Neukrotivi i neustrašivi hajduk Veljko Petrović ostao je bez daha kada je 1809. u njegov logor u Poreču ugalopirala devojka na konju, od umora oblivenim znojem i penom. Skliznula je vešto sa sedla i prišla sofri, za kojom je sedeo ustanički vođa Negotinske Krajine, okružen surovim ratnicima.


- Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti - odsečno je upitala zajapurena lepotica u muškom odelu, sitnog rasta, blistavih očiju i vatrenocrvenih usana. Sevajući očima ispričala je da su njegovi hajduci, pod izgovorom da skupljaju pomoć za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole, na Deli Jovanu i uzeli čak i devojačku spremu njoj, Stani, i njenim sestrama Stojni i Stameni!


Niko nije tako razgovarao s Veljkom, od čije plahovite naravi su zazirali i njegovi najbliži saborci. Harambaša je mrgodno slušao, a onda prsnuo u smeh. Naredio je svojim momcima da vrate pokradeno toj čučuk (maloj) Stani, a zatim je istresao gomilu dukata iz kese i darivao hrabru devojku uz reči:

- Sada sam te darivao, moja si.


Međutim, ponosita Stana, kojoj ostade nadimak Čučuk, nije bila kao Turkinje iz njegovog harema u Poreču. Hitro se vinula na konja i odajahala u svoje selo na Deli Jovanu, u kome su živeli Plještići i Nerići poreklom iz Hercegovine.



Stanin deda je tokom seobe iz Hercegovine kratko vreme s porodicom živeo u Banatu, a zatim prešao u Srbiju, u selo Sikole, gde je ostao njegov sin Radovan. Letopisci su zabeležili da su Sikoljani bili "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Sikole je bilo izuzetak i po pismenosti, ni u jednom selu nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikoljani ni pod Turcima bez škole nisu bili". Stana je rođena oko 1795. godine i takođe je bila pismena, a tokom života je naučila ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Veruje se da je prva slova savladala u svom selu, jer su Sikole još 1807. imale školu.


Hajduk Veljko je izgubio glavu za njom, a mnoga mesta od Poreča, današnjeg Donjeg Milanovca, do Sokobanje, spominju se kao mesta gde su se sastajali ljuti ratnik i lepa "amazonka" s Deli Jovana. Njen sestrić Mihailo Spasojević zabeležio je da je počela da se oblači u muško odelo dok se školovala u Beloj Crkvi, u Banatu:


- Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Belu Crkvu, kod tamošnjeg popa, da uče ženski rad. Po želji oca, nosile su tamo muške nemačke haljine, pa su tako nastavile i u zavičaju. Plještić nije do tada imao muškog potomka, najmlađe dete Mihailo, rodilo se mnogo docnije i još je sisalo kada je 1813. godine izbila katastrofa.


U vreme kada se ustanička Srbija rušila, Stana je već tri godine bila Hajduk Veljkova žena. Razlikovala se od njegovih drugih ljubavi, jer je utegnuta u muško odelo, s kuburom i jataganom, jahala uz Veljka u njegove ludo hrabre pohode među Turke. Pošto je Rusija 1813. potpisala mirovni ugovor s Otomanskim carstvom, kojim su Turcima vraćeni gradovi u Srbiji, došlo je do sloma ustaničke države. Većina vojvoda se spremala za bekstvo, ali ne i Veljko koji je ostao veran svom obećanju: "Glavu dajem - Krajinu ne dajem".


Negotinsku nejač je poslao u Poreč, a Stana je ostala s njim i 3.000 branilaca, na bedemu šanca. Negotin je opsedalo 15.000 turskih vojnika pod komandom zloglasnog Rušid paše. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke, ali ovi su brzo popunjavali redove, a branioci su ostajali bez municije.


- Najposlije mu nestane džebane, osobito taneta i topovskih i puščanih, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta. A u topove je, kad su negdje Turci činili juriš, metao najposle i talijere - opisao je Vuk Karadžić poslednju odbranu Negotina.



Prilikom obilaska šančeva 10. avgusta 1813, Hajduk Veljka je usmrtilo topovsko đule. Branioci su još nekoliko dana pružali otpor, a narodna pesma je zabeležila i hrabrost Čučuk Stane: "Žena mu se šest dni bi s Turci v Negotin sos njegovi trista vitezi". Pošto je četiri puta ranjena, Veljkov brat Milutin naterao ju je da se povuče u Poreč, a zatim preko Dunava.


Usledilo je potucanje po izbegličkim karantinima u Banatu, gde je srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara Georgakisa Nikolaua Olimpiosa - među Srbima bio je poznat kao kapetan Jorgać. Osvojio je njeno srce, venčali su se i ratnica iz Negotina postala je majka troje dece, sinova Milana, Aleksandra i ćerke Jevrosime. Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka u Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i kao Sinđelić i njegovi junaci, digli u vazduh barutanu izginuvši zajedno s Turcima.


Čučuk Stana je imala samo 26 godina kad je opet postala udovica i to sa troje dece. Stariji sin Milan je umro mlad, a Aleksandar se vratio u Srbiju da se bori protiv Turaka. Po jednoj verziji, oženio se u Leskovcu i dobio potomstvo, ali je tragično stradao 1844, godinu dana posle oslobođenja Grčke. Čučuk Stana je umrla u Atini 1849. godine, u bedi, a mnogo kasnije su beogradske novine upoznale srpsku javnost o njenom junaštvu:


- Zna se za grobove njenih sinova, jer su obeleženi krstovima i pločama. Dok joj je kćerka bila živa, znalo se i za Stanin grob, jer je obnavljala grobove braće i majke. Posle njene smrti, zarastao je grob Čučuk Stane i pao u zaborav, jer daleko od Srbije nije imala nikoga od roda, a o njenom patriotizmu i požrtvovanju malo se vodilo računa dok je bila živa.





Tekst preuzet sa http://www.novosti.rs/