Kratak osvrt na značaj i ulogu ognjišta u srpskoj narodnoj veri


Mi, kao narod i kultura, i danas vrlo često kada želimo da izrazimo nacionalno opredeljenje i potvrdimo rešenost da istrajemo na rodoljubivom putu, ili u prilikama kada osećamo da je naše narodno biće ugroženo, kažemo: „Neće me niko sa ognjišta proterati!“, „Čuvaću svoje ognjište!“, „Vratiću se ja na dedovsko ognjište!“, „To je naše vekovno ognjište!“ i sl.

Tako ponavljamo zavet, kaktkad i nesvesno, iste dubine i snage kakav su ognjištu upućivala pokoljenja pre nas.



Pomenuću, kao ilustraciju, nekoliko narodnih izreka.
Jednom od najtežih kletvi i danas se smatra: „Ognjište ti pusto ostalo“ ili u varijanti „Vatra ti na ognjištu utrnula“, imperativna je narodna poslovica: "Ne napuštaj kućni prag i ognjište"!, a izraz zgusnutog narodnog iskustva izreka: „Blago sinu na majčinom krilu, a narodu na ognjištu milu“.

Setimo se i zagonetke koja u sebi krije može se reći glavninu srpskog mitološkog sveta: „Nasred kuće – zmajevo gnijezdo“ čije je rešenje ognjište, ali i razbrajalice za dečju igru: „Dva se petla pobiše,/ Na popovo ognjište; / Jedan veli 'Iš', / Drugi 'Da žmuriš!'“1.

Veliki je broj i blagoslova i zdravica izrečenih o određenim, mahom prazničnim, prilikama ovom centralnom mestu u svakom domu kojima su izražavane molbe, želje i nadanja.



Razlozi za ovakva naša mnoga pominjanja ognjišta leže u specifičnoj ulozi koju je ono imalo u narodnoj davnini. Osim što je narod u zakletvama pominjao ognjište2, zapisana su i svedočanstva da su se naši preci na samom ognjištu zaklinjali što je smatrano jednakim kao da su zakletvu učinili samom bogu, u hramu. I više od toga, zabeleženo je da su se naši ljudi pred ognjištem i ispovedali, te da je takva ispovest takođe smatrana jednakom kao da se dogodila u svetilištu pred sveštenim licem; običaj koji svedoči da je reč o svetom mestu najvišeg ranga.

Ognjište je, najkraće rečeno, u našoj staroj narodnoj veri - kućni oltar, a to ne znači drugo do da na tom mestu obitava bog.



Zabrane
Upravo zato, naš narod je uveo veliki broj običaja u vezi sa ognjištem, od kojih jedan deo predstavljaju zabrane. Ognjište se nije smelo srušiti ili oštetiti. U knjizi prof. Dušana Bandića navodi se jedan u tom smislu izrazit primer; ognjište prote Mateje Nenadovića ostalo je u njivi novog vlasnika parcele na kome je nekada bila kuća ovog vojvode iz Prvog srpskog ustanka. I pored činjenice da je ognjište smetalo pri obrađivanju njive, čovek koji je kupio zemljište nikada ga nije oštetio, već ga je uporno pri poljskim radovima pažljivo zaobilazio, poštovao ga i čuvao3.

Ognjište se ne sme psovati, ne sme se pljunuti ili obeščastiti, ne sme se na njega pomokriti. Ako se prisetimo šta nas najviše zaboli kada vidimo prizore sa Kosova i Metohije – to je kada neprijatelji skrnave ognjišta naših sunarodnika, kada mokre po njima, znajući šta će nas najviše pogoditi. Nastali emotivni odnos nije posledica isključivo solidarnosti sa našim narodom, već i podsvesna reakcija na skrnavljenje onoga što je u našoj narodnoj veri najsvetije.



Ognjište ne sme da dođe u dodir sa bilo kakvom nečistoćom, ni da se dotakne nogom. Postojala je zabrana trudnim ženama da ga čiste. Ne prilazi mu se neumiven. Morala mu se ukazivati svaka vrsta poštovanja.

U njemu se ne loži vatra od drveta iz vodenice ili razrušene bogomolje, jer i vatra mora biti čista. Nekoliko uslova postoji da bi se vatra smatrala čistom: dobijena ili prenošenjem iz starije kuće, sa starijeg ognjišta ili posebnim ritualom kojim se pali sveta, tzv. drvna vatra - trljanjem štapa, ili kresanjem kamena.

Običaji
Gosti su se primali i sedeli oko ognjišta i tu su posluživani; sklapali su se porodični dogovori, pričale legende, guslalo se, prenosila tradicija. Kraj ognjišta se davao i vraćao zajam; dakle, u prisustvu 'višeg sudije'. (Ko je to, videćemo kasnije).

Prvo kupanje novorođenčeta obavljalo se na ognjištu i ima svoj ritualni smisao: da bi sin te kuće ostao vezan za ognjište za ceo život. Mlada, kada bi napuštala devojački dom, opraštajući se ljubila bi ognjište; prilikom stupanja u novi, mladoženjin dom, opet bi poljubila sad ognjište svoje buduće kuće, prethodno ga obilazeći tri puta4.

Čak je postojao i običaj da ako se uzme mačka, izmeri joj se koncem rep i potom taj konac ukopa pod ognjište – ne bi li se i ona vezala za kuću i lovila miševe u okolini.


Žrtvenik
Ognjištu su, kao svetinji, prinošene i žrtve. Npr. prilikom useljavanja – kokoška ili, češće, petao – čija bi glava potom bila ukopavana ispod ognjišta5 ili o određenim praznicima (Mrata, sv. Ilija), kao i o žetvenim svečanostima.

Veruje se da petao kao demonska životinja, žitni demon, deluje na plodnost6. Smatra se da je posvećen Svarogu7, bogu svetlosti i sunca. Na kraju, to je onaj koji najavljuje novi dan te prema tome korespondira sa solarnim principom.

Sa druge strane, sledeći citat nedvosmisleno upućuje na vezu petla sa bogom Perunom:
„U mnogim krajevima Srbije bio je običaj da se na Sv. Iliju obavezno kolje petao. (...) Ponegde ga nazivaju starac, a kako Sv. Ilija pada na svršetku žetve, moguće je da je ovaj petao prvobitno imao veze sa žetvenim petlom, što je ritualno ubijan na svršetku žetve ili vršidbe. (...) Na vezu između petla predstavnika duha žita i Sv. Ilije ukazivao bi i ruski običaj da se na svršetku žetve ostavi rukovet vezanog klasja u čast proroka Ilije (...).“7

Setimo se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja8,9, te da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake. I po ovoj svojoj osobini petao je u relaciji sa bogom Perunom za koga se veruje da prebiva u atmosferskom delu neba.

I pored izrazito solarnih karakteristika, u nekim teorijama se smatra da je petao takođe i ekvivalent pretka.
Otuda u gornjem citatu srećemo konstrukciju 'petao starac', što ukazuje i na vezu sa kultom predaka, koji je u samoj osnovi stare narodne religije. Zato upravo petao (kokoška) i jeste bila ona životinja koja je žrtvovana na pragu ili ognjištu kuće.

Vidimo da petao ostvaruje dvostruku vezu: sa solarnim (suncem, žetvom, Svarogom, Perunom) i sa htonskim (preci). Istovetnu vezu u simboličkom smislu ostvaruje i samo ognjište.10



Dom predaka
Smatralo se da se na ognjištu okupljaju domaći duhovi, duše pokojnika i predaka koji utiču na plodnost, zdravlje i ukupan napredak zajednice.
Ovakvo uverenje potiče od običaja po kome su pokojnici u davna vremena sahranjivani ispod ognjišta (ili kućnog praga). Kasnije kada se prestalo sa ovakvim načinom ukopa, ostao je običaj da se ognjištu odaje poštovanje kao da predak jeste i fizički na tom mestu, pa su i rituali pratili takvo verovanje, a jedan od njih je zabeležen u okolini Kruševca po kome su pokojnika merili crvenim koncem, da bi potom taj konac zakopali kraj ognjišta u nadi da će ih on štititi i donositi sreću domu. Crveni konac ovde označava zamenu za samog pokojnika.

Pre par dana je na televiziji11 prikazan prilog o jednom bračnom paru koji živi na Kopaoniku, a kako je većina fabrika zatvorena, i oni su ostali bez posla, pa su im dani prolazili u pukom preživljavanju. Jednu noć domaćinu se u snu javi pokojni otac i kaže mu da uzme budak i ode na posebni deo imanja; kada bude udario, naći će rudnik kamena (glavni junak priče naziva ga „majdan“). Iako žena nije verovala, posle par dana domaćinu nešto nije dalo mira i on se odluči i postupi po savetu koji je u snu dobio; ode tamo, udari budakom i zaista nađe kamen. Danas oboje taj kamen kopaju, prodaju i žive bez brige za svoj opstanak.

Upravo zato što živi u kući svojih predaka, ovom domaćinu se predak-zaštitnik i mogao javiti u snu i pomoći mu. Nove kuće nemaju pretka koji ih štiti. Dobiju ga tek kada umre prvi domaćin.

Kod svih slovenskih naroda postoji predstava o mitskom pretku, starcu, dedi, domovoju koji živi kraj ognjišta.12 Kućni deda se može pretvoriti u kućnu zmiju - čuvarkuću. Kućni deda je veoma često na ognjištu i fizički predstavljan idolom. U okolini Timoka bio je od pečene gline, a u Makedoniji se starcem naziva zemljani stubić podupirač crepulja na ognjištu. Kada mu se prinosi jelo i piće kaže se 'Ajde dedo da večeramo', čime se uistinu na gozbu poziva obožen mitski predak.13




Sačuvana je i naša narodna bajka „Usud“ koja sadrži jedan segment posvećen vezi ognjišta i kulta predaka. Glavni junak priče, pritešnjen nedaćama, krene da traži Usud kako bi saznao zašto u životu nije srećan. Tokom puta naiđe na nekoliko ljudi koji su ga zamolili da se kod Usuda raspita i za njihove slučajeve. Jedan od tih bude u ovakvom položaju: svaki dan sprema u domu veliku gozbu kao da je kakvo neviđeno slavlje, ali goste ne može „nasititi“. Kosti i mrve ostanu posle časti, pa ih kakva devojka skupi i baci iza peći (ognjišta), odakle izađu dve osobe, poput aveti, pa ih „počnu sisati“. To su bili otac i majka domaćina koji nikako da umru, u čemu se i sastojao najveći problem. Našavši Usuda, glavni junak doznade razlog:
»To je sve zato što ne poštuje oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostile.«14

Tako i bi, a to nama danas ne samo da govori da duše predaka žive kraj ognjišta, već i o etici našeg naroda, nužnom poštovanju starijih i neophodnom poštovanju kulta predaka i mestu i važnosti tog kulta u tradiciji našeg naroda.



Verige
Nad ognjištem, kao njegov sastavni deo, vise verige. U simboličkom smislu one spajaju centar doma sa nebom. U narodnom predanju se pominju verige koje su obešene o nebeski svod i ako se neko lažno zakune, verige se povuku prema nebu i otkriju nepravednika. I danas znamo za praznik Časne verige. Verige su, prema tome, simbol istine i pravde, te simbol višeg bića koje istinu i pravdu donosi među ljude.15

Delilac pravde u slovenskoj religiji je bog Perun (čije je ingerencije preuzeo u hrišćanstvu sv. Ilija) koji svojim munjama presuđuje. Otuda, prisetimo se, onaj zajam vraća se kraj ognjišta.
Verige su se koristile i u magiji, iznosile su se iz kuće kada je trebalo odobrovoljiti boga da ne pusti grad na useve, dakle upravo ono što može jedino Perun.

Uostalom, poznato nam je da reč ognjište u osnovi ima reč oganj, a oganj je u vezi sa vedskim, arijskim Agnijem, bogom svetlosti, Sunca, vatre, smatranim i bogom domaćeg ognjišta. Sa dve glave, vedski Agni je kapriciozan, strašan, silan, deli pravdu, ume i da ubije i da podari besmrtnost.16

Javlja se u tri vida: na nebu kao sunce, a to je kod nas Svarog; u atmosferi kao munja, a to je kod nas Perun; i na zemlji kao vatra, a to je kod nas - ognjište.




Aleksandra Marinković Obrovski


Napomene
1. Oni koji su se bavili ovim delom narodne zaostavštine kakav su dečje razbrajalice, znaće da se u ovoj, baš kao i u drugima, krije suština narodne mudrosti i da se neki elementi ne pominju slučajno. Ovde treba da obratimo pažnju na dva elementa koja su u razbrajalici povezana: ognjište i petao. U daljem tekstu pokušaću da objasnim ovu vezu.
2. Kad neko hoće da osigura sebe kao dobrog svedoka, kao časnog čoveka, onda kaže: „Tako mi troskot na ognjištu ne iznikao“ ... ako lažem.
3. D. Bandić, 85.
4. Imajući u vidu da narodna vera predstavlja spoj između obožavanja prirodnih pojava i kulta predaka, mlada kada ljubi ognjište muževljeve kuće zapravo prilazi svim njegovim precima, ljubi ih, da bi je i oni prigrlili u novu zajednicu i tako blagoslovili brak svog potomka. Od tog trenutka, udajom, žena priznaje muževljeve pretke za svoje.
5. U staroj srpskoj kući ognj. su ukopana. Deo gde gori vatra i popločani prostor oko njega se zajedničkim imenom zovu ognjište.
6. U nekim krajevima su prilikom sejanja natapali seme petlovom krvlju, kako bi bolje rodilo)
7. Srpski mitološki rečnik, 349.
8. Dodatno upotpunjuje značenje prethodno navedene zagonetke: „Na sred kuće – zmajevo gnijezdo“.
9. Srpski mitološki rečnik, 350.
10. Postaje razumljivija davna narodna razbrajalica za decu „Dva se petla pobiše / na popovo ognjište“...
11. Emisija „Eksploziv“, TV „Prva“, 30. 07. 2012.
12. Setimo se da i petla nazivaju 'starac'.
13. Srpski mitološki rečnik, 420.
14. https://www.svevlad.org.rs/predanje_files/bajke_srpske.html#usud
15. „Ognjište u stvarnom životu naših predaka zauzimalo je centralno mesto, na isti način kao sunce na nebu. Poredak na nebu prenesen je u običan život i metafora onoga što je najvažnije na tom nebu ima najvažniju poziciju i u svakodnevici. Ognjište je u kući našeg pretka i praktični i magijski simbol slovenskog boga. Osim toga, ono je simbol i rodne grude; odnos prema njemu uključuje istovremeno i religijsko i nacionalno osećanje.“ – A.M. Obrovski «Drevna vera kao osnova nacionalne ideje» - https://www.svevlad.org.rs/knjige_files/obrovska_osnovaideje.html
16. V. Vučkovački - Savić, 12.

Literatura
Antologija narodnih umotvorina, Matica srpska – Srpska književna zadruga, Novi Sad – Beograd, 1957.
Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne poslovice, Prosveta – Nolit, Beograd, 1987.
Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Nolit, Beograd, 2004.
Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU – Interprint, Beograd, 1998.
Vera Vučkovački – Savić, Enciklopedijski rečnik indijske mitologije i religija, Slovo, Vrbas, 1995.


Tekst preuzet sa : https://www.svevlad.org.rs
.....................................................................................................................