Ako bi smo se figurativno izražavali prilikom određenja pojma porodice, onda bismo je mogli odrediti i kao ciglu u zidu građevine zvane civilizacija. Porodicu, dakle, možemo videti kao osnovni gradivni materijal ljudskoga roda i svih vidova i oblika njegovog postojanja od praiskoni do današnjeg dana.


Temelji porodice postavljeni su u Raju, a Otkrivenje (istorija spasenja) nam svedoči da su naši praroditelji Adam i Eva bili, zapravo, prva porodica. Prema učenju svetih Otaca muž i žena jesu punoća porodice koja se, doduše, nadograđuje i naziđuje rađanjem dece. Edemska slika pruža nam informaciju i o tome da brak nije samo i jedino zajednica dvoje ljudi – muškarca i žene – već troje, pri čemu se osvedočavamo o Hristove reči kojima On podrazumeva i Sebe svuda tamo gde se ljudi okupljaju u ime Njegovo. Ovakvo poimanje temeljne ljudske zajednice daje nam da razumemo da su deca dar Božiji darivan bračnicima koji se ljube tvoreći tako celosnu zajednicu ljudi i Boga.


Srpski narod, kao istorijski likvidan narod, svoju slovesnu istoriju i sva postignuća u tom blagoslovenom sledu vremena i epoha temeljio je na vrednostima koje organski izrastaju iz porodične zajednice. Porodica je bila izvor ne samo egzistencijalne sigurnosti već i mnogo više. Ona je bila ovaploćenje reči Hristovih da ne živi čovek samo o hlebu već i od svake reči koja izlazi iz usta Gospodnjih. Dakle, porodica je bila utemeljivač najdubljih etičkih stavova na kojima su sazdavani svekoliki ličnosni profili njenih članova, u većoj ili manjoj meri podobnih bogočovečanskom Prvoliku. Porodica je hranila svoga člana ne samo hlebom već svim onim što pred Gospodom ne gine, carstvm Božijim i pravdom Njegovom, onim što ga je pripremalo za susret sa Hristom, licem u lice, u Carstvu Njegovom.


Bez želje da klasifikujemo i dajemo tipološki okvir i imenovanje, možemo u ovom smislu govoriti o svetosavskom formatu porodice. Ona je i u vekovima ropstva bila predložak koji je odigrao ključnu ulogu u očuvanja hrišćanskog duha i daha, čak i onda kada je liturgija bila privilegija jedino monaških zajednica.



Ne sporeći i ne zanemarujući činjenicu da je u svim epohama (i svim društvima) čovek ipak bio i ostao samo čovek, biće koje strada pod žestokim naletima stihija pale prirode, biće grehovno i sklono grehu, valjalo bi naglasiti da je porodica imala dominantni značaj i uticaj u formiranju ličnosti. I u onim istorijskim razdobljima kada je srpska država bivala u velikim krizama, porodica je bila i ostala regrutni centar blagočešća iz kojeg su nicali izdanci slobodoljublja, ljubavi prema Bogu i bližnjem koja je nadahnjivala i pokretala na borbu za slobodu od tiranije i ropstva.


No, kako se na istorijskoj pozornici menjao civilizacijski diskurs, tako je i porodica doživljavala svoja preoblikovanja i promene karaktera. Napredak nauke koja je menjala tehnološke i materijalne pretpostavke društvenog života za sobom je povlačio i promenu prioriteta i u vrednovanju sadržaja života. U tom smislu i porodica je dobijala "konkurenciju" u drugim vidovima zajedničarenja. Danas te druge, nazovimo ih alternativne, zajednice skoro da su odnele potpunu pobedu nad porodicom. Vrhovna vrednost oko koje se tiskala porodica sve manje je bio Bog a sve više neki drugi, mali bogovi koji su, marširajući u odvojenim kolonama, na porodicu napadali združenim snagama. Bogoborstvo je svima njima bio zajednički program i oružje.


Prvu i najveću pobedu nad porodicom naše društvo je zabeležilo sa uvođenjem bogoborne antihrišanske komunističke ideologije čije su posledice u praksi bile – ostvarenje načina postojanja koji marginalizuje porodicu udarajući na njen reporoduktivni karakter. Ne radi se ni o kakvoj paušalnoj oceni kako je komunizam kriv za sve, već o suštinskom pogledu na svet koji porodicu isključuje iz glavnih civilizacijske tokove i koji je marginalizuje negirajući joj glavnu ulogu u oblikovanju i napretku društva. Porodica tako postaje samo banalni teritorijalni dodatak i ciljnu grupu na koju nasrću ekonomija, proizvodnja, finansije, kultura, nauka... pretpostavljajući joj se i čineći je prostim dodatkom, najčešće potrošačem. Kičma porodice se lomi i umesto na dve, čovek se prisiljava da hoda na četiri noge i dresira da na ponude moderne civilizacije reaguje Pavlovljevim uslovnim refleksom.


Jagma za materijalnim bogatstvom, društvenim statusom kao osnovnim uslovom za lagodan i bezbižan život i, na drugoj strani, borba za opstanak (osobito u kriznim vrmenima kakvo je ovo naše) dovodi do sve veće apstinencija od sklapanja braka i rađanja dece. Samoživost i nespremnost na davanje i žrtvovanje s jedne i nemanje hrabrosti da se uhvati u koštac sa izazovima porodičnog života, s druge strane, doneli su gorke plodove. Uvid u statističke podatke svedoči da svaki treći bračni par u seoskim dok svaki četvrti u gradskim sredinama ove naše Srbije – nema potomstvo. Gotovo 300.000 majki samo gaji dete dok na drugoj strani to čini svega 3,6 odsto očeva. Kada se podaci o broju porodica bez dece ukrste sa brojem samohranih očeva i majki i brojem vanbračnih zajednica dolazi se do zaključka da klasična porodica koju čine mama, tata i dete polako odlazi u istoriju. S obzirom na to da je broj starijih od 65 godina za 12 odsto veći od broja mlađih od 15 godina u našoj zemlji, može se očekivati da će sledeći popis stanovništva pokazati još katastrofalnije rezultate.


Naše društvo trenutno se nalazi u velikom ćorsokaku. Na jednoj strani besomučna marketinška kampanja neprestano nasrće na čoveka nudeći mu izmišljenu potrebu kao neophodnu dok na drugoj opšte osiromašenje ubija svaku mogućnost zadovoljenja i osnovnih, a kamo li izmišljenih potreba. Čovek je raspet i sluđen. Uz tako besomučnu ponudu i nametanje potreba vrši se užasavajuće agresivna liberalizacija u moralnoj sferi života. Više ništa nije dovoljno sveto da se ne bi moglo upotrebiti za zadovoljavanje prohteva i strasti. Pandorina kutija je davno otvorena. Najprimamljivija ponuda iz te kutije je, pre svih, seksualna raspojasanost čemu, na opštem nivou, odgovara tzv. seksualna revolucija. Njeni plodovi: blud, promiskuitet, bračne prevare, razvodi, vanbračne zajednice, abortus kao trend ""planiranja porodice"", tinejdžerske trudnoće, zarazne polne bolesti, HIV i sve ostale socijalne patologije koje mutiraju iz ove osnovne, kako se čini, najpogubniji su po integritet prodice.



Globalizacija i lokalizacija


Bogoborstvo, to svojevrsno rušenje etičkih temelja i uklanjanje korektivnog faktora iz čovekove ličnosti, ima za cilj (i već ga je postiglo) animalizaciju i stvaranje besporetka u ljudima, torturu bazičnih poriva ljudske prirode, pretvaranje čoveka u biohemijski reaktor i poligon na kojem će strasti i čulnosti izvoditi svoja bojeva dejstva rušeći ljudsku ličnost i srozavajući je na podljudsku i prodemonsku. Bogoborstvo, u svim svojim pojavnim oblicima od najprikrivenijih do najočiglednicih, postalo su način postojanja savremenog čoveka. Pa i Srbina. Pogotovu Srbina. Ovaj cunami koji sa zapadne obale juriša na glob već potapa našu osveštanu zemlju i narod.


Živimo, dakle, u vremenu legalizacije i legitimizacije protivprirodnih odnosa među ljudima, homosekusalizacija civilizacije, nametanje bezaknja putem zakona koje piše i usvaja odnarođena kvalzielita, članovi nacionalnih parlamenata osobiti zapadnih zemalja (SAD i EU). Tako se pozitivnim zakonima zlu daje legitimitet dok se dobru i prirodnom poretku oduzima ne samo pravo na postojanje (osim u ilegali) nego i svaka mogućnost legalne borbe za očuvanje prirodnog i normalnog poretka u društvima.


U ovom vrtlogu ozakonjenog bezakonja i naš narod i država sve više počinju da liče na nekakvu monetu za potkusurivanje, a istorijsko-civilizacijski depozit kojim raspolažemo sve više služi kao meta za odstrel. Činjenica je, nažalost, da smo kao narod u celini decenijama unazad u stanju palosti i duhovne obamrlosti što dovodi do toga da nismo u stanju razlikovati dobro od zla. Sa duhovnom neosetljivošću ruku pod ruku ide i mentalno pomračenje, potpuna dezorijetisanost zbog koje ne možemo biti uspešni ni u jednoj oblasti života.


Šta nam onda preostaje u situaciji kada ove degeneracije polako ulaze i u obrazovne programe osnovnih i srednjih škola a preko njih i u sve druge oblasti života i profesije?


U takvom tamnom vilajetu čovek ne bi trebalo da učestvuje kako bi sačuvao ne samo živu i zdravu glavu, nego i čistu i neinficiranu dušu. Dakle, opet i opet, samo i jedino porodica, ali, ne bilo kakva porodica već samo i jedino ona osoljena solju svete jevanđelske nauke proverene i osijane vatrom liturgijskog života.

Sinod grčke pravoslavne Crkve je, recimo i to, zvanično izjavio da je protiv zakona koji dozvoljava parovima koji se ne nalaze u braku da pravno priznaju svoje "partnerstvo". Po mišljenju Crkve ovakvom obezvređivanju je pre svega podvrgnuta sveta institucija porodice koja se više ne smatra za "malu Crkvu", već je srozana do ugovora o zajedničkom životu. U uslovima kad država donosi ovakve antihrišćanske zakone Crkva je pozvana da izrazi svoj stav o savremenim alternativnim oblicima privatnog života koji su u suprotnosti s tradicionalnom porodicom i protivreče crkvenom učenju koje je pozvano da podrži članove Crkve na teškom putu u Carstvo Nebesko.


Na isti način reaguje i ruska pravoslavna Crkva a njen glas se itekako čuje u ruskoj Dumi koja već usvaja zakone kojima osujećuje planove dušegubaca za uništenje ruskog naroda. Boljševizam je ruskom narodu bio više nego dobra lekcija i sva je prilika da se to više neće ponoviti ni u kom obliku. Ovo je nada za sve one koji su željni slovesja i prirodnog poretka u životima ljudskog društva a sami nemaju snage da se izbore sa državom koja sistemski marginalizuje ono štoje normalno i favorizuje nakaznost. Možda bi i naša Crkva mogla iskoristiti "dobre odnose" sa državnom vlašću i sugerisati nešto slično.




Hristos posredi nas


Ipak, jedini način borbe protiv izopačenja nije borba protiv prajdova i sličnih manifestacija i zakonskih rešenja, nego borba protiv zla u nama samima, ili, ako hoćete, borba za čestitost, ispravnost, moralnost i zdravlje (duhovno i telesno) u nama samima i našim porodicama! A to ne može bez zadobijanja Hrista u svome srcu jer je On ""antitelo"", svojevrsna "vakcina" za sve duhovne i društvene infekcije i degeneracije tzv. savremenog sveta! Zbog toga što je Hristos temelj a porodica krov građevine zvane čovek - besomučno se napada Crkva i razara porodica. Sve ostalo će otpasti samo ako se ovo razruši! Projektanti Novog svetskog poretka to fantastično dobro znaju!


Zbog toga bi i Crkva trebalo da iskorači hrabrije i odlučnije, da sveštenici ispolje jedan daleko aktivniji, ažurniji, apostolskiji pristup i prisustvo u porodicama kojke su im poverene na duhovno staranje i pastirstvovanje. Nije, dakle, dovoljno ući u dom parohijana samo radi osvećenja vodice ili čreda već je potreban zainteresovaniji odnos. Sveštenik bi trebalo da postane faktor života u porodici, naravno, jevanđelski i očinski očigledno a ne sektaški nasrtljivo. To, pak, ne oslobađa odgovornosti i svakoga od nas, osobito porodične ljude i roditelje, za vanredno težak podvig borbe za zdravlje porodice. Najpre supružnici među sobom, samim tim i u susretu sa svojom decom. Svetim krštenjem roditelji su se, osim u Hrista, obukli i u obavezu da i svoje potomstvo obuku u Njega kako bi ih On obukao u blagodat koja ""slabosti isceljuje i nedostatke dopunjuje"". Dužni smo da od doma i porodice stvorimo malu crkvu, domaću crkvu kao blagodatnu zajednicu koja će odoleti svim iskušenjima i burama života.


Samo ako u svoje živote budemo istinski ugrađivali Hristove standarde i praktično se vladali prema njima ljubeći Boga i bližnjeg, hraneći gladnog i pojeći žednog, ako budemo izgrađivali svest da smo na ovome svetu pozvani i prizvani na služenje a ne na gospodarenje, ako nam bližnji bude izvor radosti davanja a ne otimanja i predmet za zadovoljavanje strasti i pohlepa, onda još i možemo očekivati da će se našto pokrenuti u dobrom pravcu. Da se ne dogodi da život skončavamo u samoći staračkog doma zureći u belilo plafona bolesničke sobe, ispražnjeni od smisla života za kojim smo tragali na pogrešnoj strani, u zemlji lažnih čuda i obmana svojih strasti i pohota, u samozadovoljavanju i samoproslavljanju, jedući hleb požnjeven na njivama gladi.


Čovek je ikona Boga živoga, biće službe i služenja koje u porodici nalazi mesto prvog podviga. Ako se ne izgradimo gradeći tu blagoslovenu zajednicu zidajući je na Hristu, glibićemo sve dublje i dublje, udaljavajući se od smisla postojanja i približavajući smrti bez ostatka. Zemlja mrtvih biće naše krajnje ishodište namesto Zemlje živih!


Zato je vekovna povezanost crkve i naroda, naš svetosavski put, jedina osnova za formiranje zdrave i nacionalno svesne porodice.




Hadži Bratislav Nikolić




Tekst preuzet sa https://www.forumprijateljbozji.com/