Najpoznatija narodna verovanja o konoplji nastala su u prošlosti, kada je ona gajena u svakom domaćinstvu i kada je upotreba težine bila velika. Već između dva svetska raga, uporedo sa promenama koje je donosio brži industrijski razvoj, iz godine u godinu sve brže smanjivana je proizvodnja konoplje i zavisnost od njenog dragocenog vlakna, tako da su sve brže potiskivana i verovanja o njoj.


Prema narodnim verovanjima retko je koja biljka bila toliko izložena uticajima zlih demona, i sa druge strane, retko je koja biljka toliko puna naročite snage kao konoplja. Zato su se od setve pa dok se ne osnuje i ne izatka, preduzimale profilaktičke mere i raznorazna vračanja. Konoplja je vrlo često i tabuirana.


Narod je verovao da je konoplju najbolje sejati na Đurđevdan ili Jeremijin dan - dan kada se u zmijama inkarnirane duše pre sunca teraju od kuće. Najradije su se sejale u ponedeljak ili subotu, a nikako u sredu, petak, niti u Velikoj i Beloj nedelji. Tada se ni svi drugi poslovi oko konoplje nisu radili. U semenu konoplje stajalo je uskršnje jaje (""da je ne tuče grad""). Pred sejanje u zemlju su se zakopavala tri jajeta, ili se to posle sejanja činilo sa jednim jajetom. Kada se konoplja zaseje, oko njive se žmureći optrče tri kruga ""da je ptice ne vide i ne pojedu"".


Konoplja se nije smela potapati tzv. mlade nedelje ili u "rasipan" mesec. Kada već bude posečena i u vodu potopljena, o Svetom Iliji u vodi se ne sme držati, ""da ne bi istrunula"". Ne valja je presti od Badnjeg dana do Svetog Jovana. Snovanje kudelje nije bilo dopušteno od Svetog Nikole do Badnjeg dana i od Božića do Svetoga Save.


Raznorazna vračanja u korist konoplje obavljana su najviše o Badnjem danu i na Bele poklade. O Badnjem danu konoplja se po pepelu sa badnjakom meša i podiže uvis ""da bi toliko porasle konoplje"". Komad badnjaka baca se na konopljište, ""da bi konoplje bolje rodile"". Na pokladama stariji ljudi igraju ""da bi konoplje porasle"". Na Beli četvrtak zbog konoplje žene ne rade, a da bi pređa od konopljinog vlakna bila dobra, prvo se povesmo konoplje u crkvu nosi.


Prema Čajkanoviću, o demonskoj snazi konoplje svedoče i različite zabrane u vezi sa njom. Ko bi poneo košulju od konoplje zasejane u Velikoj i Beloj nedelji, razboleo bi se od ""velike bolesti"" - tifusa, a konoplju zasejanu u tim danima i grad će tući. Konoplju ne valja sejati na mestu gde je prethodno bio zasejan kupus, niti obrnuto. Celo ognjište i vatra na kojoj je parena kudelja su opoganjeni. Na njima se ne sme ni mesiti ni kuvati. Tek ako se sav taj prostor i sudovi u kojima je parena kudelja ""obžežu"" ili se devet posipaka ili sav pepeo izbaci, po narodnom verovanju otklanjaju se mogućnost dobijanja ""vrućice"". Bakrač u kome je pređa parena i sudovi u kojima je voda za taj posao donošena moraju se oprati u devet voda. Deca ne smeju prilaziti rupi gde se pređa od konoplje pari ""jer neće rasti"".


Dosta rasprostranjeno je bilo i verovanje da u tzv. mišjoj (tj. zadušnoj) suboti u vezi sa prteninom ništa ne valja raditi, ""jer će miš izgristi konoplje"". Postoje i obrnuta verovanja gde se konoplja iz mrtvačkog kulta isključuje. Tako, na primer, nije dopušteno da se pokrov za mrtvaca pravi od konopljinog platna.



Narod Hercegovine veruje da će u zemlji tajno zakopano blago naći sirota devojka koja prede crnu konoplju. U niškom kraju, iz poštovanja prema konoplji i njenom značaju za njihov svakodnevni život, s obzirom da se u tom kraju konoplja proizvodila i za prodaju, ljudi konoplju seju gologlavi (sve ostalo pod kapom), s takvim poštovanjem koje ispoljavaju prema svemu što im je sveto i što posebno poštuju.


U Jadru, radi zaštite od ptica i drugih štetočina, ""u seme se stavljalo malo zemlje uzete ispod kućnog praga"" (gde borave duše predaka). Žena koja konoplju seje obavezno ćuti, da živina ne bi čeprkala zasejanu zemlju. to slučajni prolaznici znaju, pa je osim pozdrava ""pomoz Bog"", ništa drugo i ne pitaju, što bi inače činili u svim drugim prilikama. Da bi konoplja bila bela, ""seme se uvek stavlja u belu torbu, a u seme obareno jaje"". Po završetku setve žena baca uvis praznu torbu, govoreći: ""Da Bog da, da kudelja bude ovako visoka"", a sa tom željom i verovanjem položajnikov se opanak na Božić diže na tavan kuće gde porodica živi.


Posle setve, da bi konoplje lepo rasle, izvodile su se raznovrsne obredne igre. U Jarmenovcima bilo je to kolo ""paun"", koje su žene igrale poskakujući, dok su se devojke i deca ljuljali na vitlu i na najvećoj visini uzvikivali: "" "Volike mi konoplje!"". U Takovu i Velikoj Ivanči (selo u Šumadiji) igra se zove: konopljarica. U Takovu (do Prvog svetskog rata svuda, a posle mestimično) to je bila veoma omiljena igra, koja se sastojala iz niza predivnih prizora: Zemlja se orala i sejala konoplja. Izniklu konoplju čuvala je ""konopljarica"" (muškarac prerušen u ženu), koja na četvrtastom štapu (kao na preslici) ""prede"" povesmo konoplje, razgovara sa putnicima namernicima, vodi sa njima ljubav, ostaje trudna i porađa se. Pop krsti dete, utvrđuje se na koga dete liči i ""ocu"" se izručuje ceđ na glavu (sve se izvodi oponašanjem pojedinih mogućih situacija iz obreda). U Maloj Ivanči ""konopljarica"" je muška igra, koja se izvodi da bi se povoljno uticalo na napredovanje konoplje.


U Jadru je zabeležena specifična zabrana upotrebe ujemnika (ostata osnove pri snovanju) i ureznika (ostatak osnove posle završenog tkanja), koje po verovanju ne treba upotrebiti za šivenje ili krpljenje odeće muškaraca da ih ne bije zrno u ratu ili pak da ih ne napada zverinje. ""Žene gataju da ujamkom i nikakvijeh haljina ne valja šiti"", a za sinove je i pesma ispevana:


""Majka sina svoga svjetovala.
Da se čuva i da se učuva.
Od ujamka i od ureznika.
Da ga tanka puška ne ubije.""
Iz jedne narodne pesme zabeležene u Karanu, saznaje se da je vila streljala mladića:

""Koga majka nije verovala.
Ni ujamka niti ureznika.""
Verovalo se takođe da nesreću izaziva upotreba ujamaka i ureznika ne samo od konoplje nego i od lana. Za kudelju se inače vezuju slična verovanja kao i za lan.


Pema Radovićevoj osnovi pravni običaji u vezi sa gajenjem i preradom konoplje, proističu iz činjenica da su se tim poslom pretežno bavile žene, pogotovu kada je reč samo o proizvodnji i preradi za potrebe domaćinstva. Kod većih proizvodnji za prodaju, industrijsku preradu i užarski zanat, u Srbiji, su se ovim poslom bavili i žene i muškarci.


Takođe, žene nikada nisu bile užari, a predenjem i tkanjem bavio se mali broj muškaraca. Sesti za razboj (taru, krosnu, sativu, pritkivač) za većinu muškaraca je bio nedostojanstven čin.


U Srbiji su dugo postojale velike porodične zadruge. To su bile porodice sa velikim brojem članova. Nije svaka generacija koja je stasavala, iz kuće izlazila. Zajednički se živelo, radilo, stvaralo. Poslovi oko gajenja i prerade konoplje u početku su kao i svi drugi obavljani zajednički. Svaki bračni par u takvoj zajednici-zadruzi imao je često i mnogo dece, pa se s vremenom zajednički rad preorijentisao na obavezu domaćice majke. Svaka je žena u takvoj zajednici za svoje najbliže muža i svoju decu dobijala parče zemlje na kome je proizvodila konoplju ili lan, i od njih izrađivala odevne i druge predmete za domaćinstvo. Domaćice su jedna drugoj pomagale. Organizovale su se prela-mobe ili tlake (kako se u Timočkoj krajini taj običaj naziva) i zajednički se konoplja trlila, češljala, grebenala, prela, snovala, tkala, pri čemu su se često pevale poznate narodne pesme, tzv. pobaktuše:



Pobaktuša, gospo naša,
Pobakti de po avanu,
Po avanu, po tavanu,
Pa sanesi pladanj sira,
I rešeto suvih šljiva,
I oraha i lešnika.
Da ne bude na te vika.

Konoplja i lan su se dosta koristili i u narodnoj medicini.


Iz ovih i brojnih drugih narodnih običaja i verovanja o magijskoj zaštiti, narodnoj medicini, pravnim običajima i drugom, nedvosmisleno proizlazi vekovna uloga i značaj konoplje za život ljudi na našim prostorima, posebno stanovništva naših sela.




Deo iz knjige ""Konoplji hvala""
Jan Kišgeci


Tekst preuzet sa http://www.svevlad.org.rs/