Nećemo pokušavati da govorimo o roditeljima i deci, jer verujemo našim bakama, koje su govorile da se ne gaje isto sinovi i kćeri i da je potrebna posebna pažnja da muško poraste kako treba. To je vekovima bilo jasno i nije bila potrebna neka posebna priča o tome. Najpre treba da se zna da je tada Srbija bila pravoslavna, porodica je bila svetinja, a muška snaga se projavljivala i proslavljala kroz viteštvo.
U dugoj istoriji ratova, na ovoj našoj vetrometini, muškarci su vešto baratali oružjem i družili se sa njim, ali ne da se njime bahate, nego kao garant očuvanja slobode. Svaka je kuća imala dosta oružja, a sva čeljad je umela da ga upotrebi. Postojala je sigurnost da će ono biti uporebljeno samo u krajnjoj nuždi. Istinska pobožnost je obuhvatala sve, njom su živeli svi - i seljaci i plemići. U viteštvu oni su svi bili plemići, jer su se istim, visoko moralnim zakonima pokoravali.
Vaspitavali su ih najčešće očevi i starci, a majke su se starale o telesnoj nezi i pružale im emotivnu podršku u savladavanju prepreka na koje bi nailazili. Muškarci su prolazili sve faze od deteta, dečaka, mladića do odraslog muškarca imajući stalno pred sobom jasan moralni uzor. Oni su sigurni, učeći od svojih uzora, mogli da preuzimaju odgovornost i da sami postaju oslonac svojim porodicama kada ih zasnuju. I nisu se bojali da ih zasnuju.
Nisu bili bogatiji, a ipak su čvršće stajali na zemlji, i porodica se cela osećala kao mala domaća crkva, kao brod koji plovi kroz vreme u kome ima svoje obaveze prema svojim putnicima i prema Bogu i rodu. To su bili i njihovi ciljevi za koje su se neprestano borili, radi kojih su mnogo trpeli, i katkad se i radovali. Emotivno su bili zdravi i normalni. Kroz ceo život nosili su svoje divne uzore iz mladosti, a svojih su se predaka sećali kroz vreme, sa osećanjem da su nerazdvojni, da u dve Srbije vojuju za iste ciljeve.
U najtežim vremenima narod je preživljavao strašne poraze i zverske odmazde, vapijući tada ka toj, drugoj, a ipak uvek prvoj i jedinoj Nebeskoj Srbiji i njenim svetima:
Velike vojvode Srbije Nebesne
O, bezbrojne srpske, vojske bestelesne,
Vi ste srpskog stabla najplodnija grana,
Vi ste naša snaga i naša odbrana:
Pomoz’te nam živet po Božijoj volji.
Da iz dana u dan svi bivamo bolji,
Iz duhovnog sveta i duhovnim mačem.
Pomozite, svetci, boljem, a ne jačem.
Sveti Vladika Nikolaj
Ta podrška je vaskrsavala kako pojedince tako i narod. Iz nezamislivih nevolja, iz potpunog uništenja, ponovo bi Srbi vaskrsavali, čak i kada su istorijski gotovo nestajali. Zato nije nimalo čudno da se ne možemo uspraviti, da se ne dozivamo razumu i da smo tako paralisani i ne činimo ništa da nam bude bolje. Ovde govorimo najpre o očevima i sinovima, jer od njihovog dobrog odnosa zavisi da li će naša nasukana narodna lađa krenuti ka luci spasenja. I da li ćemo uspeti da u zaglušujućoj halabuci, koju su naši neprijatelji podigli, čujemo tihi glas iz Nebeske Srbije, koji nam šapuće one iskonske savete dobroljublja, a taj smo glas mi učinili tihim u nama, prepuštajući se nepromišljenom površnom životu i zabavama.
Kada iz našeg života ode pobožnost, kada nema molitve, kojom struji kroz nas glas Božiji, glas Nebeske Srbije, kada ostanemo sami da organizujemo na zemlji sebi društvo, onda ne znamo ni gde su ovce, ni gde zveri. I svi žive u strahu, a sami ga gomilaju u svoje jasle, i umesto obećane paše - sve nove i nove gomile mraka u jaslama, u glavama, u srcima. Pa umesto da previjamo jedni drugima rane, mi oremo po njima, mi sebe uništavamo i zlo činimo sebi i bližnjima. To je neracionalna uništavajuća sila.
Sveti Jovan Zlatousti kada govori o važnosti sloge u porodici i kako se to prenosi na opšti plan, kaže da je uzrok svih ratova na zemlji - rat u porodici, a na pitanje kada će da se završe - kada se smirimo i prestanu da ratuju čovek i žena u braku, kada prestane sukob i rat u porodici. A mi mislimo da je to naše privatno pitanje.
Evo nekih primera.
Otac hoće da izrazi nepoverenje u sinovljevu umešnost u nečemu, u nekom sasvim običnom poslu u kući i umesto, ako već mora, da mu to mirno kaže, koristi ironiju i sarkazam, i obraća mu se sa gorde visine: – Ti ćeš da mi kažeš?! Šta ti znaš? Ovakvi dijalozi su svima poznati. Ima mnogo takvih rečenica, gotovo svakodnevno u svakoj kući. Taj otac koji ovako radi, on svakoga dana ubija po malo svoga sina, čini da on ne može da se uspravi, da postane siguran u životu, samim tim teško preuzima odgovornost i ne može da vodi porodicu. Takav sin nema sposobnost da samostalno odlučuje i kroz život sklon je da prima mnoge pogrešne uticaje.
Žene uskaču da brane sina od oca, pa oni buntujući postaju drski i govore nezamislive reči ocu. Onda sledi lažna sigurnost i gordost sina, koja je bez pokrića, inadžijska sigurnost, odnosno gluvoća za dijalog. Tako onaj kroz koga treba da siđe blagodat na sina, oproklećuje sina, a sin koji treba da dobija radost od oca, sebe i svoje potomstvo odvaja od Božanske energije, koja bi mogla da ga preporodi i usreći.
Majke vezuju sina za sebe (da bi vladale mužem, da bi na selu obezbedile svoj položaj u porodici koja je obezbožena), pa umesto da se uspostavi nebeska jerarhija, problem putuje kroz vreme. Tako odgajen sin gubi svoju čvrstinu, nema viteškog duha, u tako ćopavoj porodici, ako je uopšte i ima (danas se reklamira sebeljublje sa iživljavanjem svakojakih instikata, a ne potreba ljudskog bića); tako odgajan sin, ozlojeđen i isponižavan je ustvari pripremljen da sutra bude prema svome sinu još gori, čak i fizički nasilan, pa biva i obratno, a mi sa užasom čitamo crne hronike, šta su sve oni učinili.
Tome treba stati na put. Ako smo zemlja sa, po popisu, tolikim brojem pravoslavnog naroda, zašto nisu moralne norme naše vere ugrađene u sve institucije i zakone zemlje? Iako je demokratija kriva za sve to (u stvari raspuštenost i satanska anarhija, jer prvi demokrata koji je ustao na Boga je bio Satana). Dakle, zar nisu crne hronike dovoljni dokazi da smo u slepoj ulici, da je ovo ćorsokak u kome smo.
Dobro je da narod sve više oseća da mu jeste spas u Crkvi. Iako je demokratska tekovina sve ovo zlo što nas je snašlo, ona je samo bila lažna, mi se za nju ne zalažemo, ali kada bi čak i ona bila sprovedena, nemoguće da bi narod (preko 90% pravoslavnih) u svojoj zemlji mogao imati diktaturu ovako bolesnih ideja, sa ovako demonizovanim uzorima. To je pitanje trenutno malo u vlasti običnog malog čoveka. Već smo rekli da živi u diktaturi nakaznog, obezbožnog, odrođenog malog dela svoga naroda. Ali ono što može i treba, to je da se svi uzmemo u pamet i da počnemo da služimo Bogu, delima, mislima i rečima. Kada nešto želimo da drugima kažemo, da ih uverimo da greše, da koristimo jake dokaze, a da nam reči budu blage, kao što je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle.
Tihi glas Nebeske Srbije sve je čujniji, što više prilazimo veri i što više čistimo svoju dušu i svoj duhovni vid. Tako smo i videli da ima, i da stasavaju očevi iz prvog dela ovog teksta. Ima u Srbiji vitezova, ima divnih očeva i sinova, i čestitih pobožnih majki i kćeri koje su radost svojim roditeljima, ima porodica koje dišu jednim duhom; svega toga ima, ali mi bi da ih bude više i da oni nejaki brže porastu, pa da nam Srbija bude, kako Sveti Vladika Nikolaj kaže, kakva treba da bude.
Da Srbijom svete pesme bruje, jevanđelje Božje da se širi, srpska zemlja da tamjanom miri, da se svetli obraz u Srbina, pred ljudima i pred anđelima. Velikaši da pravedno sude, bogataši da milost dele; da sused suseda opravdava (a ne da se još kune i čini nepravdu), da nejakog jaki podržava, da poštuje mlađi starijega, da devojke drže devojaštvo (da se ne ponose grehom i raskošnim odevanjem), da popovi po svetinji žive, kaluđeri da za narod kleče, i da greju peštere suzama i za narod toplim molitvama. A narod da nedelju svetkuje, da praznikom crkve ispunjuje.
A o razlozima zašto su crkve prazne, Sveti Vladika Nikolaj veli:
“Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše, pa prazne i crkve.”
Da, treba da slavimo svoje krsne slave i da se ne odričemo srpskoga imena. Da se Pravoslavlje svuda širi, a ne potiskuje. Da se uzdigne sa zemlje molitva.
“Da sa zemlje grmi ka oluja
Da Srbija kliče-Aliluja!”
Monahinja Atanasija