U Rađevini podno Rožnja, na desetak kilometara od krupnja, „bela kuga“ ne gasi ognjišta, a meštani žive u slozi. Imaju 830 stanovnika. Prošle godine je rođeno čak 12 beba - ponosan je domaćin Mićo Milovanović



Naši preci su sedamdesetih godina 19. veka uspeli da proteraju osvajače Osmanlije, pa nećemo dozvoliti da nam danas, u 21. veku, "bela kuga" gasi ognjišta!

Ovako, gotovo u glas zbore mladi domaćini iz sela Šljivove. Njih je stotinak. Retko koji je ovde "zbazao u godine" a da se nije oženio. Šljivova je u Rađevini, udaljena desetak kilometara od Krupnja, u podnožju Rožnja, koji pripada Sokolskim planinama. Prvi put se pominje 1540. godine, kao mesto sa 39 srpskih i turskih kuća.

"Danas imamo 830 stanovnika i sokaci su nam, bogu hvala, puni dečje graje. Lane je rođeno 12 beba i to nam greje dušu i srca - priča pedesettrogodišnji Mićo Milovanović. - Ovo su dobri i vredni mladići, uspešni domaćini, koji vole svoja ognjišta."




Mićo je srećan što je selu ostao veran njegov sin Branimir, sada predsednik Saveta mesne zajednice u selu.

"Obrađujemo 27 hektara zemlje i ne žalimo se. Gajimo kupine, maline, šljive... Hranimo ovce, koze, goveda, svinje.. Pune su nam i kuće i srca, samo da nam, konačno, srede put, koji nije „pipan“ skoro dve decenije" dodaje Mićo.




Seoski "kmet", Branimir, kaže da se ovde rađa najviše dece u Rađevini. U mesnoj školi, četvororazrednoj, ima 21 đak. Na jesen će u nju krenuti devet prvaka, što je za mesta poput ovakvih - za ponos.

"Nas mladih, u punoj radnoj snazi, koji imamo nešto manje ili malo više od 30 godina je oko 100. Složni smo i sve što je u selu urađeno, od infrastrukture, uglavnom je učinjeno našim parama i našim radom - priča Branimir Milovanović. - Samo kad bi nas opštinari i država malo bolje pogledali, gde bi nam svima bio kraj."



Nadomak sela je Dom srpskom pesništvu, koji je u svojoj rodnoj Brštici podigao vladika šabački Lavrentije, a malo dalje je i Soko-grad, posvećen Svetom Nikolaju Srpskom (Velimirović).


"Imam četvoro dece i unuče, od ćerke, a očekujem i od sinova. U Šljivovu sam se udala i volim ovo selo kao svoju rodnu Bršticu" - govori Slobodanka Đurić. "Kako nekada, tako i sada, neka vrsta prestiža je kada se devojke iz okolnih sela, Rađevine i Podgorine, udaju u Šljivovu. Ima ih i iz Republike Srpske, ali i nekih drugih krajeva Srbije."




Milorad Milićević (27) samo je jedan od mnogih mladih domaćina, koji sa suprugom Slavicom iz obližnjeg Banjevca ima dvoje dece. Dragan Purešević (30) i njegova supruga Slavica, takođe, imaju dvoje dece. Vlado Vesić (34) i Milica gaje dvoje dece. Zoran Andrić, Vladov „ispisnik“ i njegova izabranica Svetlana iz sela Cerove, takođe dvoje, koliko i Milovan Filipović i njegova „lepša polovina“ Vidojka iz rađevske Bele Crkve.


"Uvek smo bili jako selo. Hoćemo da tako vazda i bude" - govori Dragan Purešević, koji, kao i svi ostali, živi od poljoprivrede i ne žali se na život. "Veoma smo solidarni. U slozi smo podigli crkvu, u kojoj služi sveštenik iz Krupnja." Selo je baš veliko pa preslavlja tri preslave: Nikolaje, Trojice i Pokrižak. Odlaze jedni kod drugih, druže se, zboruju, dogovaraju, ispomažu se savetima, ali i na svaki drugi način.




















"Svi smo, ovde, kao jedan" kaže mladi domaćin Sreten Milovanović, koji sa suprugom Ivanom iz Bastava ima sedmogodišnju devojčicu Aleksandru. "Ljubav prema selu nas vezuje, u ma kom zaseoku živeli. Saborni smo u pravom smislu te reči i to nas drži."


Protojerej stavrofor u penziji, Stanko Vasić, koji je najveći deo službe proveo u Dragincu, u susednom Jadru, kako kaže, bio je i ostao, gde god boravio, zakleti Šljivovac. I njegova izabranica, popadija Ljubinka je Šljivovka.

"Moja majka mi je dala zavet, kao stara Šljivovka, da se oženim iz Šljivove i tako je bilo". Ljubinka je završila Ekonomsku školu u Šapcu, bila je neko vreme van zavičaja, ali i ona je, očigledno, želela Šljivovca. I posle svih ovih godina, kažem, hvala bogu - mene. I naš sin i troje unučadi, svim srcem, vole zavičaj babe i dede".





Vladimir Mitrić

Tekst preuzet sa https://www.novosti.rs/a>