Da li smo se nekada zapitali kuda zaista žurimo? Ako bi i neko dao odgovor na to pitanje,onda bi odgovor sigurno bio: „Žurimo da bi smo više zaradili“ ili „Žurimo da bi smo sustigli vreme“. U svoj toj žurbi, prinuđeni smo i da svakako nezdravo živimo. Dan za danom postajemo  vremenske mašine. Da li je potpuno izbledela  ona seoska razglednica naših predaka kada su sela bila puna, špajzevi i ostave prošarani đakonijama, livade i pašnjaci pokošeni, a domaća stoka namirena. Da li se izbrisala iz sećanja  ona poslovica da  „Zdravlje na usta ulazi“?














Tu harmoniju danas je narušilo vreme,vreme novih trendova,novih stilova i iluzija o lagodnom životu u urbanim sredinama. Mirisne livade i šarena polja zamenjeni su asfaltom,a i ono malo stanovništva što je ostalo po selima većinom su stari.Okretanje ka tehnološkom razvoju, učestvovanje u virtuelnom svetu, dovelo je do gubitka ljudskog identiteta.


Ruralne sredine u Srbiji bivaju izložene čestim migracijama lokalnog stanovništa,pri čemu najveći procenat čine mladi.Mišljenje,da se na selu ne može opstati ,sve češće odvodi mlade u urbanije sredine. Slobodno možemo  postaviti pitanje : „Šta će biti sa selom i da li  trebamo zaboraviti naše Bogom dane  predele i  plodne oranice ? ’’.


Međutim,nije to jedini problem  sa kojim se danas suočavamo.Da li smo se upitali „Šta će biti sa našim zemljištem i prirodom koja Srbiju čini tako lepom? ’’Hoćemo li i dalje obode sela „ukrašavati“ otpadom, a ivičnjake utrina i šuma pretvarati u smetlišta? Hoćemo li zemljište iscrpljivati do poslednje organske čestice. Ne zaboravimo da je u svemu kvalitet važniji od kvantiteta. Stoga se može slobodno reći da je vredniji 1 ar plodnog zemljišta, nego 100 hektara sterilne neplodne pustinje, a na žalost mi smo ti svedoci gubitka organske materije u zemljištu. Naravno da je I nezdrava hrana sve češće na meniju. U  naseljima niču kiosci brze hrane, industrijska hrana preovladava. Šta je sa onim starim bakinim receptima,onom ukusnom i mirisnom trpezom, koja leči i okrepljuje i telo,a i dušu?



Hoćemo li takav izvor zdravlja,zameniti za neki  obrok brze hrane ,samo zato da bi smo sustigli vreme,koje nam ipak za korak uvek pobegne. Da li se nekada  zapitamo može li ovakav stil brzog života iz jedne lagodnosti prerasti u teskobu? Tehnologija je napredovala,ali,da li baš u dobrom smeru?


Iskušavanje prirode, nepostojanje granica za čoveka, nuklearna postrojenja, genetski inženjering u kojem se čovek igra Boga, ili nešto treće, dokaz je da čovek želi biti ukrotitelj svega što se pod njegovom rukom može naći. Katastrofe,bolesti i sve ono što  danas može zadesiti  savremenog čoveka, nije slučajnost,već jednostavno čovekov proizvod.






















Sada možemo postaviti jedno logično pitanje: „Šta dalje“ i Kuda dalje“?. Kako vratiti duh i radost napuštenom selu, kako mlade podstaći i dokazati im da je egzistencija upravo u  životu na selu i da je noseći stub ljudskog društva? Njihova očevina i dedovina u senci zaborava strpljivo čekaju vreme nove odluke,a ta odluka upravo zavisi od mladih.


Može li ova nova generacija mladih ljudi krenuti stazom svojih  predaka, a da buduće generacije budu oplemenjene samim životom u selu i da budu bolje od postojećih generacija. Kao što se seme neke biljke svake godine  polaže u zemlju iz koje se rađa novi život , tako bi neophodno bilo da i seme ljudskog razuma, jedoga dana proklija i izraste u jedno čvrsto i zdravo pokoljenje ,koja će sačuvati ono što ima.




Na sva ova postavljena pitanja možda bi smo rešenje i odgovor pronašli u jednoj dobro organizovanoj masovnoj „Organic seobi“ na neku drugu planetu, gde bi se pridržavali pravila zdravog života i ne bi činili greške koje na našoj planeti činimo, ali ovo nije bajka, sa happy end-om, već realna borba za opstanak,tako i da sama pomisao na ovako nešto momentalno pada u vodu.  


               


Možda ipak odgovor leži u sledećim rečima napisanim od strane nekog iskrenog i dobronamernog srpskog seljaka , na tabli, na ulasku u neko selo  u Srbiji, koji kaže: „ Zemljače,ako si bez posla, vrati se  u svoje rodno selo , očisti put i njivu od korova,a kada osetiš rodnu zemlju među prstima,shvatićeš da si i ti deo tog tvog sela.Srećno zemljače“.



  


Krajnje je vreme  da se vratimo prirodi, tradiciji i zdravom načinu života, da nam ukusi i mirisi starih tradicionalnih jela budu svakodnevnica. Ne zaboravimo majčin tanjir  i očevu njivu, sačuvajmo zamljište sa kojeg još ubiramo slatke plodove, jer izgubimo li sve to, izgubili smo sami sebe i ne zaboravimo i to kako već reče Indijanski poglavica Sijetla- „Zemlju nismo nasledili od svojih predaka,već pozajmili od svojih potomaka“.Neka na tome i ostane...

 
 

 











Bojan Vojnov
Student organske poljoprivrede