“You can’t just eat good food. You’ve got to talk about it too. And you’ve got to talk about it to somebody who understands that kind of food.”

Kurt Vonnegut



Svakodnevno nas sa raznih strana bombarduju reklamama za jeftine prehrambene proizvode svih kategorija, od svežeg voća, povrća i mesa do prerađevina i konzerviranih namirnica. Međutim, koliko se vas zapravo zapita da li je cena koju platite na kasi, kada kupujete jeftinu hranu, zapravo realna cena? Ili zapravo postoje još neki skriveni troškovi o kojima vam niko neće reći?

Koncept koji promoviše proizvodnju hrane po što nižim cenama, nametnut je u najvećoj meri od strane trgovaca a u poslednje vreme potpomognut globalnom ekonomskom krizom. Iako ćemo ga na prvu loptu svi pozdraviti, ovakav pristup proizvodnji hrane, ima i svoje posledice koje su teško uočljive. One dovode do toga da je cena koju plaćamo zapravo mnogo veća od one koju trgovci istaknu na rafovima. Pokušaću ovim tekstom da vas upoznam sa nekim od ovih skrivenih troškova. Imajte u vidu, da bi za neku ozbiljniju analizu svakog od njih bilo potrebno mnogo više prostora nego što jedan ovakav tekst pruža. Radi preglednosti, troškove ću predstaviti u vidu liste a njihov redosled nije određen njihovom značajem ili veličinom.



1. Eksploatacija jeftine radne snage

Trošak radne snage predstavlja jedan od najvećih troškova u poljoprivredi. Samim tim, u želji da maksimalno smanje troškove proizvodnje poslodavci će tražiti način da smanje izdvajanja za radnike. Konstantno se vrši pritisak na radnike da prihvate niže plate, dužu satnicu i uopšte lošije uslove rada uz stalno zahtevanje veće efikasnosti kako bi se dodatno u manjili troškovi proizvodnje po jedinici proizvoda. Pri tome, poslodavci se ne libe da koriste činjenicu da je povećan broj nezaposlenih i da uvek postoje oni koji su spremni da rade i za manje.



2. Uništavanje poljoprivrednog zemljišta

U cilju smanjenja troškova proizvodnje, potencira se intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje odnosno maksimalno povećanje prinosa uz što manja ulaganja. Ovo u praksi dovodi do toga da se zemljište koristi na neadekvatan i neodgovoran način uz masovnu primenu hemijskih preparata, tzv. veštačkih đubriva i mehanizacije. Krajnji rezultat, najčešće je da se svake sezone iz zemljišta izvlači velika količina hraniva a da mu se istovremeno postepeno smanjuje količina organskih materija, uništava struktura i sveukupno umanjuje njegov kvalitet. Ovakvim, stalnim izvlačenjem maksimuma iz zemljišta, ono se vremenom degradira i postaje nepogodno za dalje gajenje poljoprivrednih kultura a njegova revitalizacija košta previše. Osim toga, ispošćeno zemljište nije tako lako revitalizovati i taj proces osim mnogo novca zahteva i mnogo godina rada. Samim tim, javlja se potreba za stalnim širenjem poljoprivrednih površina, što se najčešće radi na štetu šuma ili drugih prirodnih celina. Takođe treba ukazati i na činjenicu da zemljište nije neiscrpan resurs. Vremenom će jednostavno nestati kvalitetnih površina koje se mogu koristiti za poljoprivrednu proizvodnju. Ovo će neminovno dovesti do drastičnog skoka cena zemljišta ili će nas naterati da poljoprivrednu proizvodnju baziramo na skupljim tehnologijama proizvodnje u zatvorenom i sl. Kakav god scenario da bude, neminovno je da će na kraju cena hrane ipak morati da drastično poraste jer će osnovni troškovi porasti.



3. Gubitak genetske raznovrsnosti

Stalnim potenciranjem malog broja sorti i hibrida kao i usled potrebe da se proizvodnja usko specijalizuje ubrzano se iz proizvodnje izbacuju stare autohtone sorte ali i one koje su stvorene dugim oplemenjivačkim radom. Nakon što bivaju potisnute iz komercijalne proizvodnje, vremenom one bivaju izgubljene zauvek. Na ovaj način, gubi se dragocena genetska raznovrsnost koja predstavlja svojevrsnu bazu gena koji se ukrštanjem mogu iskoristiti za stvaranje novih sorti i hibrida sa željenim osobinama. Tako se bespovratno gube, prirodno stvorene otpornosti na pojedine bolesti i štetočine ili nepovoljne agroekološke uslove koje bi se mogle preneti na potomke. Istovremeno, smanjivanjem broja sorti koje se gaje javlja se potencijalna opasnost da pojedine od njih budu uništene usled pojave bolesti ili štetočina na koje nisu otporne. Uz sve to, u svetlu klimatskih promena, upravo je genetska raznovrsnost ono što moramo sačuvati obzirom da jasnih scenarija kako će se kretati vremenski uslovi na zemlji nema. Sve ovo može uticati na drastičan pad proizvodnje određenih poljoprivrednih vrsta, ili čak na njihov potpuni nestanak.



4. Negativne posledice gajenja u sistemu monokultura

Potreba da se maksimalno smanje troškovi proizvodnje i razvoj poljoprivredne mehanizacije, doveli su do toga da se na velikim površinama gaji samo jedna vrsta ili sorta (tzv. monokultura). Sa aspekta troškova i organizacije proizvodnje, ovo je potpuno razumljiv pristup jer dozvoljava maksimalno iskorišćenje mehanizacije, olakšava primenu sistema za navodnjavanje i sredstava zaštite. Međutim, ovakav način gajenja povećava rizik od pojave pojedinih štetočina i bolesti, jer je otežana ili onemogućena primena plodoreda (smena ratarskih i povrtarskih kultura na istoj površini). Ovo dalje dovodi do potrebe za korišćenjem hemijskih preparata u pripremi zemljišta ali i do povećane primene preparata za zaštitu biljaka. Osim toga, na području gde se jedna kultura gaji u najvećoj meri i na velikim površinama, povećava se prisustvo bolesti i štetočina, koji su karakteristični za tu vrstu što u jednom trenutku dovodi u pitanje isplativost daljeg gajenja te kulture jer se troškovi zaštite enormno povećavaju.

Kada uzmemo u obzir sve navedeno, monokultura iako ima značajnih pogodnosti, povećava rizik od propadanja celokupnog roda usled vremenskih nepogoda, pojave bolesti ili štetočina. Na ovaj način, u drastičnim slučajevima, može čak doći do propadanja poljoprivrednih proizvođača usled gubitaka prinosa u jednoj sezoni a koje ne mogu da nadomeste prihodima od neke druge kulture. Ovakvo propadanje proizvodnje u jednoj sezoni stvorilo bi drastične poremećaje na tržištu i nagli skok cena tih kultura.

Ovo naravno ne znači da bi poljoprivredu trebalo zasnivati na neplanskom i neracionalnom gajenju velikog broja različitih kultura na malim površinama, jer je takva proizvodnja neefikasna i neisplativa. Međutim, potrebno je dugoročno planiranje i poštovanje nekih agrotehničkih mera poput plodoreda. Istovremeno, neophodno je planirati proizvodnju tako da se ima što manje praznog hoda u toku jedne sezone i da se raspoložive površine u potpunosti iskoriste, naravno uz poštovanje principa održive poljoprivrede.



5. Povećanje zagađenja iz poljoprivrede

Moderna poljoprivredna proizvodnja inače predstavlja jednog od najvećih zagađivača na planeti. Izvori zagađenja iz poljoprivrede mogu biti hemijski preparati, đubriva, fekalije iz stočnih farmi, velike količine gasova sa efektima staklene bašte koji se oslobađaju na farmama itd. Ova zagađenje posebno su opasna po podzemne i površinske vode i vazduh. Kada, pri tome koncentrišete proizvodnju na jednom mestu i napravite veliki sistem, dobijate potencijalne ekološke bombe. Naročito su opasne velike stočne farme jer se koncentracija štetnih materija na jednom mestu drastično povećava. Osim farmi, veliku opasnost po životnu sredinu predstavljaju hemijski preparati koji se koriste za žaštitu od blesti i štetočina jer su mnogi od njih opasni i po ostali živi svet a neadekvatnom primenom mogu dospeti i u vodu za piće ili u hranu za ljude.

Poseban problem predstavlja povećanje emisije štetnih gasova koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva čija se primena povećava sa povećanom primenom mehanizacije. Takođe, ne smemo zaboraviti ni povećanje zagađenja usled transporta sa sve većih udaljenosti usled potrebe da se hrana nabavlja na tržištima mnogo jeftinijim od lokalnih.



6. Nekontrolisano uvođenje neproverenih tehologija

U cilju povećanja prinosa i profita, često se pribegava primeni nedovoljno ispitanih tehnologija poput GMO. One ne moraju biti nužno loše, ali najveća opasnost leži u tome što još uvek ne postoje jasni dokazi o njihovoj bezopasnosti. Takođe, uvećava se i ubrzava stvaranje novih hemijskih preparata raznih namena, čija primena može imati nesagledive posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu.



7. Hiperprodukcija

Potenciranje što većih prinosa neminovno mora dovoditi i do hipreprodukcije pojedinih artikala u nekim sezonama. Ovo smanjuje cene ovih proizvoda i dovodi do propadanja malih i ekonomski slabijih poljoprivrednih proizvođača čime se narušava konkurencija i stvara monopol na tržištu. Istovremeno, dolazi do pojave većih količina otpada usled velikih količina neiskorišćene hrane. Ovo ne samo da predstavlja opasnost po životnu sredinu, već predstavlja i čist gubitak jer su proizvodnju uložena znatna sredstva i rad. Svi pomenuti gubici koji nastaju usled hiperprodukcije se na kraju odražavaju na cenu proizvoda, bilo kroz povećanje cena koje plaćaju krajnji kupci ili kroz gubitak profita malih proizvođača koji inače imaju teži pristup tržištu i nedovoljno su finansijski jaki da bi mogli da amortizuju jako niske cene proizvoda za razliku od velikih sistema.



8. Jeftina hrana uslovljava povećanu gojaznost

Dostupnost jeftine hrane, neminovno dovodi i do povećanja gojaznosti usled stalnog prejedanja. Osim toga, uporedo sa padanjem cena primarnih proizvoda padaju i cene prerađevina koje su posebno nezdrave i izazivaju gojaznost ali i mnoge druge zdravstvene probleme. Ovi poremećaji sve nas koštaju mnogo. Direktno, svaka osoba koja pati od nekih zdravstvenih problema izazvanih neadekvatnom i nekvalitetnom ishranom, osim što gubi na kvalitetu života, ima povećane troškove lečenja, potencijalno manju zaradu usled nemogućnosti rada zbog narušenog zdravlja itd. A sa druge strane, celo društvo posredno plaća ceh kroz finansiranje lečenja ovih bolesti kroz zdravstveni sistem ali i usled smanjenja broja radnog sposobnih.



9. Profit ispred zdravlja

Obzirom da proizvodnja hrane, sve više biva kontrolisana od strane velikih multinacionalnih kompanija koje pre svega brinu o profitu, postavlja se pitanje kontrole kvaliteta i zdravstvene ispravnosti hrane. Pre svega, u svetlu nekih skorašnjih afera u (npr. afera sa konjskim mesom u EU) pokazalo se da insistiranje na što jeftinijoj hrani može biti pogubno po njen kvalitet jer će se svi truditi da maksimalno uvećaju svoj profit, ponekad ne prezajući ni od prevara. Istovremeno, velike multinacionalne kompanije su dovoljno finansijski jake da mogu da izdrže eventualne kazne ili da čak lobiranjem utiču na donošenje po njih povoljnih zakona bez obzira na štetu koju bi mogli da imaju sami potrošači.



10. Sve veće korišćenje prerađene hrane u ishrani

Ovakav sistem proizvodnje hrane doveo je do toga da prerađena hrana, koja je puna nekvalitetnih sirovina, aditiva i začina bude mnogo jefitnija i pristupačnija odnosu na kvalitetnu svežu hranu. Pri tome je i izdašnija u pogledu količina koje dobijete za iste novce. Ovakva hrana, iako evidentno štetna po zdravlje, mnogima od nas predstavlja prvi izbor prilikom kupovine, što je i razumljivo u današnje vreme kada svi gledamo da uštedimo što više. Međutim, posledice njenog konzumiranja su nesagledive i na kraju koštaju mnogo više od razlike koju bi platiti da smo se odlučili za kvalitetniju i zdraviju hranu.



Šta nam je činiti?

Ok, jeftina hrana ipak nije tako povoljna kako se čini! Samo će neki troškovi doći na naplatu u drugačijem obliku, a neki će ostati našim potomcima da ih plate. Ovakav sistem proizvodnje hrane, dugoročno je jako loš po sve nas, i neophodno je nešto promeniti. Ovo naravno ne znači, da treba uništiti velike sisteme ili se vratiti u srednji vek po pitanju poljoprivredne proizvodnje, ali neophodno je odustajanje od koncepta stalne intenzifikacije proizvodnje jer on očigledno sa sobom nosi mnogo toga lošeg. Finansijska vrednost nekih posledica se ne može čak ni naslutiti a kamoli izračunati a na kraju ćemo je plaćati svi. Sve u svemu, postojeći sistem proizvodnje hrane je neodrživ jer vodi ka pogoršanju zdravlja ljudi, uništavanju sela i malih poljoprivrednih proizvođača i daljem ubrzanom uništavanju životne sredine. Takođe, on neminovno vodi ka potpunoj monopolizaciji tržišta hrane od strane velikh multinacionalnih kompanija. Ukoliko se to desi, ne bi trebali da očekujemo da bi se niske cene hrane još dugo zadržale, jer bi kompanije želele da unovče svoj položaj.

Iako je za značajnije promene na globalnom nivou potrebno uključivanje celokupnog društva, na čelu sa državama, ipak postoje stvari koje vi sami možete uraditi. One možda neće promeniti svet ali vama mogu učiniti život kvalitetnijim.



1. Edukujte se

Učite o hrani, njenom kvalitetu, načinu gajenja i prerade, sastavu itd. Edukujte se, nemojte dozvoliti da vam trgovci i reklame govore šta je dobro za vas. U današnje vreme kada je internet postao naša svakodnevnica, informacije su lako dostupne. Pratite dešavanja vezana za bezbednost i kvalitet hrane. Eksperimentišite u kuhinji, probajte nova jela, dodajte nove začine. Ovo ne znači da morate da trošite previše energije, novca i vremena, ali pokušajte da saznate dovoljno da znate šta jedete.



2. Menjajte navike

Promenite svoje navike u vezi sa vrstom hrane koju jedete i načinima na koje je pripremate. Izbegavajte prerađevine koliko god možete. Jedite što više sveže hrane, voća, povrća, mesa itd. Spremajte sebi hranu kod kuće, izbegavajte brzu hranu i restorane. Ukoliko ste u mogućnosti pređite na organsku hranu.



3. Proizvodite sopstvenu hranu

Ukoliko ste u mogućnosti proizvodite hranu za svoje potrebe, makar to bila i baštica iza kuće ili začinsko bilje na terasi. Odvojite vremena da pripremite nešto zimnice, po starim receptima naših baka i majki, u kojima neće biti aditiva i konzervanasa. Na ovaj način mnogo ćete bolje upoznati hranu koju jedete ali ćete se i osećati bolje zbog svakog malog uspeha koji postignete.



4. Kupujte hranu od poznatih

Koliko god je to moguće, kupujte hranu direktno od proizvođača koje poznajete i u koje ste sigurni da vas neće prevariti ili vam uvaliti nešto nezdravo.



5. Smanjite porcije

Smanjite količinu hrane koju pojedete u korist njenog kvaliteta. Kada smanjite količinu, razliku u novcu potrošite da kupite kvalitetnije namirnice. Osim što ćete jesti kvalitetnije, dobro je i za vašu liniju ali i za celokupno zdravlje.

Nadam se da sam uspeo barem delimično da vas uputim u skrivene troškove koje zapravo krije niska cena hrane na rafovima. Takođe, nadam se da će vas ovaj tekst zaintrigirati da sami istražujete ovu temu i druge teme vezane za proizvodnju hrane.







Tekst preuzet sa http://agroavantura.wordpress.com/