Nekad, dok sam bio dete, bilo je sasvim normalno u svakom selu da većina domaćinstava ima svoje kokoške, par svinja, pa čak i kravu. Svaka je porodica imala nešto zemlje i tu se uzgajala hrana za stoku, mali vrt i voćnjak, gde se uzgajala hrana za porodicu. Iako su već onda svi članovi domaćinstva bili zaposleni, paralelno su vodili i svoju malu farmu.


Bilo je to dosta posla, ali to im je pružilo veliku nezavisnost: imali su svoju hranu, odnosno nisu morali kupovati hranu. Danas se stvari menjaju, malo pomalo kontinuiranom agrarnom politikom, i uticajima sa svih strana na javno mišljenje, biti seljak postala je sramota. Čak i dok sam bio mali, uvek su mi govorili da moram učiti kako ne bi bio prisiljen teško raditi na zemlji ...


Kao da je to najgora moguća solucija koja se može nekome desiti u životu. Ne bih se nikako složio sa tim, jer povratak na zemlju za mene je bila najlepša stvar u mom životu.


Hrana stalno poskupljuje i verujem da nikada više neće biti toliko jeftina kao što je bila zadnje 2 decenije, pre početka zadnje recesije. A rezultat nekoliko decenija jeftine hrane, rezultiralo je time da ljudi sve manje obrađuju svoje vrtove, zapuštaju voćnjake, ne gaje više domaće životinje. Sve je bilo u dućanima, stalno dostupno i jeftino, čak su i dućani počeli raditi non-stop. Sećate se nekad u 80-tima da su dućani radili u subotu do 13 sati i bili zatvoreni sve do ponedeljka? I ljudi su i tada mogli normalno živeti, samo su malo bolje planirali šta im treba za vikend.



Danas bi verovatno pre pokrenuli bunu ako im zatvorite dućane preko vikenda jer misle da više bez toga ne mogu preživeti. Ali, ono što mnogi vide u prelasku u potrošačko društvo kao olakšanje života, ja vidim kao gubitak mnogo toga. Ljudi su u mnogo pogleda izgubili svoju nezavisnost i izgubili su zdravu hranu. Hrana koja se nudi u prodavnicama uzgajana je masovno, postala je samo još jedna od robe masovne potrošnje. A u ovom kapitalističkom sistemu nije bitna održivost, sigurnost, zdravlje, boljitak, najbitnije je zaraditi što više novca. A to se postiže smanjivanjem troškova, dakle korišćenjem sve jeftinijih i često time nekvalitetnijih sirovina, raznih dodataka ... poljoprivredna zemljišta se ukrupnjavaju i preuzimaju ih veliki, jer su mali kao "neisplativi", male površine imaju prevelike troškove obrade.


Zato svuda u svetu postoji politika ukrupnjavanja poljoprivrednih zemljišta, i nagovaranje malih poljoprivrednika da napuste svoja zemljišta i prepuste velikima koji će to sve skupa "bolje i pametnije" iskoristiti. Ide se toliko daleko da je u EU predviđena i novčana nagrada onima koji odluče da napuste svoja mala gazdinstva. I u našoj državi sprovodi se takva agrarna politika koja uništava male poljoprivrednike, i pogoduje samo velikima. A kada veliki preuzmu ta zemljišta, i počnu ih pretvarati u ogromne bezlične mase polja monokultura, počinje se događati prava strava za okolinu oko nas. Velika polja monokultutra znače potrošnju mnogo više pesticida, herbicida, dakle jednom rečju otrova, uništavanje divljih biljnih i životinjskih zajednica, uništavanje okoline, povećanje erozije tla. Čim preorete i obrađujete veliku količinu zemlje, plodnost se u konvencionalnoj poljoprivredi nadoknađuje upotrebom veštačkih, mineralnih đubriva, korovi se rešavaju samo herbicidima, a štetočine se, kojih ima puno s obzirom da se uzgajaju monokulre u kojima samo štetočine prosperiraju, rešavaju raznim insekticidima, ali naravno, njima se uništava sve živo što biva poprskano, ne samo "štetočine".
Uglavnom, sve veće površine, sve veća mehanizacija, sve više otrova - na HRANU koju ljudi jedu.


Konvencionalna poljoprivreda jedna je od najvećih zagađivača životne sredine danas. Čuo sam iz više izvora da mnogo tih velikih proizvođača ne želi jesti tu masovno proizvedenu hranu koju sami proizvode s toliko otrova, jer su svesni šta je to, i da za svoje potrebe imaju male vrtove gde uzgajaju hranu bez otrova za sebe. A za mase: jeftina hrana u prodavnicama, toliko otrovana svime i svačime da ne bi to jeli u ludilu ako bi videli šta se sve koristilo u procesu proizvodnje. I zaista, jeli to stvarno onda toliko jeftina hrana? Kolika je cena zdravlja, koja će usled konzumacije takve hrane pre ili posle doći na naplatu?



Jako me žalosti činjenica što sve više ljudi prodaje svoje komadiće zemlje "velikima", jer im se više to ne isplati obrađivati. Nekako su uspeli da ubede ljude da je previše rada na polju besmisleno i da im zemlja ne treba.


U Srbiji je još uvek 75% zemljišta u vlasništvu malih poljoprivrednika, malih porodičnih gazdinstava i još uvek ima nade da veliki ne preuzmu sve oko nas. Jedino što svi mi moramo postati svesni koliko bogatstvo predstavlja imati svoj mali komadić zemlje, imati svojih nekoliko voćkica, svoj mali organski vrt , pa čak i mali drvored drva za ogrev. U prosečnoj potrošačkoj korpi za hranu trebate izdvojiti oko 40% mesečno, a ako će se dogoditi i talas poskupljenja kako najavljuju, biće još više. Hrana će postati luksuz, a organska, zdrava hrana je već odavno postala pravi luksuz. Nekad su svi to imali, jer su imali svoj mali komadić zemlje.


Nažalost, pod pritiskom današnjih trendova i agrarne politike ljudi sve više napuštaju zemlju koja im daje sigurnost, i postaju sve više robovi potrošačkog društva. A na kraju, dok sagledate sve, osnovne ljudske potrebe su fiziološke potrebe, a to su hrana, voda, stan i energija. Sve to daje vam vaš mali komadić zemlje, sve to postaje sve nesigurnije ako nemate svoju zemlju u današnje doba. Samopotvrđivanje i potreba za poštovanjem vam možda više neće biti toliko bitna ako nećete imati šta jesti, zar ne?


Zato, verujem da je zemlja veliko bogatstvo i da je se nipošto samo tako ne bismo trebali odricati. Osećam se jako dobro i slobodno kad znam da imam svoju, zdravu hranu, kad znam da imam znanja i mesta gde je mogu uzgojiti i ne moram uopšte brinuti šta za mene znače najavljena poskupljenja hrane. Miran sam i kad usled konstantnog povećanja cena energije, pogotovo gasa, ali i špekulacija zadnjih nekoliko godina za redukciju gasa tokom najvećih hladnoća - ja imam na svom komadiću zemlje drvored bagrema, dakle uzgajam i svoje drvo za ogrev, te tokom i najvećih zima ne moram razmišljati koliko će koštati grejanje. U mnogo pogleda, imam svoj komadić zemlje, i ja sam zbog toga nezavistan. A vi ?