Srpsko selo Raške oblasti odbrojava svoje poslednje dane – gasi se, ostaje bez stanovnika. Iz sela vode jednosmerni putevi sa dva kraka. Jedan krak vodi u druge krajeve središnje Srbije i u svet, a drugi jednosmerni krak vodi na onaj svet. Ne vraćaju se ni jedni ni drugi. Za ove prve selo je umrlo, a ovi drugi su umrli za sebe i ostale. Sa njima umire i selo.


O tome kako i zašto umire selo može da se piše sa više aspekata, sa bezbroj emocija, sa bezbroj analiza, sa bezbroj protesta, sa ogorčenjem, sa kletvom i psovkom, sa prokletstvom vlasti i istorije. Sa nestankom sela polako nestaje i Srbija. To niko ne želi da vidi, a onaj ko vidi ne želi ili ne može da pomogne. Tragedija srpskog sela je tragedija srpskog naroda. Mi smo ostali bez sopstvene pameti. Stalno gledamo šta će drugi da nam kaže, sta-lno gledamo šta drugi radi, i silnu snagu potrošismo dokazujući jedni drugima kako su oni prvi bili gori, kako su to sve njihove greške. Od silnih enj.i i buke koju sami pravimo ne čujemo jedni druge. Naša je pamet naj-pametnija, mi znamo sve najbolje, na-rod je jedna stoka grdna koja niti šta zna niti šta dobrog zaslužuje niti ga treba pitati za bili šta.


Ova tragedija izgleda tolko očigledna da je bezpredmetno da se bilo šta o njoj kaže. Sa druge strane izgleda da niko ne vidi šta se dešava sa selom. Ili ne vidi, ili nikoga nije briga. Na kraju svima će se to žestoko osvetiti, jer gubitkom naroda gubi se sve: suverenitet, sloboda, teritorija, identitet, budućnost, pamćenje – jednostavno izumiremo kao narod. Svi govore o beloj kugi. Izvor kuge je u vlasti na najvišem nivou, jer ona projektuje belu kugu. Dučić reče da je najveća nesreća biti istovremeno star, bolestan i siromašan. Upravo ta nesreća je zadesila srpsko selo, bar u Raškoj oblasti, ako mi nije dopušteno da o drugim delovima Srbije govorim. Evo istinite epizode koja sve kaže, a gde su reči suvišne, neme.


Jednom na vikendu u Sopoćanima na svom imanju dolazi jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebena od trnja, prljava, zapuštena. Prilazi hodom poluslepca sasvim blizu, poštapajući se krivom motkom, zagleda me i kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: ,,Jesi li ti dobro”? Potvrdih. ,,Kumim te Bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla”. Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: ,,Je li da ti napišem da si bolesna”? Jok, jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko Boga”. ,,Mogu da ti napišem, baba, da si samo bolesna, ja to ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji. Mogu da ti napišem da si samo bolesna”. ,,Ništa mi to ne vredi. Molim te svnm što ti je najmilije, molim te kao Boga napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga vidim još jednom dok nisam umrla”. Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometra poluspepa i usput je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvari, izgleda grozno. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do Boga, poslednja predsmrtna želja, stresno deluje na mene njen sam izgled, a njena molba očajnika me zaledili, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. ,,Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doćiće on sigurno”. ,, Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem ko Boga”. Objašnjavam joj da to ne smem da napišem, jer bih otišao u zatvor ako to uradim. Otišla je plačući, nisam siguran da se živa vratila kući.
Taj stres me i danas drži i dugo, dugo nisam išao na vikend u Sopoćane. Događaj je apsolutno istinit. Ništa tužnije u životu nisam ni video ni doživeo. Bio sam na sahranama. One su svečanost u odnosu na neizmernu tugu nemođne, stare i slepe majke. Ova epizoda potvrđuje Dučićevu misao da je najveća nesreća udružena starost, bolest i siromaštvo.

Mislim da će čitalac shvatiti da sam lekar po struci, te me starica zato tražila mučeći se.



Ovakvih i sličnih tragedija, znanih i neznanih, je bezbroj u srpskom selu Raške oblasti. Svi koji su imali snagu da odu, otišli su. Ostali su samo oni koji nisu imali snagu da odu i čekaju smrt kao spasenje od bede koju im život čini. Mnogi ne mogu da čekaju da umru prirodnom smrću i sami sebi oduzimaju život. I posle smrti ti nesrećnici ispašaju, jer neće Crkva da im očita opelo. Sada opet preostala rodbina moli, traži medicinsku dokumentaciju da pokažu Crkvi da su bili duševno poremećeni kako bi ih Crkva udostojila opelom. A zar je u takvim surovim uslovima života moguće ostati duševno neporemećen. Psihijatrijsko pravilo kaže – lud čovek je sam, sam čovek je lud. Ako je star i usamljen i sa prevelikom tugom živi, zar je moguće da ne poludi! Stari ljudi na selu su svi depresivni, jer žive u nemogućim uslovima. Ako su ostali starac i baba nekako i žive. Baba bar umesi hleb i nekako pomuze jedinu kravu, a mnogi ni jedinu kravu nemaju. Al kada baba umre, deda bukvalno gladuje. Iznemogao, ne može da obrađuje zemlju, a nema gde da kupi hleba, a da umesi ne ume. Najčešće se dešava da se deda ubrzo posle babine smrti obesi. Silno želi iz velikog poštovanja prema svojoj babi da pogrebne običaje odradi, ali ne može da izdrži godinu i pre navršene godine od babine smrti sam sebe liši života. Dešava se da nema ko da iskopa grob pokojniku, pa grob iskopa pop i sam ga sahrani, kao što je bio slučaj u selu Selac kod Novog Pazara.


Proćićete čitava sela, a nećete čuti lavež pasa. Jednostavno psa niko ne drži, jer nemaju šta da čuvaju, a i nemaju čime da ga hrane, ili u selu više nema ni ljudi ni pasa. Najčeće imaju jedino kokoši. A lisice i vukovi se u po bela dana šetaju selom i zagledaju starce bez ikakvog straha. U po bela dana im lisice pokupe sve kokoši. Zečevi su potamanjeni, što bolešću što od gradskih lovaca, pa su i zveri gladne.


Eto, to je samo delić tragedije srpskog sela. Nju niko ne vidi i nekog se ne tiče. Umire srpsko selo, umire Srbija. Neko će reći da sam preterao. Naprotiv, samo malo istine, a ogroman njen deo je neviđen. Srpsko selo je najveća pozornica lične tragedije. Ko spasi srpsko selo, spasio je Srbiju. U gradovima vlada ludilo politike. Ono istrebljuje Srbiju. Srbija je ugrožena i sa te strane. Ni ta se istina ne vidi. Duboko smo zagazili u bedu da više i ne znamo šta je beda. Ne vidimo sami sebe. Ličimo na one ludake zaostale borce iz rata koji ni posle nekoliko decenija ne znaju da je rat završen – žive u sopstvenom ludilu kao u sopstvenom normalnom stanju. Naša dugotrajna beda nam je postala normalna; kažem, ne vidimo sami sebe. Još uvek nam se čini da smo normalni, a odavno smo ludi na sopstveni način.




Dobrosav Nikodinović

Tekst preuzet sa https://www.srpskikulturniklub.com/