Katarina Milenković je radno iskustvo sticala u biznis, javnom i civilnom sektoru u oblastima komunikacija i kreativnih industrija. Iako je završila političke nauke, Katarina je svoj život rešila da posveti prirodi i životu van grada. Prvi kontakt sa organskom proizvodnjom i radom na selu, Katarina je imala preko organizacije “WWOOF”, koja omogućava volonterima da rade na organskim farmama svuda u svetu. Ona je toliko zavolela ovakav način života, da je rešila da dovede ovu organizaciju u Srbiju i da i sama bude domaćin stranim volonterima.



Kako ste saznali za ovu organizaciju i kako ste rešili da se priključite projektu?

Od kad počnemo da razumemo svet oko sebe, stalno nekud žurimo i život nam je usmeren ka tome da dobro živimo i da budemo zadovoljni. I meni se desilo da sam „odradila“ sve što sam mislila da je bilo potrebno da bih dostigla to zadovoljstvo i tek tada shvatila da nikada nisam razmišljala o tome šta me čini srećnom.

Na putu potrage za tim „nečim“, srela sam se sa organizacijom koja omogućava ljudima da volonterski rade na organskim farmama širom sveta. Kontakt sa prirodom, nesebično pomaganje drugima i drugačiji, relaksiraniji pogled obogatili su moj život. Verujem da svi moraju da imaju priliku da žive tako makar neko vreme. Zato sam donela ovu organizaciju u Srbiju.



Gde ste sve putovali sa ovom organizacijom i šta je vaše volontiranje na farmama podrazumevalo?

Pre nego sam postala nacionalni koordinator, volontirala sam na organskim farmama Španije. Kasnije, vrata svih zemalja su mi se otvorila: Češka, Amerika, Indija, i naravno Srbija na prvom mestu. Nema pravila o vrsti poslova. Jedino je važno da oni podržavaju organski, ovde u značenju iskonski, prirodni način života. Naučite tu svašta: od sejanja, gajenja povrća, preko kuvanja, pečenja hleba, pripreme zimnice do pčelarstva i gradnje kuća prirodnim materijalima. Svako može pronaći nešto za sebe. Samo treba tražiti shodno svom interesovanju.



Šta je na vas ostavilo najlepši utisak?

Ljudi, ljudi i opet ljudi. Šta god da naučim, koliko god lepih predela da vidim, ljudi su ono po čemu pamtim sve drugo. Toliko jedinstvenih, divnih, posebnih ljudi sam srela! O svakome bih mogla roman da napišem!



Da li ste ranije imali kontakt sa poljoprivredom ili ste sve naučili kroz praksu?

Gradsko sam dete i jedini kontakt sa prirodom sam imala tokom poseta selu na Staroj planini odakle sam poreklom. Tada me poljoprivreda nije zanimala. No, život se poigra i eto mene na izvoru. Priroda čiji smo deo i hrana su osnove života. Ako prirodu ne negujemo, ne vredi nam sav novac, nekretnine pa ni knjige koje posedujemo. Moje životno opredeljenje je da se bavim suštinom života, a to je sam život. Bez njega ništa drugo ne postoji. Proizvodnja hrane na nenasilan način prema prirodi i ljudima je jedan deo toga. Zaboravljeni, doduše, no lako obnovljiv. Preci svih nas su se jednom bavili hranom i svi to nosimo u genima.



Kako ste rešili da i sami budete domaćin i organski uzgajivač u Srbiji?

Još uvek učim o hrani. Tako je nastala baštenska zajednica u Slancima. Ljudi iz grada dolaze kod nas da uče i gaje povrće za sebe. Mi im obezbeđujemo svu neophodnu logistiku: sistem za navodnjavanje, alat, obuku. Otvoreni smo za javnost i volontere iz grada, ali i inostranstva sa kojima se ispomažemo: neko dođe da uči, neko da izduva stres, ali na kraju svi odlazimo nasmejani.
Zbog čega ste odlučili da se ne bavite političkim naukama koje ste završili, već da se odselite van grada i posvetite se poljoprivredi?

Još uvek sam na granici selo-grad: Ne posedujem dovoljno veština da bih preživela u selu i ne pronalazim se više u gradu. Slanci koji su smešteni 10 km od centra prestonice su idealno mesto za mene.
Političke nauke i komunikologija su mi dale uvid u to kako društveni sistem funkcioniše i to mi sada pomaže da se lakše krećem kroz isti, kako lično, tako i kao organizacija. Poljoprivreda u tom smislu je samo alat za podizanje kvaliteta života.



Koliko je unosna organska proizvodnja u Srbiji i da li možete da se izdržavate od toga?

Organska proizvodnja jeste profitabilna, ali to nije jedina njena prednost. Uvek ističem njene dodate, nemreljive vrednosti koje retko koja grana ekonomije ima: Ona brine o prirodi i čoveku.
Kakve su reakcije stranaca koje dođu kod vas da volontiraju, kako doživljavaju Srbiju? Iako sebe smatramo zapadom, ipak smo mi daleko od istog. I to je ono što stranci vole kod nas. Osim ukusnog paradajza i dobre rakije, naravno.



Kako vidite svoj život u budućnosti?

To je teško konkretizovati. Vidim sebe sretnu. Verujem da ono što radim me vodi ka tome.
Zato se i radujem da radim sa ljudima, volim da ih čujem, otvorim vrata nekog drugog života.
Za sada to ide lepo. Sve nas je više. A sreća se preliva i ne može se zaustaviti.



Da li mislite da svako od nas može nauči da gaji svoje voće i povrće i koliko je to komplikovano?

Pre bih rekla da svako od nas može da se kroz proces učenja približi prirodi i seti kako su to radili naši stari.




Tekst preuzet sa http://zena.blic.rs/