robe iskoristi za prodaju ovih biotehničkih proizvoda direktno farmerima. Diponovi ovo javnosti predstavljaju, uz njihov poznati cinizam, kao "zelenu tehnologiju", a iza toga se krije povećanje profita nelojalnim sniženjem prodajnih cena.

U ovu kategoriju spada i biznis sa biodizel gorivom (prave i biobutan), koji su i neke naše institucije prikazale kao "ekološko gorivo budućnosti". Otrovne kiseline koje se u procesu pravljenja biodizela moraju koristiti nisu predstavljene javnosti. Posebno krije gde će se one (otrovne kiseline) deponovati. Sve opasne sastojke, koji se u proizvodnji biodizela koriste, proizvode Dipon kompanije.

Sve skuplja eksploatacija nafte (ali i tendencija koncentracije moći naftnog biznisa u Rusiji) vodi ove jurišnike za profitom u traženje novih jeftinih tehnologija koje mogu skupo prodati.


Dipon su bili jedna od porodica koje su učestvovale u formiranju Komiteta za intelekualno vlasništvo preko koga su vršile pritisak na američku vladu da donese zakonsku regulativu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji kako bi naterali brojne zemlje da donesu posebne uredbe za patente o biljnim varijetetima u industrijskim procesima. Ovi zakoni trebalo bi da omoguće Diponima da se šire na profitabilna nova tržišta. Posebno su zainteresovani za poljoprivredu i farmaceutsko tržište u Brazilu, Indiji i čitavoj Aziji i bivšim sovjetskim republikama. Naravno, i Balkan spada u tu sferu uticaja.

Vratimo se na početak naše priče. Moćne porodice Dipon i Herst su napravili poslovni dil sa porodicom Rokfeler koja je tada ušla u najveći posao ikada - distribuciju nafte i njenu preradu.

Zadržimo se malo i na Rokfelerima.

Porodice Dipon, Rokfeler i Rotšild vezane su u jedan poseban aristokratski elitni klan koji se naziva "međunarodni bankari". Aktivnosti ovih bankara bile su verovatno veliki podsticaj u izbijanju i Prvog i Drugog svetskog rata. Svima je jasno da nijedan rat ne izbija spontano, a posebno ne svetski. Za svaki rat države se dugo pripremaju.

U samoj srži poslovanja ovih porodica bile su poslovne, finansijske, političke, propagandne, medijske mahinacije. Mahinacije su vidljive u celokupnom biznisu porodice Rokfeler, odnosno njenog osnivača Džona D. Rokfelera. Prevara sa marihuanom je imala za cilj da se zabarani konoplja i svaka njena industrijska upotreba stavi pod kontrolu porodičnog kartela, kako bi se uklonila konkurencija. Čuvena je rečenica "pobožnog" Džona D. Rokfelera: "Konkurencija je greh". Za ove biznismene jedina "božija zapovest" koju oni slede je ostvarivanje apsolutnog trgovačkog monopola u čitavom svetu. Bez obzira na cenu, bez obzira na to koliko ljudskih života zbog toga treba žrtvovati. Današnja priča o demokratiji, suverenim nacionalnim državama sa parlamentima i vladama, i slobodnom tržištu je priča o vlasti. I demokratija je samo jedan od oblika vladanja. Svet već vekovima kontroliše privatni korporativni biznis, na čijem čelu je nekoliko dinastija i njihova kartelska politika.

Kako to izgleda u praksi najbolji primer je istorijat nastanka tako moćne kompanije kao što je bio Rokfelerov "Standard oil". Iako se u njihovoj zvaničnoj biografiji navodi da su se Rokfeleri obogatili u poslovima sa naftom, to nije tačno. Oni su se obogatili poslovnim mahinacijama. Jer to je oblast koju najbolje poznaju.

Porodica Rokfeler je zapravo američki interesni ogranak pomenutog međunarodnog bankarskog kartela koji već tri veka ima sedište u Londonu. Ranije su bili u Veneciji. Za ove bankare današnje "nezavisne" Sjedinjene Američke Države su i dalje njihova kolonija.


Krajem 19. veka Džon D. Rokfeler je kupio autorsko vlasništvo nad patentom za sve začepljene metalne tankere (burad ili barele) kojima je nafta železnicom prevožena od izvorišta do rafinerije. Ovaj potez je omogućio da njegova firma Union Tanker Car Company dođe u poziciju da diktira cene na naftnom američkom tržištu koje je tek bilo u povoju. Taj svoj monopolski položaj je više nego iskoristio.

Isti tip tankera (buradi) se koristi i danas. Rokfeleri su preko ove kompanije (Union Tanker Car) iznajmljivali burad stotinama vlasnika naftnih polja koji su na taj način transportovali sirovu naftu do rafinerija. Pre nego što je počela serijska proizvodnja buradi, nafta je prevožena u običnim drvenim buradima bez poklopca. Ovakavim prevozom gubio se veliki deo sirove nafte zbog prosipanja ili isparenja. Iskustva su pokazala da su mnoga burad stizala u rafineriju samo sa nataloženim katranom na dnu.

Zatvoreni metalni tankeri su bili pun pogodak u novom naftnom biznisu. Zarada je sve više i sve brže rasla. Rokfelerima je išlo naruku i to što su od železnice dobijali velike popuste i premije. To su bile godine kada se bušila nafta u gotovo svim delovima Sjedinjenih Američkih Država. Bušotine su nicale svakodnevno. Nicale su i nove rafinerije, a postojeće su širile svoje kapacitete. Svi su bili svesni da posao sa naftom donosi fantastičnu zaradu. Banke su delile kredite kapom i šakom. Pojava novih buradi je taj profit višestruko uvećavala. I svi su potpisivali ugovore sa firmom Union Tanker Car. Tada Rokfeler povlači prvi potez. Raskida ugovore sa svim naftnim buštinama i povlači burad iz transporta crnog blaga. Kako niko nije mogao da uskoči u ovaj posao umesto Rokfelera, koji je držao patentno pravo, vlasnici naftnih polja, ali i rafinerije, počeli su da gube ogroman novac.

Posle nekog vremena, od obustave transporta, svi koji su ušli u ogromne investicije, došli su na ivicu bankrotstva. Tada se kao "spasilac" pojavio Džon D. Rokfeler i pokupovao za sitan novac najveći deo izvorišta i rafinerija sa kojima je ranije sarađivao. Tako je nastala ogromna kompanija "Standard Oil", koja će objedinitia čitav posao sa naftom. Kasnije Rokfeleri investiraju i u železnicu i tako su potpuno zaokružili biznis sa naftom i niko više nije mogao da ih razori iznutra sličnom mahinacijom. Dž. D. Rokfeler pre ovog poteza nije imao nikakva znanja ni o vađenju nafte, niti o njenoj preradi.




Ali je imao mahinatorskog iskustvo i u pravom i pravovremenom plasmanu novca. Ovde nikako ne bi trebalo smesti sa uma i instrukcije koje su stizale od moćnog bankarskog klana iz Londona: Naduvati posao, podići cene na berzi, dati kredite, onda oboriti vrednost prodaje na tržištu i sve pokupovati za male pare. To je klasičan sistem poslovanja kojim se ova bankarska elita služi vekovima. Na ovaj način posluju i sve moćne dinastije sveta. Oni su eksperti za monetarne i berzanske smicalice. Oni, kao i kockari, jedino rade sa novcem - prodaju ga sa kamatom, investiraju u realne vrednosti i onda preuzimaju i tuđi rad i imovinu.


U periodu od 1900. do 1910. godine slične mahinacije su primenjene mnogo puta i "Standard oil" je postao vlasnik gotovo svih naftnih polja u Kaliforniji, Teksasu, Arkanzasu, Nju Džersiju i Ohaju. Tako je Rokfeler ili posedovao ili kontrolisao oko 90 odsto od onoga što se u to vreme nazivalo energetskim biznisom u SAD. Prvi i Drugi svetski rat orkestrirani su, kao što smo već spomenuli, iz iste bankarske centrale u Londonu, ali iz tog centra dirigovan je i ulazak u posed velikih naftnih bušotina na Bliskom i Srednjem istoku. I rat u Vijetnamu je bio rat za naftna izvorišta u Indokini. Džon F. Kenedi nije bio voljan da tamo održava konstantno američku vojsku, zarad interesa naftnog biznisa ovog klana i zato je, po sve dostupnijim dokumentima, morao da bude likvidiran.

Kada je 1911. godine američka vlada bila primorana da Rokfelere optuži za monopol, pod pritiskom mnogih drugih biznismena i da bi se sačuvao privid demokratije i slobodnog tržišta, Standard oil je rasparčan. Rokfeleri su izveli još jednu perfidnu smicalicu i to tako što su svoj monopolski posao sakrili od javnosti. Umesto jedne moćne kompanije oni su nastavili monopolistički da posluju, ali pod raznim drugim imenima malih kompanija i sve to zarad privida o slobodnom tržištu. Međutim, sve ove novonastale kompanije bile su povezane i imale su u svom nazivu slova S. O. Nastao je tako SOHIO (u Ohaju), SOPCONY (u Njujorku), ESSO koji je kasnije postao EXXON itd. Ovaj način monopolističkog prikrivenog poslovanja se primenjuje danas gotovo u celom svetu i to preko takozvanih nacionalnih tajkuna ili oligarha. Ima ih u svakoj zemlji gde su umešani prsti kompanija najmoćnijih porodica.

U periodu od 1910. do 1914. godine postojale su samo tri glavne naftne kompanije na svetu: Standard oil of America i njeni sitni S. O. delovi, British Persian Petroleum Company, koja je preko svojih arapskih partnera kontrolisala Irak, Iran, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Siriju i holandski Royal Duch Shell, koji je kontrolisao holandsku istočnu Indiju, Indoneziju i jugoistočnu Aziju. Oni su trgovali, međusobnom kupovinom na berzi, i stalno menjali većinsku strukturu u vlasništu pojedinih porodica.

Ako je konoplja, odnosno proizvodi od nje, na bilo koji način mogla da zasmeta i pokvari ovako organizovan i razvijen posao, sasvim je logično da su Rokfeleri, Diponi, te bord Herstove kompanije, ali i njihovi mentori iz Londona, učinili sve da to spreče. A činjenice govore da je prvi automobil Henrija Forda bio napravljen za biodizel, gorivo od konoplje. Tih godina bila je i vrlo aktuelna tema kako bi i alkohol mogao da bude efektan za pokretanje automobila. Kako bi se i to sprečilo, pošto je Amerika bila prepuna raznih alkoholnih destilerija, uvedena je i prohibicija na slobodnu prodaju alkohola. Čuveni Eliot Nes se tako proslavio zatvaranjem mnogobrojnih destilerija i ne znajući šta je bio zapravo pravi razlog otvaranja ilegalnih fabričica alkoholnih pića. Mnogi slobodni analitičari američkog društva, u svojim osvrtima na te godine, upućuju da je i učešće mafije u tim nelegalnim poslovima bilo pod kontrolom Rokfelera. Gotovo svi holivudski filmovi i TV serije na ovu temu bazirani su na lažnim mitovima.

Rokfelerovi glavni partneri, Diponovi, podsticali su zato svoje deoničare da investiraju u novu petrohemijsku filijalu sintetičkih materijala.

Da je vlada SAD donela odluku da konoplja bude tretirana prevashodno kao strateška sirovina u razvoju industrije, pošto je reč o apsolutno prirodnoj biljci koja uopšte ne zagađuje okolinu, za razliku od petrohemijske industrije, u koju su investirali Rokfeleri, Diponovi i Herst, sve tri porodice bi izgubile preko milijardu ondašnjih dolara. Trebalo je zato ubediti na svaki način i po bilo koju cenu američke građane, kongresmene, senatore i vladu SAD da je konoplja štetna, te da budućnost američke privrede treba da počiva na naftnim derivatima. Dakle, njihov cilj je bio da nafta postane strateška sirovina u SAD, a tehnologija njene prerade je već bila pod njihovom kontrolom.

Na isti način, u isto vreme, kartel iz Londona je ubeđivao britanski parlament da kao glavni energent za vojsku bude korišćena nafta, koju Britanija nije imala, umesto uglja koga je bila puna. Vlasnici rudnika uglja su pokušali da se pobune, ali uzalud.

Ovi poslovni i politički saveznici održavali su stalno sastanke, daleko od očiju javnosti, na kojima je razmatrana aktuelna državna i ekonomska politika. Početkom tridesetih godina, na jednom od tih skupova zaključeno je da uzgoj konoplje može opasno da ugrozi njihove investicije u petrohemiju.

U vreme sve veće popularnosti automobila i njihove sve masovnije prodaje, pojavio se Fordov čuveni "model T" koji je pored biogoriva, imao i mnoge plastične delove od konoplje. Bio je to poslednji znak za uzbunu za ove tri porodice. I skovan je pakleni plan: konoplja se mora zaustaviti!

Uloga medija u realizaciji velike zavere protiv konoplje bila je presudna. Vilijam Herst je u periodu od 1934. do 1937. svojim urednicima dao zadatak - što više prikladnih tekstova o "opasnoj biljci" - marihuani. Reč "marijuana" uzeta je iz meksičkog slenga sa namerom da ona prodre do poslednjeg stanovnika Amerike. Do tada niko nije znao šta je to marihuana. Morali su zato da izmisle novi termin, kako bi sve ono loše i zastrašujuće, što su planirali da dovedu u vezu sa ovom biljkom, koja će biti nazvana "marihuana", običan čovek lakše progutao. Naziv konoplja u to vreme je izazivao samo dobre i plemenite asocijacije. Recimo, kao kada bi danas za kamilicu ili lipu neko tvrdio da je reč halucinogenim drogama jer sadrže određenu supstancu koja bi, ako se koristi u određenim količinama, tako delovala. Takvih sustanci u stvari ima u mnogim biljkama baš kao što svaka supstanca u velikim količinama može biti otrovna.

Iskonstruisani, psihološki dobro postavljeni ovi novinski članci teško su klevetali Meksikance, Afroamerikance, džez muzičare i umetnike svih fela, koji su, navodno, koristili opojnu travu - marihuanu. Posebno je na meti bio Nju Orleans, gde se pušenje marihuane, navodno, obilato upražnjavalo među crnačkim većinskim stanovništvom. U to vreme u Americi je među belim stanovništvom već vladao paničan strah od crnaca, koji su postali "slobodni ljudi" i ravnopravni građani sa belcima i kojima su pripisivani mnogi zločini i kriminalne aktivnosti. Ovi tekstovi imali su još jedan cilj, da pokažu kako se u stvari životna agilnost crnaca i belaca bitno razlikuje.

Pretnja "marihuanom" punila je naslovne strane, a takozvana "cigara ludosti" bila je prikazana kao snažan narkotik koji je izazivao "neizlečivo ludilo", dovodio do duševnog rastrojstva i bio "opasniji od kokaina i heroina". Marihuana je nazivana travom koja je došla iz pakla. Ova medijska kampanja trajala je tri godine.

Snimljeni su u tom periodu i filmovi kao što su "Cigara ludila" (1936) "Marihuana - tajni ubica mladih", (1935) i "Marihuana: Đavolje seme" (1936). Na kraju filma "Cigara ludila" ispisana je poruka: "PRENESITE OVO SVOJOJ DECI".

Svi filmovi su bili puka propaganda uobličena samo sa jednom namerom - da uplaši građane. A osnovni cilj je bio da se stvori atmosfera koja će omogućiti da kroz američki Kongres što lakše prođe zakon kojim bi se uzgajanje marihuane teško oporezivalo i da se farmeri maksimalno odvrate od uzgoja konoplje. Da je marihuana u stvari obična konoplja to još niko nije povezivao. Ali strah od onog što se zove marihuana je već bio prisutan.

Kako primećuje Dag Jurči tih godina ljudi su bili mnogo neobrazovaniji i neobavešteniji. Samim tim i mnogo naivniji. O uticaju medija i psihološkoj propagandi malo toga je bilo poznato čak i istaknutim intelektualcima. "Mase su bile kao ovce koje su čekale da ih neko moćan povede. Nisu uopšte postojale sumnje u vladu, Kongres i druge državne institucije. Sve što bi objavile novine ili emitovao radio smatrano je istinom. Tako je poruka o opasnosti od marihuane preneta deci koja su ubrzo i sama postali roditelji baby-boom generacije iz 1957. I danas gotovo svi veruju da je marihuana isto što i indijska konoplja i da je to opasna droga. To je najčešće i sve što znamo o konoplji kao biljci, mi iz baby-boom generacije 1957."

Kada je bankar i bivši ambasador SAD u Velikoj Britaniji, i glavni investitor Diponovih u petrohemiju, Endrju Melon, kao republikanac, postao sekretar državne blagajne (ministar finansija) Herberta Huvera, prvo je tražio jačanje američkih antinarkotičkih zakona sa obrazloženjem da Kongres i vlada moraju imati pod kontrolom čitavu ovu delatnost, posebno distribuciju i trgovinu narkotičkih proizvoda. Trava za pušenje od konoplje prodavala se sasvim legalno.

Kada je 1927. Kongres došao pod apsolutnu kontrolu republikanaca, izglasan je zakon kojim se odgovornost za praćenje Zakona o narkoticima prebacije sa poreske službe pod ingerenciju sekretara državne blagajne. Preko ovog zakona doneta je još jedna zanimljiva odredba, a to je da nadzor nad sporovođenjem Zakona o narkoticima ne vrši više Odbor federalnog biroa za kontrolu narkotika (Federal Narcotic Control Board), već je nadležnost preneta isključivo na načelnika Federalnog biroa za narkotike. Dakle, dato je ovo punompoćje samo jednom državnom funkcioneru. Na to mesto Melon je imenovao svog budućeg zeta, Harija Dž. Anslingera, koji je dobio posao načelnika.

Vlada, je inače, veoma dugo odolevala pritiscima republikanaca da oporezuju uzgoj konoplje, jer bi tih godina to bila veoma nepopularna mera, kao kada bi danas oporezovali proizvođače krompira ili paradajza.



Ali, iznenada i bez ikakvog objašnjenja, ministarstvo za finansije podržalo je ovaj republikanski predlog, koji će postati poznat kao Uredba o oporezivanju marihuane. Cela ova operacija je izvedena 14. aprila 1937. godine, dok se američki kongres bavio pripremama i debatom o usvajanju budžeta. Uredba o oporezivanju "marihuane" je predstavljena kao predlog za povećanje budžetskog prihoda i prvo je doneta u Budžetskom odboru u Predstavničkom domu, a taj odbor ima specifičnu moć da o onome što predloži ne mora da se raspravlja u drugim odborima Kongresa.

Predsednik Budžetskog odbora je tada bio Robert Dagton iz Demokratske stranke koji je dobio zaduženje od tri porodice da konstantno podseća kongresmene kako je marihuana opasna za američku mladež. U svom obrazloženju pozivao se, naravno, na ono što su "otkrili" Herstovi mediji u svojoj već odrađenoj medijskoj kampanji.

Ovom uredbom je zahtevano da proizvođači, uvoznici, prodavci i korisnici marihuane budu ubeleženi u registar federalne vlade i da plaćaju radnu taksu. Tražen je takođe veliki broj administrativnih podataka u brojnim dokumentima (naravno sa ciljem da se proizvođači konoplje obeshrabre). Naloženo je plaćanje takse od jednog dolara po proizvedenoj unci, za registrovane, i 100 dolara, takođe po unci, na neregistrovane učesnike u poslu sa konopljom.

To je svakom slučaju, za svakog proizvođača bilo previše. Tih godina u bilo kojoj njujorškoj čajdžinici cagarete od marihuane mogle su da se kupe za 25 centi, što znači da je jedna unca marihuane mogla da se nabavi na ulici za nekoliko dolara.

Ministarstvo finansija imalo je problem u traženju načina da kriminalizuje pušenje marihuane, a da ne prekrši američki ustav.

Anslinger je čak sedam godina nastojao da izdejstvuje krivičnu odgovornost za sve distributere, prodavce i korisnike marihuane. On je "stručno" i sa autoritetom državne institucije ispred koje je nastupao tvrdio da marihuana izaziva agresivnost kod onih koji je puše kao cigaru i da je baš ona uzrok sve većeg broja nasilničkog ponašanja pojedinaca. Naravno, mislio je na nasilje među crncima, koji su inače po prirodi daleko agresivniji i energičniji. Međutim, videćemo uskoro da je samo nakon pet godina rekao nešto sasvim drugo.

Tako su konačno došli do toga da korišćenje marihuane nije za krivično gonjenje, već je samo nametnuta taksa. I to je najbolja potvrda da stvarnog dokaza o njenoj štetnosti nikada nije ni bilo.

Pomenuta uredba o taksi na marihuanu napravljena je po uzoru na Uredbu o korišćenju vatrenog oružja. Pošto je u vreme prohibicije alkohola došlo do učestalog korišćenja pušaka i pištolja u uličnim obračunima sa policijom, vlada je nastojala da prodaju oružja i njegovu slobodnu upotrebu ograniči, ali Ustav je bio, i ostao do danas, velika prepreka. Tako je izglasan u Kongresu zakon koji je samo nametnuo taksu na neprijavljano i neregistrovano posedovanje oružja.

Predsednik Franklin Ruzvelt je 2. avgusta 1937. potpisao ovaj zakon o taksi na poslove sa konopljom. Tako je od septembra 1937. godine najkorisniji i najisplativiji poznat usev na svetu - Canabis sativa tj. konoplja postao u SAD "opasna opojna droga" - marihuana.

Bio je to veliki dobitak za privatni korporativni biznis sa naftom i ogroman gubitak za američki narod i državu.

Kada je Američko lekarsko udruženje (AMA) shvatilo da je marihuana u stvari obična konoplja koju su koristili kao lek preko stotinu godina (i to upravo zbog njene psihoaktivne komponente Delta-9-tetrahydrocannabinol) bilo je previše kasno. Dr Džejms Vudvord, lekar i advokat, izjavio tek nekoliko godina kasnije pred Kongresom (kada je traženo da se zakon ukine) da je samo to bio razlog što se Asocijacija nije založila protiv donošenje tog zakona. Dakle, nisu se usprotivili jer nisu povezali pojam marihuana sa konopljom.

Medijska psihološka obmana je očito uspela. Zapravo samo nekoliko ljudi u SAD, u to vreme, shvatilo je prevaru.

Novi zakon je konoplju ubrzo učinio neprofitabilnom na američkom tržištu. Njena proizvodnja je opala, i sva konoplja koja je bila Americi neophodna, morala se uvoziti dodatno iz Evrope. London je likovao.

Oporezivanjem proizvodnje konoplje došlo je do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD. Rokfeleri, koji su, takođe, monopolski krišom kontrolisali tekstilnu industriju, brže-bolje su, po nalogu iz Londona, počeli da favorizuju pamuk, koji se uvozio iz britanskih kolonija, posebno iz Indije.

Uvođenje takse uzgajivačima konoplje imalo je za Rokfelere i britansku aristokratiju i dodatnu korisnu vrednost - sav novac koji je američka federalna država formalno naplaćivala ulazio je u njihovu privatnu banku Federalne rezerve.

Kako su to uspeli? Pa još jednom mahinacijom.

Naime, Džon. D. Rokfeler je prevazišao svoj problem sa rasparčavanjem firme Standard oil, tako što je stvorio novu varku čak i veću nego sa Union Tanker Car Company. On je sa ogromnom količinom novca stvorio (uz "malu" pomoć Londona i nekoliko nemačkih bankara poput Varburga i Šifa) dvanaest velikih holding (umreženih) banaka koje su kasnije postale poznate kao američka centralna banka FED (Federal reserve). Zavera je onda sklopljena nastojanjem da se ovaj bankarski holding (koji je koncentrisao veliku količinu zlata) na neki način "proda" (ili bolje ustupi) američkoj državi odnosno samom Kongresu koji bi tobože njome upravljao. Amerika nije imala toliku količinu zlata da bi mogla da uvozi svojim dolarima ogromnu količinu robe, pa su se Rokfelerovi bankari ponudili da oni ustupe svoje privatno zlato i emituju dolare za državne potrebe.

To znači da bi emitovanje dolara kao nacionalne monete bilo formalno pod kontrolom Kongresa i vlade, a zapravo je to radio holding privatnih banaka. Promućurni pojedinci, koji su shvatili ovu bankarsku prevaru i žestoko se suprotstavljali, bili su šikanirani, ucenjeni, likvidirani... Ova bankarska klika je zahvaljujući ucenjenom Vudrou Vilsonu, koga su doveli u Belu kuću, uspela da potpiše veliku osnivačku povelju, po kojoj je 1913. godine ovaj privatni bankarski holding postao američka centralna banka (FED) sa ekskluzivnim pravom da emituje američke dolare i daje američkoj državi pozajmice.

Tako je korumpirani američki Kongres ustupio ovoj privatnoj banci da vodi monetarnu politiku SAD. Kada se početkom šezdestih godina američki predsednik, Džon F. Kenedi, drznuo da bez odobrenja FED-a emituje dolare i još jednom pokaže neposlušnost prema ovom klanu,odredio je svoju tragičnu sudbinu.

Sav novac od federalnih taksi koje se od 1913. prikupljaju u SAD ide u FED (kao u centralnu banku). To su takse na gas, na dobit, na dohodak, carine na uvoznu robu, izvozni poslovi i sve vrste akciza. Svi mogući doprinosi za zdravstveno i socijalno i ostala osiguranja koje poslodavci uplaćuju za svoje zaposlene, završavaju u FED-u.

U američkoj praksi, sve takse i porezi koji se ubiraju unapred, obično su preplaćeni. Svi oni koji na kraju fiskalne godine traže povraćaj novca, preko Internal Revenue Service (poreske uprave), u stvari čekaju da im se vrati novac koji je do tada čuvao FED. Konačno kada dođe vreme za vraćanje novca, FED vraća tačno onaj iznos koji je uplaćen kao višak, ali bez obračunate godišnje kamate. Prosto rečeno, kada ovi bankari zajme pare građanima ili državi, to ide sa kamatom, a kada građani preplate porez ili osiguranje FED-u, onda se kamata ne računa. To je jednostavna stvarnost "novog sveta", skrojena po meri međunarodnih bankara.

Federalne rezerve - američka država - građanin pojedinac besprekorno funkcioniše čitav jedan vek, a iz njega jedino korist izvlači bankarsko "društvance". Posledica tog odnosa je što su Sjedinjene Države najzaduženija zemlja na svetu. Ako Vašington ostane bez para mora da se zadužuje, naravno sa kamatom kod FED-a.

Na taj način Rokfeleri i njihovi partneri iz Londona svake godine uvećavaju svoje bogatstvo. Tome moramo da dodamo i igru sa porezima koja izvlači novac iz džepova običnih ljudi. Poprilični deo ukupne svote dolara koja pristiže preko Federalnih rezervi, odlazi u kraljevsku kasu u London. Ironija ove priče je što je lobi, koji je "gasio" konoplju, istovremeno i profitirao od taksi uvedenih za proizvodnju ove biljke.

Danas se u Indiji promoviše genetski modifikovan pamuk. Međutim, to uzgajivačima pravi ogromne štete, dovodi ih do ogromnih dugova, jer ovaj pamuk vrlo često ne sazri i ostaje gotovo neupotrebljiv. Naravno, bankarska oligarhija i ovde je smislila zatvoren krug iz koga samo oni izvlače novac. Najpre odobre uzgajivaču kredit da bi kupio semena, sa "povoljnom kamatom", a onda kada propadnu, bankari uzimaju u zalog njihova imanja. Plasiranje genetski modifikovanog semena pamuka je još jedna teška i opasna smicalica povezanog petrohemijskog korporativnog biznisa sa bankama. GM seme je izašlo iz laboratorija porodice Dipon, a novac kojim se kreditira njegova kupovina iz Rokfeler banaka. Hiljade seljaka u Indiji je izvršilo samoubistvo zbog dugova i propalog posla sa ovom vrstom semena. Uz to i ogromne površine plodne zemlje su zagađene ovim semenom. Nažalost i u Srbiji se na ovakav "povoljan" način kreditira ili donira kupovina GM semena, posebno soje i raznih egzotičnih vrsta useva, kojima kod nije uopšte mesto za uzgoj.

Ali, kada je uvoz konoplje u SAD iz Britanije 1942, zbog izbijanja Drugog svetskog rata potpuno stao, američka vlada je tražila hitno ukidanje zakona. I ne samo to. Počela je žestoka kampanja Ministarstva za poljoprivredu koje je tražilo od američkih farmera da što više seju konoplju. Tada je skovana parola: "Konoplja za pobedu!" Ministarstvo je snimilo i istoimeni film. U filmu je konoplja tada nazvana "biljkom koja je hiljadama godina u službi čovečanstva". Ista vlada koja je pre samo pet godina oporezovala konoplju kao "opasnu drogu", sada je pozivala farmere da posade konoplju na 350.000 jutara. Izgrađeno je i sedamdesetak državnih farmi za njenu obradu.

Isti čovek, Anslinger je tvrdio pred Kongresom da nema dokaza i da mu nije poznato da "marihuana" izaziva narkomansku zavisnost zbog koje njeni korisnici prelaze ne druge opijate.

Ali, čim je rat završen pozicija konoplje je igrama u Kongresu, preko korumpiranih političara u "najdemokratskijoj državi na svetu", ponovo vraćena tamo gde je odgovaralo moćnoj naftnoj oligarhiji i anglosaksonskoj aristokratiji, koja je iz rata izašla još bogatija. Konoplja je ponovo postala "marihuana" - "demonsko seme" i ponovo je tražen zakon za njeno oporezivanje.

I opet je isti čovek, sada u penziji, Anslinger, pred Kongresom svedočio o "opasnom opijatu". Ovog puta je, međutim, rekao sve suprotno od prethodne tvrdnje: tih godina u vreme mekartizma, kada se SAD spremala na krstaški rat u Koreji i kasnije u Vijetnamu, marihuana je, po njegovom svedočenju, bila veoma opasna, jer je "mogla toliko da umrtvi vojnike da izgube svaku volju za borbom".

Već 2. novembra 1951. kroz američki Kongres je prošao takozvani Bogsov zakon koji je pooštrio kazne za sva kršenja Zakona u ograničenju uzgajanja konoplje. Zatvori su počeli da se pune prekršiocima, posebno su hapšeni mladi ljudi koji su pušili "marihuanu".

Medijska propaganda je nastavila da radi svoj posao, pa je pušenje konoplje i njena štetnost moralo biti što više urezano u svest mladih ljudi. Kao podloga idealan je bio hipi pokret. Smrt mnogih velikih zvezda rok scene, koji su umirali od uzimanja prekomernih količina droga, pripisivana je "marihuani".

Proizvodnja konoplje opala je za 80 posto i čitava planeta od tada mora da "guta" ogromne količine petrohemijskih otpadnih toksina od plastike. Zemlji se onemogućava da diše jer se ogromna šumska prostranstva krčme da bi se drvo prerađivalo u papir. Pri ovoj obradi drveta potrebno je koristiti i jake toksične kiseline iz Diponovih fabrika. Kada bi se papir proizvodio od korišćenje tih otrovnih materija bilo bi apsolutno nepotrebno.

Ali, priča o konoplji ne bi bila celovita, ako bi se preskočili zanimljivi detalji iz američke istorije kada je proizvodlja ove biljke korišćena, ni manje ni više, nego kao udarno političko oružje. Upravo ovaj detalj doveo je do toga da se za proizvodnju tekstila (džinsa) i papira počnu da koriste drugi izvori poput pamuka i drveta.

U knjizi "Konoplja - Revidirana američka istorija, biljka podeljene istorije" (Hemp: American History Revisited: The Plant with a Divided History), Roberta Dajča, ima veoma mnogo zanimljivih činjenica o tome kako je konoplja korišćena kao sredstvo kolonizacije Amerike, kao oružje u političkim i stranačkim nadmetanjima, kao sredstvo za političke smicalice koje su plasirane iz Londona. Mnogi od ovih istorijskih detalja američka istorija je jednostvano preskočila. A čitavu američku istoriju su upravo krojile ovakve trgovačke mahinacije pod kontrolom evropske aristokratije.

Tako se navodi i malo poznato nastojanje Endrjua Džeksona da iskoristi konoplju kako bi dobio predsednički mandat 1828. Naime, nakon predsedničkih izbora 1824. kada je Džekson poražen, a izbore na dobio britanski favorit Kvinsi Adams, koji je izabran kao šesti predsednik, došlo je do duboke podele ova dva tabora u Kongresu.

Džeksonovi poslanici su izglasali 1828. godine zakon kojim je nametnuta posebna carina na sve specifične materijale iz uvoza, posebno na konoplju. Ovo je urađeno kao trik, s namerom da pomenuti zakon docnije ukinu, kako bi namamili nezadovoljne birače da glasaju na izborima za Džeksona. Adamsovi su ovu carinu nazvali - tarifa za gnušanje. Carina je tako kaznila proizvođače tekstila iz država Nove Engleske koji su ubedljivo podržavali Džona Kvinsija Adamsa, a favorizovani su zapadnjački farmeri koji su podržali Džeksona.

Glavni cilj Džeksona je bio da dobije Ohajo, Kentaki i Misuri (koji je 1924. ipak glasao za Adamsa). Bile su mu važne i Pensilvanija i Njujork i da bi zadovoljili farmere u tim državama kongresmeni su izglasali ove teške protekcionističke carine. A uvozna roba, posebno konoplja, uglavnom je stizala iz Britanije preko Nove Engleske.

U Novoj Engleskoj je ova smicalica izazvala veliko nezadovoljstvo, ali to nije bilo bitno za izbore jer su i ovako podržavali Džeksona. Međutim, nezadovoljni su bili i glasači iz južnih država, zbog toga što su morali da plaćaju skuplje robu koja se u tom regionu nije proizvodila i zato što im je smanjen izvoz pamuka u Britaniju. To je dovelo do velike ekonomske krize i nesuglasica.



Skandal sa zakonom o nametanju poreza na gajenje konoplje dvadesetih godina devetnaestog veka proizveo je mnoge pošalice. Za članove američkog Konresa se govorilo kako od lana i konoplje umesto pokrivača i kanapa žele da naprave predsednika. Poznata je i karikatura iz tog vremena na kojoj američki kongresmeni u žalosti nose mrtvački sanduk u kome leži preminulo slobodno tržište.

Upravo ovakva ekonomska realnost, bolje reći zloupotreba ekonomije, naterala je i tekstilce i proizvođače papira od konoplje da traže alternativne materijale. Papirna industrija je počela da proizvodi hartiju od drveta jer je šuma bilo u izobilju. Tekstilna industrija počela da se okreće ka pamuku, a to je u južnim državama dovelo do drastičnog povećanja broja robova.

U prvoj polovini devetnaestog veka američka industrija je toliko narasla da je počela da ugrožava britansku premoć, posebno u proizvodnji tekstila. Američki izvoz jeftinog pamuka je smanjio Britancima primat na svetskom tržištu tekstilnih sirovina, pa je aristokratija u Londonu odlučila da Americi podmetne nogu. Tako su 1833. godine naložili da se u čitavoj britanskoj imperiji ukine ropstvo. Smatrali su da će to podstaći i Ameriku da učini isto, čime bi se, dugoročno gledano, i izvoz pamuka iz SAD smanjio. Bio je to zapravo još jedan perfidan pokušaj Velike Britanije da američke nacionaliste ekonomski pokori, a ne nikakav altruistički odnos prema njihovim robovima. Istovremeno su i novine u celom ondašnjem svetu prikazivale Ameriku kao necivilizovano i brutalno društvo koje i dalje ima robovlasnički sistem.

Ipak, Britanija je vojno i dalje držala porobljene ljude u Irskoj i Indiji, što je u stvari savršen pokazatelj licimerstva politike koju je vodio London. Interesi aristrokratije sa Temze su uvek i jedino bili u prvom planu. Kompletno svetsko mnjenje se fokusiralo na južnjačke plantaže pamuka, gde je tretman robova bio užasavajući. "Umesto da ukidanjem ropstva Amerikanci stave tačku na ovu britansku propagandu, američka vlada je počela da brani robovlasnike na jugu. I to je bila pozicija obe stranke i Demokratske stranke i Vig Partije (Whig party)", piše R. Dajč.

Naravno, obe ove stranke i njihove kongresmene su finansirali vlasnici plantaža pamuka sa juga. Ropstvo je bilo prisutno i na severu, pre britanskog ukidanja, a jedan od glavnih korisnika robova na severu je bila industrija konoplje. Njeno uzgajanje, čišćenje, močenje i obrada su tražili intenzivan fizički rad. I to je bio daleko teži robovski rad nego na uzgajanju pamuka. Na jugu je čak tretman robova bio bolji.

I tada je proradio takozvani sistem podzemna železnica i naglo bekstvo ka severu, gde su robovi, pod uticajem Britanije, dobijali status slobodnih ljudi. Oko 100.000 robova prešlo je na sever pre nego što će početi Građanski rat. Oni će svojim aktivnostima nastojati da izdejstvuju slobodu za "braću" na Jugu. Mnogi su pokušali da se dočepaju i oružja kako bi podigli ustanak. Ukidanje ropstva postao je glavni izborni slogan partija sa ciljem da privuku crnačke glasove.

Ipak, razlog za početak Građanskog rata u Sjedinjenim Državama nije bio u tome. To najbolje potvrđuju zapisi predsednika Linkolna u kojima je on tvrdio da uzrok rata nije pitanje ropstva već ekonomski interesi. Države sa juga bile su u ogromnoj prednosti sa svojim plantažama pamuka u odnosu na severnjačke plantaže konoplje. Nakon rata proizvodnja konoplje se smanjuje i potražnja postaje veća od ponude. Da bi to rešila, vlada u Vašingtonu je pokušala da seme konoplje uveze iz Kine, ali Britanci sprečavaju Kinu da Americi isporuči seme.

I danas, vek i po od tih događaja, i burne istorije vezane za sudbinu ove najsvestranije biljke, njen uzgoj i primena u industrijskoj proizvodnji, u SAD su ograničeni i kontrolisani. Neverovatno zvuči, ali slobodno uzgajanje i promet konoplje potpuno su slobodni samo u Holandiji, Severnoj Koreji i Urugvaju. U većini drugih zemalja to je i dalje nezakonito, mada se prekršioci sve manje gone krivično.

A to je tako zato što bi od mnogih mogućih primena u industriji, većina njenih proizvoda bila direktna konkurencija privatnom korporativnom biznisu pomenutih interesnih grupa bankara.

U proizvodnji papira od konopljine smese, a to podrazumeva hartiju za štampu novina, novčanica, za cigarete, razne filter papire, kese i kesice, knjige, za sveske i blokove, koverte, proces reciklaže bi bio mnogo lakši nego kod drveta. Duga vlakna od konoplje bi se mnogo lakše reciklirala. Prvobitna smesa koja je potrebna kao dodatak papiru u procesu reciklaže, koja mu daje veću otpornost i jačinu, može da se dobije od konoplje. Ova konopljina pulpa omogućava da se izvede najmanje dvostroko više reciklaža nego kod drvenog papira. I sama biljka proizvodi tri do četiri puta više korisnog vlakna po hektaru godišnje od drveta. Ovaj odnos zavisi od toga gde se, u kom geografskom područiju konoplja uzgaja.

Ali ako bi se ovo primenilo u praksi, onda bi konoplja postala konkurentna vodećim monopolističkim kompanijama za preradu drveta i proizvodnju papira: GP (Georgia Pacific), Universal Forest Product, Koch Industries, Humboldt Redwood Company, International Forest Product Corporation...

Ako bi se od konoplje proizvodio tekstil, posebno džins, to se ne bi dopalo: firmama "Diponu", Eastman, Ashlandu, Koch Industries inc... I u Novom Pazaru bi se ljutili, jer pamuk za džins uvoze isključivo iz Turske. Od konoplje bi mogao da se pravi i odličan geotekstil gde spadaju takozvani erozioni pokrovi koji se koriste u agrokulturi. Oni sprečavaju obrušavanje zemljišta duž kosina pored puta, a prave se i da bi smanjili korov u ležištima zasada.

Danas se u ovu svrhu najviše koriste polimeri koje proizvode "Diponove" fabrike. Njihovi stručnjaci tvrde da bi se upotrebom konoplje ovi pokrovi za nekoliko meseci namočili vodom toliko da bi se sami dezintegrisali. Onda bi morao da se stavi novi pokrov. A plastika ostaje trajno. Međutim, konopljina vlakna u ovakvim pokrovima su otporna i na trulež, pa samim tim i na brojne insekte jer oni ne bi imali čime da se hrane. I tu bi bili ugroženi interesi velkih svetskih korporacija: "Monsanta", "Basfa", "Bajera", "Dipona", "Nufarma". Njima moramo da dodamo i sve proizvođače insekticida, koji bi tađe bili ugroženi.

Ako bi se konoplja koristila za dobijanje kozmetičkih sredstava oštetila bi interese: "Kolgejt-Palmoliva", "Kargila", "Nestlea", "Loreala"...


Prvo pisano svedočanstvo o upotrebi konoplje na Balkanu, zabeležio je Herodot. Ono što je najzanimljivije je to što taj zapis govori da su tadašnji stanovnici našeg poluostrva uživali u upotrebi ove biljke.

Po zapisima Herodota navodno su drevni Skiti imali običaj da zagrevaju konopljino cveće sve dok ono ne počne da se dimi i onda su uživali u nekoj vrsti opijenosti.

Tračani su, opet po svedočenju Herodota, razlikovali divlju i pitomu konoplju. Tračani su od od vlakana stabljike tkali odevnu tkaninu koju je teško bilo razlikovati od lanene.

O konoplji su na Balkanu zabeležena brojna narodna verovanja. Upravo u Srbiji mnoge bolesti su lečene dimljenjem konoplje i ceđenjem njenog ulja. Pušenja konoplje će docnije dolaziti sa turskim zavojevačama. Kod Srba je čak postojalo i žensko ime Konoplja, što govori koliko je ova biljka bila cenjena.

Dr Jan Kišgeci, bivši ministar poljoprivrede u Vladi Srbije (1991-1994) u svojoj knjizi "Konoplji hvala", sakupio je puno podataka o konoplji, pa navodi i da su u Srbiji Turci proizvodnju lana i konoplje oporezivali, što svedoči o značaju te proizvodnje. 1821. knjaz Miloš Obrenović tako u svom protestnom pismu, 1821. godine, zamera Smail-begu što u Kruševačkoj nahiji u Katunu, Ahmed-spahija globi ljude u stoci i smoku, a uzima im 2,15 groša na kudelju. Navodi se i podatak da je Srbija 1834. imala izvoz u vrednosti od 4,5 miliona francuskih franaka. Izvozile su se svinje, volovi, ovce, vuna, loj, vosak, svila, lan i konoplja. Izvesni francuski grof De Boa, došavši u Srbiju da vidi šta joj se može prodati, poražavajuće je konstatovao da je izvoz iz Srbije duplo veći od uvoza jer seljanke same od lana, konoplje i pamuka izrađuju sve što im je za domaćinstvo potrebno. Praktično svi tekstilni proizvodi po kućama (veš, odela, posteljine, prostirke) bili su proizvedeni u domaćoj radinosti. Danas ovo deluje kao naučna fantastika, jer je više nemoguće naći bar domaće parče tekstila.

U svojoj knjizi "Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu", istoričar Dragan Aleksić takođe navodi neke zanimljive podatke i o konoplji. Tu se vidi da je uzgajanje konoplje, odnosno kudelje, između dva svetska rata u Srbiji bilo veoma razvijeno.

Proizvodnja i prerada kudelje, ne samo da je pokrivala svu domaću potrebu u proizvodnji tkanine i kanapa, već je Kraljevina Jugoslavija u jednom trenutku postala jedan od najvećih proizvođača i izvoznika sirove, grebane i češljane kudelje i kučine u Evropi.

Proizvodnja i trgovina kudeljom obavljala se u Odžacima, Leskovcu, Nišu, Vranju, na Zlatiboru, u Valjevu, Šapcu.... Jedan deo konoplje je obrađivan u domaćoj radinosti, a za industrijske potrebe radilo je 47 kudeljara. Najviše ih je bilo u Vojvodini, Leskovcu i Pančevu.

Konoplja se u Srbiji najviše uzgajala u Sremu, Bačkoj i na Kosovu. Kišgeci o ovome daje dosta detaljan pregled.

Kraljevina Jugoslavija je pred Drugi svetski rat postala jedan od najvećih evropskih izvoznika konoplje posle SSSR-a, Italije i Poljske. Glavna tržišta za izvoz jugoslovenske konoplje su bile u Nemačkoj, Britaniji, Čehoslovačkoj, Austriji, Francuskoj i Švedskoj. Moguće je da su Britanci kupovali konoplju samo da bi smanjili tržišnu ponudu prema drugim zemljama, posebno Nemačkoj.

Da bi spasla tekstilnu industriju, Devizna direkcija tadašnje Narodne banke Kraljevine Jugoslavije donela je odluku o potpunom obustavljanju svakog izvoza kudelje i kučine bilo plaćanjem putem kliringa ili za devizni novac. Konoplja se mogla izvoziti samo direktnom razmenom za jutu, jutenu pređu, lan ili pamuk.

Nemačkom okupacijom 1941. Srbija je postala kolonija u kojoj je uzgajanje industrijskog bilja bilo još više podsticano. Plan proizvodnje od 1943 do 1944. godine, koji je izradila okupaciona nemačka vlast, nalagao je da se "obradi svaka stopa zemlje". Sejanje industrijskih biljaka je udesetostručeno, posebno lana i konoplje. Uzgajanje ove dve biljke je bilo obavezno za svako poljoprivredno gazdinstvo i za to je ukupno određeno 19.000 hektara zemljišta. Za sprovođenje ovog plana bile su zadužene Radna zajednica za gajenje, prikupljanje i iskorišćavanje kudelje sa sedištem u Beogradu, Glavni zadružni savez, Srpsko poljoprivredno društvo i preduzeće "Uljorod".

Izvozom svih žitarica, industrijskih biljaka, pa i konoplje, bavilo se Privilegovano izvozno akcionarsko društvo "Prizad".

Posle Drugog svetskog rata u čitavoj SFR Jugoslaviji počinje polako da se kao tekstilna sirovina broj jedan nameće pamuk koji se uvozio preko privilegovanih uvoznika. I ova operacija se odvijala pod diskretnim uticajem Velike Britanije na sam vrh komunističkog rukovodstva Jugoslavije. Zato je trebalo uništiti sve kudeljare. Ali, kako je uzgajanje konoplje bilo veoma razvijeno i profitabilno, ono je ipak nastavljeno odmah nakon završetka rata.

Evo nekih zanimljivih činjenica o kudeljari u Novim Kozarcima, koja je sve do 1977. godine veoma uspešno radila. U ovom vojvođanskom selu su, do dolaska kolonista iz Bosne i Hercegovina, nakon Drugog svetskog rata živeli Nemci i bilo je podeljeno na dva zaseoka: Mastorat i Hajfeld. Kudeljara koja se nalazila u Hajfeldu, počela je da radi već 1945. godine, kao državno preduzeće "Partizan". Prvi radinici bili su Nemci, ratni zarobljenici.

Januara 1949. po nalogu Glavne direkcije za kudelju i lan u Novom Sadu spojene su kudeljare "Partizan" u Novim Kozarcima, "Prvi maj" u Ruskom Selu i "Jakšićevo" iz Srpske Crnje. Ovim spajanjem tri stare kudeljare nastalo je jedno preduzeće nazvano Industrija kudelje i lana "Partizan", Novi Kozarci. Kao državno preduzeće radilo je sve do 1950. godine kada je predato radnicima na (samo)upravljanje. Kudeljara se sve više razvijala i u njoj se zapošljavao sve veći broj radnika, posebno onih koji su stigli iz Bosne i Hercegovine. Posle dve godine izvršena je reorganizacija i ponovo su formirana tri samostalna preduzeća koja su proizvodila 600 tona kudeljinog vlakna godišnje .

Samo kudeljara "Partizan" u Novim Kozarcima zauzimala je 10 katastarskih jutara zemlje. Pratila je razvoj tehnologije iz ove oblasti i stalno uvećavala proizvodnju.



Kudeljara "Partizan" je tako dobro poslovala da je u njenoj neposrednoj blizini niklo potpuno novo naselje. Kudeljara je 1961. kupila sopstvenu razglasnu radio-stanicu pa je ozvučeno celo selo. Sazidan je, za to vreme, moderan bioskop. Asfaltiran je put do Banatskog Velikog Sela, podignut park, osnovan fudbalski klub u selu i kupljeni instrumenti za muzičku školu.

Godišnji izveštaji o poslovanju kudeljare “Partizan” iz Novih Kozaraca danas su dostupni svim istraživačima i analitičarima naše stvarnosti. Iz njih se vidi da je preduzeće uspešno radilo, širilo kapacitete i zapošljavalo sve više radnika. Njegova likvidacija, krajem sedme decenije prošlog veka, bila je šok za sve zaposlene i stanovnike Novih Kozaraca i okolnih mesta. Za takvu odluku nije bilo nikakvog ekonomskog opravdanja.

Po partijskoj direktivi, ova uspešna industrija konoplje u Vojvodini 1977. godine naprasno je izbrisana "iz spiska živih". Mašine su utovarene u kamione i odnete u nepoznatom pravcu, a zgrada kudeljare sravnjena je sa zemljom tako da danas o njenom postojanju nema nikakvih vidljivih tragova. Radnici su ostali bez posla, a privredeni rast čitavog kraja je naglo usporen.

SFR Jugoslavija je očigledno morala, naredbom sa Zapada, a pod uticajem porodica Dipon i Rokfeler, čija je City Bank bila jedan od najvećih privrednih kreditora SFRJ, da se preorijentiše na uvoz pamuka i razvoj tekstilne industrije od pamučnog vlakna. Uvoznici i prerađivači pamuka u Jugoslaviji naglo su postajali moćni tekstilni giganti. Jeftina radna snaga bila je ključni faktor ovog industrijskog zamajca i to je omogućavalo kurentnost na svetskom tržištu.

Tekstilna industrija se orijentiše ka izvozu. Jedan deo tog novca, dobijenog od izvoza nikada nije ni ušao u Jugoslaviju, već je završavao na računima naših trgovinskih predstavništava po svetu, kojima će niz godina zaspravo upravljati Udba. Taj novac je korišćen i za punjenje takozvanog paralelnog državnog budžeta o kome se, inače, i danas u našoj javnosti malo zna. Dodajmo da je u taj budžet ulazio i deo profita od drugih eksportnih poslova, naročito građevinaca koji su podizali kapitalne objekte u nesvrstanim zemljama i koji su se vodili često i kao neneplaćeni. Iz svega što smo predočili o načinu poslovanja porodica Dipon i Rokfeler, jasno je da je deo ovog kolača i kod njih završavao. u Jugoslaviji je farmaceutska i hemijska industrija, takođe, bila veoma razvijena, pre svega zahvaljujući stranim licencama, ali i jeftinoj radnoj snazi. Za to je najbolji primer industrija viskoznog vlakna u Loznici.

U tekstilnoj industriji u Srbiji vodeću poziciju preuzeo Yumco iz Vranja, sa 22 fabrike i kapitalom od oko 500 miliona dolara, i godišnjim izvozom od čak 200 miliona dolara.

I ovaj gigant je poslednjom privatizacijom, nakon oktobarskih promena 2000. godine, potpuno uništen. Danas se više ne uvozi ni pamuk, nema tehnoloških licenci za preradu, već isključivo se kupuju gotovi odevni predmeti Made in China. Tamo je radna snaga još jeftinija i tu su usmerene investicije Rokfelera i Dipona. Zato su fabrike iz ovog dela industrijskog kompleksa u Srbiji, i okruženju, morale da budu uništene, da ne bile konkurencija moćnim svetskim magnatima.

Proizvodnja konoplje u Srbiji danas zakonom nije zabranjena. Naprotiv, ona je dozvoljena, ali samo ukoliko uzgajivač može da dokaže da je sadi zarad industrijske upotrebe. Tako se od uzgajivača očekuje da ima ugovor sa nekom firmom koja se bavi industrijskom obradom konoplje. U protivnom se pretpostavlja da se gaji isključivo kao narkotik. Osim posedovanja ugovora nije potrebna nikakva druga dozvola za njeno uzgajanje. A s kim napraviti ugovor kada je prerađivačka industrija potpuno uništena?

Ovih dana u Srbiji smo svedoci kampanje (iz neimenovanih krugova) za legalizaciju marihuane, ali samo za medicinsku upotrebu. Naravno, ovakav kontrolisan uzgoj će obavljati neka strana privatna firma odabrana na vešto smišljenom tenderu ili opet neki tajkun zarad interesa već pominjanog kartela. Kod nas niko i nema iskustva sa preradom konoplje. Na ovo nas upućuje već započeta medijska kampanja gde popularne dnevne novine (koje su mahom u stranom vlasništvu) sve više donose priče o senzacionalnim izlečenjima od raka uzimanjem ulja od konoplje. Naravno, ta navodna lečenja nikada ne isključuju korišćenje hemoterapije i zračenja, ali ispada da ulje od kanabisa leči kao čudesni napitak. Naravno, niko od "izlečenih" ne izlazi sa detaljnijim informacijama o čijem proizvodu se radi, kako su i gde kupili ulje, ko im ga je savetovao (imenom i prezimenom) i uopšte opipljivih dokaza da je do nekakvog izlečenja od kancera došlo isključivo zbog kanabisovog ulja. Naučnih referenci nema. Ova biljka, rekli smo, ima smirujuće dejstvo te prvenstveno deluje na receptore u mozgu. Nervoznim i napetim ljudima je običan "džoint" (smotuljak) savršeni lek. Od čitalaca novina, naravno i ne očekuje se da budu podozrivi kada nešto senzacionalno pročitaju i traže dokaze, već je važno podstaći njihovo verovanje. I Rokfeleri su svojevremeno prodavali jedno ulje koje je "lečilo" za mnoge bolesti nazvano "njujol". Bilo je to obično naftno ulje. I uzeli su lepe pare.

Ali šta je sa ostalim korisnim svojstvima konoplje? Tu nema nikakve kampanje po medijima. Očigledno, industrijska primena kanabisa će ostati i dalje potisnuta. Bilo bi nedopustivo da srpski seljaci profitiraju, da selo zaživi, da konoplja zameni cement kao građevinski materijal (pošto najveće cementare drže stranci i da bi se kupio cement moraju se prvo kupiti evri, a oni se kupuju preko poslovnih banaka sa kamatom, itd). Može li da zamislite da po Srbiji ponovo niknu brojne kudeljare i potisnu tkanine od genetski modifikovanog pamuka i viskoze iz danas neformalnih kolonija – Indije, Kine, Pakistana. Veliki svetski centri moći to ne mogu dozvoliti pa će srpski seljaci i dalje biti lišeni mogućnosti da uzgajaju konoplju legalno. Zato se u javnosti i plasira "velika priča" o legalizaciji marihuane i kanabisa, ali ne konoplje. A za to su zaduženi probrani medijski likovi i kojekakvi "stručnjaci" koji jedino imaju zadatak da zamajavaju javnost.

Jedna obična fabrika koja bi, na primer, proizvodila džakove, recimo, za krompir, cement, luk, od konopljinog vlakna bila bi savršen preduzimački poduhvat. Mogle bi da se proizvode i torbe i kese od kudelje za supermarkete, umesto nerazgradive plastike. Za ovakvu fabriku uopšte nisu ni potrebne velike investicije i strani krediti, a mogla bi zaposli dovoljno ljudi u svakom nerazvijenom području Srbije, gde konoplja može da se uzgaja. Za to je potrebna blizina vode, gde bi se konoplja močila i obrađivala, i konačno kudeljarnica u kojoj bi se vlakna plela. I na kraju sve to bi mogli da rade ljudi bez ikakvih sofisticiranih znanja. Posla bi bilo i za i muškarce i za žene. Ovakvi džakovi bi onda mogli da nađu i put do inostranog tržišta.

Ovo je samo jedna, uzgredna ideja o tome kako bi kod nas mogla da se upotrebi kudelja, kopanja, kanabis, kučina, težina, gandži, odnosno konoplja, savršena biljka koja je mnoge gladne vratila u život. U Srbiji s obzirom na opšte teško stanje u privredi koja je zamrla, možda baš uzgoj konoplja zarad industrijskog korišćenja bio pravi put do novog života.



Ivona Živković




Tekst preuzet sa https://www.novosti.rs/