Pre razvigorca, pre proletnog buđenja, kao da se svuda oseća da ide proleće. Još nema prve toplote, još nisu sokovi i potoci krenuli, još snegovi po osoju leže, a već smo sigurni da je novi život neposredno blizak. Nema više zime! Tako slutimo i preporod našeg narodnog života, i ako nas mnoge protivne sile sa znakovima svoje vlasti i gospodstva okružuju. Ipak znamo da je novi život neposredno blizak. Ali mi nismo proroci, već pažljivi posmatrači narodnog nam života, u potpunosti njegovoj, pa smo dužni ne samo izneti svoj zaključak, već i pokazati na osnovu čega smo tako zaključili.


Ništa novo valjda, što već nismo u našim dosadašnjim člancima istakli, nećemo ovde reći. Samo o ovim opažanjima koliko su već izneta, nismo pisali sa ovog gledišta, već su ranije upotrebljena da se kroz njih osvetli drugi neki predmet razmatranja. Danas pak skupljamo sve razloge naše nade i iznosimo ih pred svoje čitaoce, da bi samo ovu što bolje osvetlili. Dobri i čestiti građani, kojima se mi jedino i želimo obraćati, imaju veliki nedostatak: čestiti kao što ih je Bog dao, davši Bogu i Caru ono što im pripada, smatraju da su ispunili potpuno svoj zadatak, pa bez veze sa sebi sličnim, "gledaju svoja posla", uvereni da nemaju više šta činiti za svoje i svojih dobro. Dobre želje čestitog građanina spavaju pored njega na njegovom čestitom uzglavlju i retko kad da su prešle granice njegovog imanja i pronašle i sjedinile se s drugim dobrim željama i još boljim odlukama u njegovom selu, baš kao i dim što izbija iz njegovog ognjišta. Za to vreme njegovim selom i državom upravljaju oni čija je sva snaga vrlo često samo u njihovoj veštini da se povežu sa sebi sličnima, i da tako povezani umnože i prošire svoju ličnost i svoju snagu. I mi, i ovim, kao i dosadašnjim našim člancima, imamo samo tu nameru, da razbudimo one usamljene čestite i dobre želje, da im pokažemo da su usamljene, ali nisu same, da je svaka od njih velika vrednost, ali vrednost neiskorišćena jer nesjedinjena čak ni sa istom takvom željom svog prvog suseda. Ako mi dakle mnogu našu misao i ponovimo, neka nam čitaoci ne zamere. Ispravka tog urođenog nedostatka dobrih građana zahteva mnoge učestane napore, česta ponavljanja istih misli.



Ima već više vremena kako se građani pitaju: dokle će ovo trajati? U poslednje pak vreme počinju sve češći glasovi: ovako se više ne može. Pod ovim "ovako" ne misle građani na jedan određeni politički ili društveni oblik. U većini slučajeva realni ljudi, misle na rezultate političkog i društvenog života, koje osećaju svaki pojedinačno i svi zajedno. Ne prave pitanje oni od oblika vladavinskih, ali svakako ih se rezultati vladavina tiču u najvećem stepenu. Pod čamom niko život ne razume. Oduševljenje je uslov života. To je sam život. I zato kao prvo opravdanje naše slutnje da su blizu dani novog oduševljenja, novog života, uzimamo ove sve češće glasove: "ovako se više ne može". Celim životom narodnim vladaju slični zakoni kao i životom jednog čovečjeg tela. I ovo samo od sebe, ako ima dovoljno otporne snage, reaguje na nepovoljne uslove za svoj opstanak. Kako ne bi imalo dovoljno otporne snage narodno telo, koje je u svom kosovskom porazu našlo snage za svoju veru u krajnju pobedu? I zato ovu dragocenu reč: "ovako se više ne može", koju rekosmo da sve češće čujemo, uzimamo kao znak odluke za reakciju narodnog tela na nepovoljne uslove njegovog opstanka, kao pojavu njegove rešenosti da se odupre snagama koje su dotle u suprotnom pravcu delovale na njegov život.


Ali ne samo da se čuju ovakvi glasovi, već vidimo i drugde, a kako li ne kod nas plamičke, čija svetlost ima skoro iste odlike. Kao da se kora što pokriva jedan isti prikriveni narodni život na nekim mestima provalila i otuda izbio plam svetlosti. I sve češća i sve jača svetlost! Ne možemo reći tačno šta donosi sutrašnjica, ali ovi učestali znaci, ovako slični, uveravaju nas svojim jedinstvenim stavom u osnovnim pitanjima narodnim, da su narodne snage ne samo rešene da se odupru daljem padanju, već da su gotove i na uzlet.


I više od hleba, traži se sa svih strana istina i pravda. Verovalo se da istina i pravda leže u samom našem pravno-političkom sistemu. Dovoljno je da ostvarimo forme, pa će i suština biti tu. Potrebno je, mislilo se, imati škole i crkve, sudove i druge vlasti, pa nije moguće da istina i pravda ne budu među nama. Pokazalo se da istinu i pravdu valja, pored svega što smo od formi ustanovili, naročitim trudom tražiti i paziti. Jer i škole i crkve, i sudovi i druge vlasti, mogu ne biti ispunjeni istinom i pravdom. Sad smo to duboko osetili. S čuđenjem smo utvrdili svoju zabludu. I sad na svima stranama utvrđujemo koliko smo od istine i pravde bili daleko, i hoćemo da ove vrline zauzmu svoja mesta, po svaku cenu, i što pre.


I oni koji sad upravljaju zemljom pokazuju znakove uznemirenosti. Ljute se na rodoljubive organizacije, što se pod nepolitičkim imenima bave politikom. Neka sadašnji upravljači ne misle da je ovo upereno protiv njih lično. Ovo je duboka reakcija narodnog života na opšte nepovoljne uslove u kojima se nalazi. Ma koliko to izgledalo nemoguće, oni su ipak u položaju i danas valjda da to shvate i postanu nosioci baš te životne reakcije. Velike promene i velike pobede bi morali baš nad sobom lično da odnesu, ali sigurno je da bi to bilo i za njihovo, i za naše dobro. Ali nemoćni su, to neka dobro znaju, da ometu dolazak onog što mora doći.