Sećam se, pre neku godinu, kada je jedan svestan čovek, preduzetnik, negde u Srbiji svojim mašinama i sredstvima pokušao da očisti jednu rečicu od silnog otpada i đubreta koji su njegove komšije pobacali u istu tu rečicu. Televizija ga je snimala, lep gest vredan pažnje. A, onda se neko iz Lokalne Uprave dosetio da mu traži dozvolu za to što radi, što se trudi sam, kukavac da donese dobro svojoj zajednici. Verovatno je neki , lokalni mali Bog, tražio i neki evrić pride, tek, ne smem da tvrdim ali me ne bi čudilo. Šta je bilo na kraju, ne znam. Verovatno su mu zabranili dalji rad.



Zašto pišem ovo?


Kiše padaju, što je i normalno u aprilu, negde jačim negde blažim inenzitetom, sneg se topi a Srbija pliva, poplavljena. Kuće, imanja, njive, plastenici, sve je pod vodom. Lokalni potoci i rečice se pretvorili u bujice koje su narasli velikom brzinom i poplavili sve pred sobom. Što reče jedan domaćin: "Bar da su nas obavestili šta će nas snaći, da su nam rekli kojom brzinom će naići ova muka"?

Sada je kasno, ljudi će pretrpeti ogromnu štetu, mnogi su ostali bez igde ičega.



Ko je kriv?


Pa, sami smo krivi. Naša ekološka svest ne postoji. Gde god je "zgodno" mi bacamo sve ono što nam trenutno smeta. Naše reke, rečice, potoci, kanali su deponije plastičnih flaša, starih automobilskih guma, šporeta, školjki automobila. Nema toga što mi nismo u stanju da bacimo pored puta, u kanal, potok, reku…


Vidim na TV neke buldožere koji nešto kao čiste sada kada je voda došla do grla. To nisu stigli da urade dok poplave nije bilo? Da li je to normalno? Dokle ide naša nebriga za naše okruženje i nas same?



I svi to gledamo i nikome ne smeta. Ne smeta ni lokalnim malim Bogovima pa novac koji je planiran za čišćenje kanala i rečica, preusmeravaju za neke njima važnije stvari, verovatno tamo gde će ga uludo utrošiti ili će se i oni malo očešati.


Onda dođe proleće, snegovi se tope, počnu prolećne kiše i Srbija počne da pliva po zna koji put. I nikome ništa. Samo je sirotinja ,kojoj je to ko zna koja poplava po redu, još siromašnija, mada, koga je briga. Neka se snađu kako znaju i umeju, ko ume da pliva u prednosti je.


I taman sam pomislio: ”Hvala Bogu, bar niko nije poginuo”. Ali i to se desilo. Dvoje dečice se udavilo na pravdi Boga. Da li je majka kriva ili svi mi? Sada je kasno za pitanja a odgovor nikada nećemo dobiti.


Ostaje nam da se zapitamo dokle ćemo sami sebe uništavati ovako bezumno. Kada ćemo shvatiti da otpadu nije mesto u rekama i kanalima već na deponijama. Kada ćemo shvatiti da živimo u ovoj našoj prelepoj Srbiji koju mi sami bezdušno uništavamo kao da je tuđa. Čak i da je tuđa ovako ponašanje je zločin.


I ove poplave će proći. Da li ćemo se prizvati pameti i početi da čistimo Srbiju i da je doterujemo u red ili ćemo se opet videti prilikom neke sledeće poplave?
Živi bili, ne dao Bog!




Zeka Popović




Tekst preuzet sa https://www.koreni.rs/