Kada je krajem 19. veka, čuveni srpski „nostradamus“ Mitar Tarabić iz Kremne, planinskog sela između Tare i Zlatibora, govorio o izgradnji gvozdenog puta kroz Mokru goru, niko nije ni sanjao da će samo nekoliko decenija kasnije, tačnije 1916. godine, u tom delu zapadne Srbije, početi izgradnja železničke pruge – čuvene Šarganske osmice. Ta pruga uskog koloseka i danas predstavlja čudo graditeljstva zbog jedinstvenog tehničkog rešenja u obliku osmice, kojim je na brdu Šargan savladan veliki uspon od oko 300 metara nadmorske visine.


Seljani nisu imali razumevanja ni za Mitrove reči da će “gvozdeni put” biti zaboravljen, ali da će ga se ljudi, kada prođe dosta godina setiti i obnoviti, ali da “njime do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmora i uživancije.” Proročanstvo, narodno predanje ili nešto drugo, ali činjenica je da je ova pruga bila u upotrebi svega 50-tak godina.


















Istorijat izgradnje Šarganske pruge je obavijen legendama. Gradnju su započeli Austrijanci 1916. godine ali nakon izgradnje samo devet km, prilikom probijanja tunela došlo je do obrušavanja brda i oko 200 italijanskih i ruskih zarobljenika - radnika, ostalo je zatrpano pod kamenom lavinom, zbog čega su radovi prekinuti. Nakon Prvog svetskog rata, gradnju pruge nastavlja Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Jednom zarobljenom austrougarskom inženjeru osuđenom na doživotnu robiju ponuđeno je da projektuje prugu, a da za nadoknadu bude oslobođen kazne. Ekipe koje su kopale šarganski tunel sa obe strane nisu se, međutim, srele na sredini, zbog čega je razočarani inženjer izvršio samoubistvo. Jedan od njegovih kolega vrlo brzo uočava grešku u proračunu i rad se nastavlja. Samo dan nakon smrti inženjera, tunel je probijen, a pruga je, kao graditeljsko čudo, puštena u rad 1925. godine.



Šarganska osmica je bila žila kucavica i veza Evrope sa Jadranskim morem. Ta uzana pruga imala je veliki ekonomski, politički i vojno-strategijski značaj za Kraljevinu SHS. Od Beograda do Dubrovnika, preko Užica i Mokre gore do Višegrada i Sarajeva, uskokolosečnom prugom od 760 mm, kroz tunele, preko mostova i kroz planinske useke saobraćao je čuveni voz "ćira", ostavljajući za sobom prepoznatljivi miris dima parne lokomotive... Tako je bilo od 1925. do 28. februara 1974. godine. “Ćira” je postao neisplativ...


















A onda, 1999. godine, obistinilo se i drugo Mitrovo proročanstvo, ono s početka priče. Tada je počelo oživljavanje “Šarganske osmice”. Danas, Šarganskom osmicom od stanice Mokra Gora do Šargana, ponovo odjekuje kloparanje vagona, praćeno veselim žamorom putnika, koji se spontano prepuštaju nostalgičnom putovanju kroz vreme. Kroz 22 tunela i više od pet mostova, ponovo odjekuje pisak lokomotive, ali umesto male parne lokomotive, „ćira“, vagone vuče nešto mlađa „Dizelka“. To, međutim, ne umanjuje doživljaj koji pružaju vidikovci, otkrivajući vanvremensku lepotu prirode mokrogorske doline, njen uzburkan reljef sa duboko usečenim strmim dolinama i klisurama reka Beli Rzav, Crni Rzav i Kamiške reke, nad kojima stražare šume belog i crnog bora. Nasuprot tome, s druge strane vas dočekuju pitomi pejzaži mozaično raspoređenih planinskih livada i pašnjaka.


Na ovom bajkovitom putovanju voz staje na četiri železnike stanice: Jatare, Golubić, Ludi kamen i Šargan Vitasi. Ipak, nama je najinteresantnija stanica pod nazivom “Ludi kamen” , koja svoje ime duguje jednoj savremenoj bajci. Baš na tom mestu, odakle se kao na dlanu vidi čitava mokrogorska dolina, jedan moderan vitez je pre par godina zaprosio svoju gospu. Tik uz prugu nalazi se veliki kamen. Neko kaže meteor, neki kažu obična stena, ali od 2004. godine nosi naziv “Ludi kamen”. I baš na ovom mestu, jedna ispod druge, ukrštaju se tri pružne trake.



Zanimljiva priča vezana je i za stanicu Jatare - "železničku stanicu u bespuċu " u kojoj niko nije ušao ni izašao i niko nije kupio kartu. Jatare danas zaslužuju da na njima provedete veċi deo vremena. Ne samo zbog vodopada koji se sliva niz stenovite litice, nego i zbog vidikovca do kojeg stižete strmom šumskom stazom i sa kojeg mokrogorsku kotlinu i brdo Mećavnik vidite kao na dlanu.


















Da se Mokra gora sa Šarganom i u davnoj prošlosti nalazila na značajnom putnom pravcu, svedoče ostaci starog rimskog kaldrmisanog puta i grobovi iz rimskog perioda. Poznatno je da su Rimljani svoje puteve gradili u blizini izvorišta voda za čije su blagodeti itekako znali. Zato nije slučajno, što je rimski put prolazio pored izvorišta danas poznatog kao Bele vode, za čiju vodu kažu da je čudotvorna. Predanje ili ne, ali na bajkovite predele Mokre gore nije ostao imun ni naš poznati režiser Emir Kusturica koji je na uzvišenju Mećavnik izgradio etno naselje “Drvengrad”.




Tekst preuzet sa http://www.glassrbije.org/