KOZE KOJE PLETU MREŽU

Snažna, rastegljiva paukova mreža je jedan od najjačih prirodnih materijala, jači i od čelika. Teoretski, mogla bi imati široku upotrebu – od proizvodnje veštačkih ligamenata do konopaca za padobrane. Samo kada bismo još mogli da je proizvodimo u dovoljnim količinama. Kompanija Nexia Biotechnologies je objavila da ima rešenje: koze koje u svom mleku daju proteine paukove mreže!

Istraživači su ubacili tačno određeni gen pauka u DNK koze, na takav način da ona proivodi protein odgovoran za lučenje mreže samo u svom mleku. Ovo „mrežasto mleko“ može biti iskorišćeno za proizvodnju biočelika, materijala karakteristika sličnih mreži pauka.

Raniji pokušaji proizvodnje ovog materijala su propadali zato što je izuzetno teško stvoriti dugačke proteinske lance kakvi se nalaze u prirodi. Tehnika „mrežastog mleka“ funkcioniše zato što je način na koji sisari proizvode mleko veoma sličan načinu na koji pauk stvara svoju mrežu. Komercijalizacija ovog procesa ima potencijala da dosta unapredi kvalitete života ljudi.



BRZORASTUĆI LOSOS

Genetski modifikovani losos kompanije AquaBounty raste dva puta brže nego obični – slika prikazuje dva lososa jednake starosti. Jasno je koji je običan, a kod kojeg su ljudi umešali prste. Naučnici kažu da ova riba ima isti ukus, boju i miris kao i obični losos. Ipak, oprečna su mišljenja da li je sigurno koristiti ga u ishrani.

Genetski modifikovanom Atlantskom lososu veštačkim putem je dodat hormon rasta koji on zatim proizvodi tokom cele godine. Naučnici su uspeli da održe hormon konstantno aktivnim koristeći gen jedne vrste jegulje koji su takođe usadili u lososov genom. Taj hormon se ponaša kao aktivator hormona rasta.

Ako prođe sve zakonske procedure, to će biti prvi put da je zvanično dozvoljeno da se životinje dobijene genetskim inženjeringom koriste u ljudskoj ishrani. U SAD riba čak ne bi morala ni da bude označena kao genetski modifikovana, već bi se prodavala kao običan losos.



BANANE VAKCINE

Postoje indicije da bi se u doglednoj budućnosti ljudi mogli vakcinisati protiv hepatitisa B, kolere i sličnih bolesti prosto uzimanjem zalogaja banane. Naučnici su uspešno kreirali banane, krompire, šargarepe i duvan sa karakteristikama vakcine, ali kažu da su banane ipak najbolje “prevozno sredstvo” za lek.

Kada se modifikovani oblik virusa ubaci u mladu bananu, genetski materijal virusa brzo postaje deo biljne ćelije. Uporedo sa rastom biljke, njene ćelije proizvode proteine virusa, ali ne one zarazne i opasne. Kada ljudi pojedu komad takve genetski modifikovane banane, pune virusnih proteina, njihov imunosistem počinje da stvara antitela za borbu protiv bolesti – baš kao i tradicionalna vakcina.
Ako ništa drugo, biće mnogo manje suza kad budete vodili decu na vakcinaciju.



LEKOVITA JAJA

Britanski naučnici su genetskim inženjeringom stvorili posebnu vrstu kokošaka čija jaja proizvode supstance za borbu protiv raka! Njima su u DNK ugrađeni ljudski geni na takav način da se ljudski proteini luče u belance jajeta, zajedno sa kompleksnim proteinima sličnim lekovima koji se koriste u lečenju raka kože.

Šta zapravo sadrže ova “lekovita jaja”? Naime, kokoške legu jaja u kojima se formiraju miR24 (mikro RNK – prekursor), molekul koji ima potencijal za lečenje malignih oboljenja i artritisa, ljudski interferon b-1a, antivirusni lek koji je sličan onima koji se danas koriste u lečenju multiple skleroze. Zvuči zaista lepo, vreme će pokazati da li će ova metoda imati ozbiljniju primenu u medicini.




BILjKE USISIVAČI UGLjENIKA

Ljudi svojim aktivnostima godišnje u atmosferu ubace oko 9 gigatona ugljenika, biljke su u stanju da apsorbuju oko 5 gigatona. Neapsorbovani ostatak igra veliku ulogu u pojačavanju efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja. Zato naučnici rade na stvaranju genetski modifikovanih biljaka čija bi se sposobnost upijanja ugljenika iz spoljašnje sredine dovela do maksimuma.

Ovaj element može provesti decenije skladišten u lišću, granama, semenima i cveću biljaka, dok ugljenik koji se nalazi u korenu tamo može provesti vekove. Istraživači se nadaju da će biti u stanju da stvore biljne jedinke sa velikim korenskim sistemima koji će biti u stanju da upiju ugljenik i drže ga pod zemljom, na sigurnom.

Trenutno se najviše radi na genetskoj modifikaciji snažnog drveća sa izuzetno razgranatim korenskim sistemima.



Neki od ovih primera šta ljudska ruka i ljudski um mogu da učine zaista zvuče kao naučna fantasika. Neki ne. Činjenica je da u vremenu u kom živimo ništa nije nemoguće. Setimo se da je 1889. godine, na Svetskoj izložbi na kojoj je svečano otvorena i Ajfelova kula, jedan od govornika rekao da je svet dostigao maksimum svog tehnološkog razvoja i da nema gde dalje da napreduje. Nekih 15-ak godina kasnije braća Orvil i Vilbur Rajt konstruisali su prvi avion. O svemu što je do danas otkriveno od te 1889. izlišno je i pričati. I ko posle sme da kaže šta je moguće, a šta ne?

Jedino oko čega možemo da polemišemo kada je ova tema, genetski inženjering, u pitanju jeste sledeće: Imaju li ljudi pravo da se igraju Boga? To je već lični stav. Možda i filozofsko pitanje. U kom smeru će čovečanstvo krenuti i da li će to biti ispravna odluka – ostaje da se vidi.




Tekst preuzet sa https://www.agropress.org.rs/