I ove godine sad već tradicionalno, bili smo svedoci negativnih pojava u našoj poljoprivredi, kao što su visoke cene pojedinog voća i povrća na našim pijacama i novi protesti malinara. Mnogi će navoditi različite razloge za ove pojave ili ukazivati na različite krivce. Međutim, činjenica je da u srpskoj poljoprivredi teško da išta može da se podvede pod pravilnost, osim da postoji mnogo problema koji u velikoj meri utiču na sve nas.

Ako bi pokušali da na neki način grupišemo razloge za postojeće probleme mogli bi ih podeliti u dve velike grupe a to su odnos države prema poljoprivredi i odnos samih poljoprivrednih proizvođača.



Diletantizam, populizam i nezainteresovanost


Ovako bi se ukratko moglo opisati ponašanje naše države prema poljoprivredi i uopšte proizvodnji hrane. Dok ozbiljne države ovoj oblasti pristupaju strateški i uz uspostavljanje dugoročnog sistema koji će obezbediti kontinuitet u snabdevanju tržišta uz istovremeno strogu kontrolu svih učesnika u lancu od proizvođača do potrošača, ovde se agrarna politika, kao uostalom i svaka druga, oduvek svodila na slučajan skup populističkih mera i floskula. Gotovo se nikada nije ozbiljno pristupilo planiranju i uređenju poljoprivrede u Srbiji niti su se sprovodile donete odluke. Po pravilu, problem nastane na samom startu, jer ozbiljno bavljenje poljoprivrednom podrazumeva i niz prilično nepopularnih mera. Ne treba posebo naglašavati da se politički poeni ne osvajaju na porukama da nam je poljoprivreda upropašćena, da nam je tehnologija zaostala, da su nam prinosi nikakvi, da nam je kontrola poljoprivrednih proizvoda neadekvatna i da ovako organizovana, poljoprivredna proizvodnja nema nikakvu perspektivu, te da ćemo jako brzo doći u situaciju da postanemo zavisni od uvoza pojedinih artikala. A upravo su to poruke, koje se moraju poslati našem narodu, kojem se i dan danas servira priča da smo najpametniji, najbolji, najlepši i sve u svemu naj-naj.

Možda i najgora posledica ovakvog pristupa države jeste što su mnogi aspekti srpske poljoprivrede u tzv. sivoj zoni. I to je ono čime bi država najpre trebala da počne da se bavi. Da u legalne tokove uvede proizvodnju i promet semenskog i sadnog materijala, da strogo kontroliše uvoz i promet hemijskih preparata i đubriva i da uvede standarde u proizvodnju i strogo kontroliše promet poljoprivrednih proizvoda.



Nakupci kao posledica


Kao rezultat pomenute neuređenosti tržišta, pojavljuju se nakupci koji se mimo bilo kakvih propisa bave trgovinom, a od sredstava za rad najčešće imaju samo prevozno sredsto. Istovremeno, oni neretko nemaju neke posebne zahteve u pogledu kvaliteta a plaćajući kešom, smanjuju otkupne cene poljoprivrednih proizvoda i remete tržište. Zatim se ti isti preprodavci pojavljuju negde drugde, bilo da je u pitanju zelena pijaca, ulica ili neki veletrgovac ili maloprodaja i prodaju tu istu robu. Osim što ne plaćaju porez i gotovo da nemaju druge troškove osim prevoza, oni često zaračunavaju megalomanske marže i na taj način dodatno podižu cene. U svakom slučaju u tom lancu oni su jedini koji dugoročno profitiraju, jer svojom politikom cena i poslovanja smanjuju zaradu proizvođačima a istovremeno nerealno podižu cene proizvoda na tržištu.

Istovremeno, postoji i problem sa uvozom robe u Srbiju, koji rezultuje time da se neretko u sezoni uvozi određeno voće i povrće koje obično ima niže cene bilo zbog nižih troškova proizvodnje ili zbog postojanja izvoznih podsticaja u tim zemljama. Ovo je sa jedne strane dobro, jer postojanje konkurencije primorava domaće proizvođače da pospešuju svoju proizvodnju. Ali sa druge strane neretko se dešava da se uveze roba nižeg kvaliteta koja se zatim koristi da se obori cena domaćem proizvodu. Ovo nije nelegalno, ali jeste posledica nezainteresovanosti države da uredi tržište na kojem će se tačno znati kako se trguje voćem i povrćem i koji su standardi kvaliteta.

Ali to je dobro, reći ćete, moći ćemo da kupujemo jeftinije voće i povrće. Međutim, kao ni u bilo kojoj proizvodnji, tako ni u poljoprivredi nije dobro da imate drastične oscilacije u cenama proizvoda. Pre svega, to umanjuje mogućnost dugoročnog planiranja poslovanja, dovodi do smanjenja zarade i profita domaćih proizvođača a kao krajnju posledicu može imati odustajanje od proizvodnje tog artikla za narednu sezonu što opet dovodi do njegove nestašice i jako visokih cena. Takođe, kratkoročno kada cena naglo padne, ona često isto tako naglo i poraste pa na kraju plaćate mnogo višu cenu nego da je cena bila stabilna.



Moguća rešenja?


Kao jedan od mogućih načina rešavanja pomenutih problema na tržištu je i sistem veletržnica koji bi obezbedio određivanje veleprodajnih cena svežeg voća i povrća uz mogućnost uvođenja trgovine u legalne tokove. Činjenica je da da u razvijenim zemljama veletržnice imaju za cilj da definišu i održavaju stabilnim cene proizvoda ali i da omoguće da se na jednom mestu, u velikim centrima, koncentriše ponuda i potražnja upravo kako bi se izbegle mahinacije u trgovini. Takođe, veletržnice imaju i ulogu distributivnih centara za velike kupce, što opet omogućava bolju kontrolu kvaliteta robe kojom se trguje. Istovremeno, stvaranjem ovakvih centara, u kojima bi na jednom mestu bili prisutni i proizvođači i veliki trgovci i kupci sa jasno definisanim odnosima cena/kvalitet smanjilo bi prostor za poslovanje u sivoj zoni. Naravno, osim veletržnica mogli bi nabrojati čitav niz stvari koje bi država mogla da uradi da pospeši stanje u domaćoj poljoprivredi. Međutim, ukratko rečeno, sve se svodi na potrebu da se u svakom pogledu uvede red i disciplina u poljoprivrednu i uopšte u proizvodnju hrane.

Nažalost, očigledno je da ne postoji ni želja ni volja države da se pozabavi ovako kompleksnom temom. I to nema veze sa nekom posebnom vladajućom garniturom, jer smo svedoci da se ovde oduvek poljoprivredi pristupalo stihijski i da se nije vodilo računa o modernizaciji i držanju koraka sa svetom. Razlozi za ovakvo ponašanje vlasti mogu se tražiti i u tome što bi bilo kakva inicijativa bila dočekana na nož od strane javnosti i bila prepoznata kao teranje vode na vodenicu velikih trgovaca i tajkuna a sa druge strane jer bi to zahtevalo težak, obiman i ozbiljan rad svih nadležnih. Istovremeno, ozbiljan pristup poljoprivredi ne bi trpeo stalnu promenu politike u zavisnosti od promene stranaka na vlasti. Zato je našim političarima lakše da na sva usta pričaju o potencijalima poljoprivrede, o nekim opštim mestima koje svi vole da čuju i samim tim se nikome ne zameraju i ne stvaraju sebi previše posla.



Seljakovo saplitanje o tradiciju


Pre nego se pozabavim našim poljoprivrednicima, morao bih da kažem da su mnoge stvari koje oni rade pogrešno, pre svega posledica upravo nezainteresovanosti države koja im je to dozvolila. Samim tim, našem seljaku bi moralo da se prizna da nije u potpunosti kriv čak ni za svoje greške i to bih voleo da bude jasno svima koji su skloni da veći deo krivice svale na ove ljude. Istovremeno, mnogi misle da poljoprivrednici teško žive, što nije u potpunosti tačno, jer i u poljoprivredi ima uspešnih i manje uspešnih ljudi. Dakle, ukoliko ste spremni da radite ozbiljno i puno i pre svega imate domaćinski odnos prema svom poslu možete dobro i zaraditi. Da se razumemo, poljoprivreda je jako težak i mukotrpan postao, ali dozvoljava odličnu zaradu ukoliko dobro radite i tu nema govora. Činjenica je da morate da radite od jutra do mraka, da ne možete pristojno ni na odmor da odete, da će vam radni dan trajati 28 časova i da za vas nema praznika i neradnih dana. Ali ako bolje razmislite, zar nije tako svima koji pokušaju da razvijaju sopstveni biznis (pri tome mislim na one koji to pkušaju na pošten način). Takođe činjenica je, da u poljoprivredi možete da ostvarite zaradu koja je višestruko veća od prosečne plate u Srbiji iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Osim ove zablude, mnogi često idealizuju poljoprivrednike, a zaboravljaju da su i oni samo ljudi, te da i među njima ima onih koji će pokušati da bez mnogo rada ili prevarom dođu do neke dobiti.

Ali, pođimo redom. Pre svega, naš seljak tvrdoglavim pozivanjem na tradiciju u proizvodnji uporno odbija da prihvati da se današnja poljoprivreda zasniva na potpuno drugačijim principima nego što je to bio slučaj pre samo par decenija. Današnje mogućnosti brzog transporta i još brže razmene informacija dovele su do globalizacije svetskog tržišta hrane. Samim tim, moramo rasčistiti sami sa sobom da nismo jedini koji umemo da proizvedeno hranu a nismo ni najbolji. Na prvom mestu moramo prihvatiti da je naša poljoprivreda po prinosima, ukupnim količinama i proizvodnim cenama daleko od konkurentne na svetskom tržištu i daleko od nivoa koji joj pripisujemo. Sa druge strane, naravno niko ne poriče da bi država morala da štiti sopstvenu proizvodnju hrane od konkurencije mnogo razvijenijih zemalja, ali to ne znači da ne treba insistirati na rentabilnosti, kvalitetu i kvantitetu. Upravo država, svojim merama, mora da podstiče postizanje prinosa koji bi bili na nivou prinosa razvijenih zemalja uz postizanje što nižih proizvodnih cena.

U ovom trenutku, naša proizvodnja pati od mnogo stvari koje se mogu relativno lako izbeći ili u potpunosti eliminisati. Jedna od prvih grešaka, čije ispravljanje ne traži puno ulaganja, a koju prave naši poljoprivrednici jeste odsustvo planiranja. Jednostavno, najveći deo naših seljaka ne ume ili ne želi da napravi biznis plan, smatrajući ga suvišnim i besmislenim. Pri tome naši su seljaci skloni svaštarenju u proizvodnji, što je prihvatljivo sa pozicije obezbeđivanja sigurnosti za domaćinstvo ali neprihvatljivo sa aspekta tržišnog poslovanja. Danas morate biti specijalizovani za jedan ili eventualno nekoliko artikala, koje ćete proizvoditi uz primenu modernih tehnologija kako bi troškove proizvodnje sveli na minimum uz dobijanje maksimalnih prinosa.

Tržište to sam ja

Istovremeno, morate imati strategiju prodaje. A svoju proizvodnju morate prilagoditi tržištu za koje ste se odlučili. A u ovom trenutku, srpski seljak, radi upravo suprotno. On uporno pokušava da natera tržište da se prilagodi njemu i očekuje da kupci ispunjavaju njegove prohteve.

Drugi veliki problem jeste da se ovde uglavnom proizvodnja bazira na improvizaciji i nekom čudnom tradiocionalnom pristupu koji nikada nije davao rezultate, pa otud i ona famozna rečenica - Ti ćeš da me učiš, još je moj deda tako radio?! - Počevši od osnove, možemo reći da je sadni i semenski materijal koji se koristi neretko lošeg kvaliteta. Ovo doduše opet više ide na dušu državi nego seljacima, zbog jako loše kontrole kakav se sadni i semenski materijal stavlja u promet. U Srbiji vam se bukvalno može desiti da kupite seme ili sadnicu, u legalnim trgovinama i da se na kraju ispostavi da je klijavost i kvalitet semena nikakva ili da ste čak dobili sortu koju uopšte niste želeli. Međutim i seljaci neretko biraju najjeftinije seme ili sadnice, ne shvatajući da na taj način zapravo ne prave uštedu već povećavaju sopstvene troškove proizvodnje usled lošeg kvaliteta istog. Takođe, pojedini proizvođači, prilikom putovanja u inostranstvo unose seme i drugi sadni materijal mimo legalnih tokova uvoza. Sa aspekta poljoprivredne proizvodnje je to pogubno, jer neretko dođe do proizvodnje sorti i hibrida koji su potpuno neodgovarajući za naše agroekološke uslove a o mogućnosti unošenja karantinskih bolesti i štetočina koje bi mogle upropastiti domaću poljoprivredu da ne pričamo. Da tako nešto pokušate u ozbiljnim državama ne bi ste se dobro proveli. Da zlo bude veće, i država pokazuje neozbiljnost čak i kada je sama garant za određeni sadni ili semenski materijal, pa tako imamo slučaj sadnica malina uveženih iz Britanije 2009. godine za koje se ispostavilo da su zaražene rakom korena a rezultati su se videli nedavno.

Slična je situacija i po pitanju upotrebe sredstava za zaštitu. Seljaci često koriste preparate za zaštitu na osnovu nekih slobodnih procena bez poštovanja uputstava za primenu i bez poštovanja propisanih rokova od trenutka primene do berbe (tzv. karenca). Naprosto seljaci, znajući da su kontrole slabe i da, čak i da budu uhvaćeni u prestupu, neće trpeti značajnije posledice, često apsolutno ne haju za moguće posledice po potrošače. Druge države su to rešile strogim kontrolama i kaznenom politikom, pa su smanjili zloupotrebe. Sa druge strane, zbog loše ekonomske situacije, proizvođači često posežu za jeftinijim i nekvalitetnijim preparatima za zaštitu poreklom uglavnom iz Kine, koji imaju mnogo dužu karencu koju je često nemoguće ispoštovati a da vam roba ne prezri i propadne na biljci. Pa čak i kada se ispoštuje karenca, takvi preparati su naprosto lošijeg kvaliteta i rizik da se pojave neželjene posledice je veći. Oni sami po sebi nisu nelegalni, ali zbog loše kontrole i lošeg kvaliteta dodatno pogoršavaju situaciju.

Zatim dolazimo i do pristupa samoj tehnologiji proizvodnje i primenjivanju zastarelih ili neprimenjivanju pojedinih mera koje su obavezne ukoliko želite da imate rentabilnu proizvodnju. Velika većina naših proizvođača, što zbog potrebe za uštedom, što zbog tradicionalnih shvatanja neke mere unapred označava kao nepotrebne i suvišne. Kao primer možemo uzeti najobičniju analizu zemljišta na osnovu koje je moguće odrediti koja hraniva i u kojoj meri nedostaju u zemljištu, koja se gotovo uopšte ne radi u srbiji, a koja bi umnogome mogla smanjiti troškove đubrenja i njihovu neracionalnu primenu. Umesto toga, naši poljoprivrednici đubre svoje njive ne osnovu nekih uvreženih shvatanja koja neretko dovode do toga da se veliki deo dodatih hraniva naprosto izgubi jer biljci nisu potrebna u meri u kojoj su dodata, dok istovremeno ne dobija ona koja su joj potrebna.

Pri tome, svi se uporno kriju iza nekih tvrdnji o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti naših proizvoda, što je u najmanju ruku diskutabilno upravo zbog neadekvatnih kontrola. Sve ove osobine naše proizvodnje imaju kao rezultat, niske prinose, loš odnos robe I klase i robe nižih kategorija kvaliteta, što dodatno poskupljuje robu dobrog kvaliteta. Zajedno, ove posledice uslovljavaju stalnu nestabilnost domaćeg tržišta voća i povrća i drastične poremećaje cena u kratkom roku sa kojima se srećemo svake godine.



Mentalitet – neprijatelj broj jedan


Sad dolazimo do možda najvećeg problema a za koji su gotovo u potpunosti krivci isključivo poljoprivredni proizvođači, a to je neprofesionalan i bezobrazan odnos prema kupcima. Ovo naravno važi za onaj deo poljoprivrednika koji se ne mogu pohvaliti poštenjem i domaćinskim odnosom prema svom poslu, što je nažalost relativno česta pojava u našem narodu. Samim tim često dolazi do izigravanja već postignutih dogovora. Iz nekog razloga, naši poljoprivrednici smatraju da su oni uvek u pravu i da mogu da određuju pravila na tržištu, a ne žele da prihvate da je kupac zapravo taj koji određuje pravila. Dakle, ako kupac da određene parametre kvaliteta, načina pakovanja i transporta on ima puno pravo to da na tome insistira jer on je taj koji u krajnjoj linij daje novac. Još jedna stvar koju možete očekivati od naših ljudi je da, iako ste sa njima dogovorili isporuku robe, istu prodaju nekom ko se u međuvremenu pojavio i ponudio bolju cenu. Nekada je to toliko apsurdno da se radi o razlici od par hiljada dinara na vrednosti koje su više stotina hiljada dinara. Bilo je slučajeva da su ozbiljni kupci odustajali od posla zbog ovakvog ponašanja.

Nažalost, premalo je prostora da bi se detaljno bavili svim problemima koji su prisutni u našoj proizvodnji. Na kraju krajeva cilj ovog članka nije ni bio da se detaljno bavi svim problemima, već više da ukaže na one glavne. Ipak, sve se na kraju svodi na činjenicu da je u srpskoj poljoprivredi i previše prostora za razne marifetluke sa svih strana. Samim tim, dokle god je takva situacija, bićemo svedoci ekstremnih oscilacija cena voća i povrća i uopšte osnovnih životnih namirnica, za koje se niko posebno ne može okriviti jer je krivica na svim učesnicima i donosiocima odluka na tržištu.

Ipak, kao zaključak, možemo reći da je najveća odgovornost na državi koja mora da počne da ozbiljno vodi poljoprivrednu politiku ove zemlje i da povlači nepopularne poteze kada je to potrebno. Takođe, ne smemo zanemariti odgovornost ostalih učesnika i nikako ne smemo svu krivicu svaliti samo na državu, jer mnoge odluke o načinu poslovanja koje utiču na tržište donose pojedinci.




Aleksandar Antić dipl.ing. voćarstva i vinogradarstva