Sve je bilo onako kako su to generacije naših predaka radile. Polako, sa ljubavlju, pažnjom, bez hemije, jer je ovo moja zemlja i zaslužuje od mene i moje porodice poštovanje – kaže Nikola Šijan, reditelj, koji pored filma, uspešno i za "urbane likove" neuobičajen način režira i sopstveni život i život svoje porodice.


Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Porodica Nikole Šijana iz Beograda je našla načina i dokazala svima nama da se može, kada se hoće. Nikola, reditelj po zanimanju, i supruga mu Natalija, stomatolog, sa četvoro predivne dece su svoj kapital stečen u gradskoj vrevi investirali u farmu koza i imanje od 25 hektara u selu Kozelj, pored Belanovice i posvetili se organskoj proizvodnji hrane. Za razliku od od onih koji se deklarativno zalažu i organsku hranu proizvode iz kabineta i kancelarija, ovo dvoje mladih ljudi je izašlo na „teren“ i prazne reči, onih prvih, zamenilo svojih ruku delima…



Za početak nam recite, odakle vi u svemu ovome? Malo je nespojivo, reditelj i stomatolog, a bave poljoprivredom?


Ideja da zakoračimo u selo nije nova, u nekoliko navrata smo pokušavali da napravimo neku našu oazu gde bismo pobegli od sveg onog lošeg što nosi grad. Imati četvoro dece je velika odgovornost, samo pokušajte da nahranite 6 usta svaki dan i videćete kako to izgleda. A onda pomislite kakav je kvalitet te hrane koja dolazi do vaše dece, a koju im vi kao roditelji servirate. Misli “šta ću, tako svi pa i mi” nam nikad nisu bile bliske, valjda to ima veze za genetskim inatom i ličkom tvrdoglavošću, te smo rešili da nešto promenimo.



Za Srbiju danas, svakako nesvakidašnji rezon i način razmišljanja. Znači, zdrava hrana i briga za zdravlje porodice su vam bili osnovni motivi da se upustite u ovaj, za vas nov posao?


Babe i dede su odavno otišle na neko bolje mesto, a dimljene kobasice, sveža jaja, domaća mast ili kozji sir su nestali sa njima. Kad ste u gradu, osuđeni ste na pijacu i na mega markete, a između njih, verujte mi, nema neke velike razlike. Kad sam video da stari prodavci prodaju banane i paradajz jedno pored drugog i da pored domaćih šargarepa stoji kineski beli luk, sve mi je bilo jasno. Moralo se naći neko rešenje za decu, a i za nas, a najveće pitanje je bilo kako doći do zdrave hrane.



I vi ste ga našli. Da li ste se konsultovali sa nekim?

Na internetu ćete naći pregršt informacija o zdravoj hrani, od nekih šitaki pečuraka, preko akaji bobica i sličnih gluposti pa do mleka od Jaka. Pa moj deda nije umro u devetoj deceniji života zbog toga što je bio makrobiotičar ili se bavio jogom, već zbog toga što je živeo na kozjem mleku i siru, na svinjskoj masti, na domaćoj šljivi, na bakinom osmehu! Šta ja imam da se pravim pametan i jedem neke košpice i zrna, ko da mi je baba iz nekog skupljačkog plemena u Amazoniji?! Mi smo sa ove zemlje, ispod ovog neba živeli generacijama i ako je bila nemaština opet smo živeli dobro i dugovečno. Ako je mogao moj pradeda Damjan da obrađuje zemlju, pa mogu bre i ja!


Ipak ste vi odrasli u gradu, sa svim prednostima „urbane civilizacije“. Kako ste se snašli pri povratku korenima, to jest životu na selu?

Tačno, odrastanje u gradu ima svojih prednosti, pre svega mislim na dostupnost institucija sistema. Dom zdravlja, škola, fakultet, kulturni život… Ali, kada smo rešili da se vratimo korenima, došli smo do toga da je rešenje krajnje jednostavno. Ako je čovek u mogućnosti, treba napraviti iskorak u neko mesto i tamo osnovati farmu zdrave hrane, napraviti opet babinu i dedinu kuću na selu, napraviti letnje raspuste za decu i kazane za mast, za nas odrasle. A opet iskoristiti i sve ono što grad pruža… Da se ne lažemo ne mogu decu odvesti tek tako “u divljinu”, jer pored stomaka treba hraniti i dušu.


















Kako je pao izbor na selo Kozelj?

Tražili smo dosta dugo, neka ideja je bila da zasnujemo tako nešto u severnoj Srbiji, počeo sam da se raspitujem o cenama u Banatu, Sremu, Bačkoj, ali sem nerealno visokih ponuda nisam dobio nijednu cenu koja bi nam omogućila da radimo bilo šta pametno na severu. Onda smo se okrenuli jugu, tu je bilo šaroliko, pa smo tražili, proveravali oglase i slično. Ono što smo vremenom zaključili jeste da kako severna tako i južna Srbija ima dosta zagađenja. I nekako je trebalo da identifikujemo krajeve koji nisu zagađeni, a opet imaju pristupačne cene. I onda smo shvatili šta nam treba. Treba nam "četnički" kraj.

Četnički?

E, sad nije ovo politika, ovo je post-ratna ideologija povezana sa ekonomijom. Drugim rečima, po završetku Drugog svetskog rata, tadašnja država nije investirala u fabrike i infrastrukturu u četničkim krajevima. I to je dobitna kombinacija za kupca. Jer, čim nema puta, zemlja je jeftinija, čim nema industrije, pa makar i propale, zemlja je čistija. Kako kažu, sreća u nesreći. Onda smo počeli da pronalazimo zanimljive predele, cene su išle od 5 do 15 evra po aru, ili od 500 do 1.500 po hektaru, ciljali smo napuštena domaćinstva daleko od naselja, jer provesti bager i raskrčiti put nije sada skupo kao nekad, dovesti struju je mnogo jeftinije nego kupiti kuću sa strujom. Našli smo imanje sa celokupnom ekonomijom napušteno od 2001. godine i odmah ga pazarili. Onda smo gledali šta i kako raditi, odlučili smo se za koze, koke, zečeve i ratarstvo. I tu je najveći trik. Pošto živimo u gradu i ne možemo da se brinemo o svemu, morali smo da angažujemo ljude koji bi radili na imanju.


Da li vam se i koliko to isplati?

I tu je matematika bila presudna, jer, da bi nas imanje snabdevalo hranom i “plaćalo” nadnice i plate moralo je da proizvodi i za prodaju. Tu je pao drugi plan i krenuli smo u organsko stočarstvo i ratarstvo . Drugim rečima, lepo je imati volju i želju, ali se mora ona i održati. Iako nam je ovo prva godina, moram da kažem da smo više od 50 odsto stvari odradili pogrešno, ali ne kajemo se, sve je to novo i zanimljivo i nadam se da nam se neće ponoviti.




















Kakav je osećaj imati svoj, zdrav proizvod na porodičnoj trpezi, usred prestonice?

Kada smo prvi put stavili naš sir na porodičnu trpezu, sir koji su nam dale naše koze, osetili smo se zadovoljnim, jer smo po prvi put posle mnogo godina znali šta jedemo i kako je to proizvedeno. Nije bilo GMO-a, nije bilo pesticida, nije bilo čudnih oznaka tipa E201, E304, sve je bilo onako kako su to generacije naših predaka radile. Polako, sa ljubavlju, sa pažnjom, bez hemije, jer ovo je moja zemlja i zaslužuje od mene i moje porodice poštovanje.




Slobodan Jovanović
Tekst preuzet sa http:http://novinenovosadske.rs/