Osećanje "neplaćenog duga"



Mnogi roditelji, beskrajno posvećujući sebe detetu, mogu izazvati u detetu osećanje neplaćenog duga, krivice, odsustva vlastite vrednosti i ubeđenje da ne zaslužuje sve to i da nije u stanju da plati dug. Činjenica da roditelj ne zahteva plaćanje samo pogoršava problem. U tom slučaju kod dece mogu nastati ozbiljni problemi kada budu morala da napuste roditeljski dom.

Budući opterećeno osećanjem neplaćenog duga, dete će tražiti opravdanje svog života i "plaćaće dug", igraće analognu ulogu u odnosima s drugim ljudima -posvećujući sebe njima i ne tražeći ništa za uzvrat, naročito od svoje dece. Na taj način, osećanje manje vrednosti i duga prenosi se na sledeće pokolenje. Ovo je udes mnogih porodica, to je teret koji se prenosi iz pokolenja u pokolenje.Nekima uspeva da se izbave od dugova jednostavno odbivši da ih plate, a drugima ne. Ovi drugi često trpe poraze u odnosima sa spoljašnjim svetom, ostajući tesno povezani s roditeljskim domom, a ponekad ga uopšte i ne napuštaju.

Neki pokušavaju da zbace sa sebe taj jaram, poričući postojanje takvog "duga".Ponekad njihovo ponašanje poprima krajnje oblike, koje osuđuje porodica i društvo. Takvi ljudi se često nalaze u izolaciji. Ispunjeni osećanjem krivice,oni očajnički traže razumevanje, pri čemu se, ne umejući da izgrade konstruktivne odnose sa starijim ljudima od značaja, ili pak, pretrpevši porazu životu, vraćaju u roditeljski dom. Događa se da "dužnici" napuštaju životno bojno polje s razvijenim psihijatrijskim simptomima. A neki od njih postaju radnici organizacija koje pomažu ugroženim ljudima



"Brižna majka"

Roditelji koji preterano štite svoju decu zaslužuju posebno poglavlje. Često žena ceo svoj život posvećuje vaspitanju dece. Od trenutka njihovog dolaska na svet sva njena ljubav i briga se prebacuju isključivo na njih. Muž u takvom slučaju kao da postaje nekakav dodatak, izvor materijalnog blagostanja. Ponekad se o njemu čak i stara, i to kao o kravi muzari koja daje mleko i, u skladu s tim, i prihode.

Prema muževoj prevari ovakve žene se odnose mirno, ne videći u tome nikakvu tragediju ako se pri tome ne ruši porodica i ako nema materijalne štete. One po pravilu ne osećaju mržnju prema mužu i odnose se prema njemu kao prema nestašnom detetu. Uopšte, kod njih se muž nalazi negde "po strani". Čak i kada ih muževi ostavljaju, one se s tim pomire prilično brzo, obično se ne udaju ponovo, posvećujući se deci, a zatim unucima. I u službi napreduju najčešće radi dece - da bi im što više pružile.

Već od prvih dana života deteta "brižna majka" počinje da se bavi njegovim vaspitanjem, i to sa naročitom revnošću. Staranje i razvoj po posebnim sistemima možda su potrebni majci, ali ne i detetu. Želje deteta, njegove potrebe, sposobnosti i sklonosti ona obično ne uzima u obzir. Vaspitanje se kreće putem prinude, u uslovima jačanja naravstvene odgovornosti deteta. U kasnijem životu žrtve ovakvog vaspitanja stalno razdiru protivrečnosti između"moram" i "hoću"...

U početku sve izgleda sasvim srećno i uspešno. Dete posećuje razne sekcije i studije koje bira majka. Ali mali čovek se miri s tim i poslušno vrši volju majke, iako pri tome vremenom nesvesno teži da se otme iz njenog tutorstva. Kao čisto i poverljivo biće, dete idealizuje mamu, ne razumevajući do kraja svoja protivrečna osećanja. S jedne strane, mama ga voli, a s druge, njemu je već veoma zagušljivo u zagrljajima njene ljubavi. Ovakvo vaspitanje može dovesti sina ili kćerku u pubertetu do nervnih poremećaja, depresije, nezadovoljstva svojim životom.



Razornost ovakvog vaspitanja ispoljava se sa svom snagom kada dete, počinjući da sebe doživljava kao samostalnu ličnost, uči da insistira na svome. Pošto"brižna majka" ne daje slobodu detetu, ono ne može harmonično da se razvija, da zadovoljava svoje duševne potrebe, na primer, potrebu za samostalnošću. Tada se dete razboljeva. I pedijatri, i psihoterapeuti jednodušni su u mišljenju da praktično sve bolesti nastaju zbog nezadovoljenih duševnih potreba. Na nivou svesti "brižna majka" pati videći da je dete bolesno, ali nesvesno ona trijumfuje. Eto to je taj uzvišeni cilj - da izleči dete! I tako, dok lečenje ne da efekat, majčini postupci izgledaju potpuno opravdani.To je potraga za lekarima, lekovima, "bioenergetičarima", blagodatnim starcima ili jednostavno sveštenicima (varijante "spasilaca" mogu biti najrazličitije)

Ali ako iznenada dovede svoje čedo kod sveštenika kojem je, moguće je, naklonjeno srce sina (ili kćeri), sveštenika koji će kasnije postati duhovni otac deteta, pomoći mu da pronađe životni oslonac, naučiti ga da pravilno opšti s ljudima - ona će učiniti sve (ponekad maksimalno blago, tako da se ljubljeno dete čak i ne doseti!) da raskine njihove odnose. Jer ako dete stekne oslonac u nekom drugom, ono će ili otići od nje, ili će prestati da psihološki zavisi od nje. Lišena te zavisnosti, ona počinje da se loše oseća.

Ljudi koji su se oslobodili ovakvog tutorstva, koji su prekinuli psihološku zavisnost, počinju da se osećaju prirodnije, slobodnije, nemaju više potrebe za majčinom podrškom, a "brižne majke" negoduju i obećavaju da će "doći da se razračunaju s tim baćuškom". Ovakva majka se neće zaustaviti ni pred čim, jer njena parola glasi: "Ja ću sve učiniti za tvoju sreću pod uslovom da ti ostaneš nesrećan. Ja ću sve učiniti za tvoje ozdravljenje, pod uslovom da ti ostaneš bolestan". U prvim etapama kod dece se u fazi oporavka razvija neprijateljstvo, čak i mržnja prema roditeljima.Zatim sve prolazi, odnosi se normalizuju... ali za to je potrebno strpljenje i vreme.

"Brižne majke" blokiraju duhovni, duševni, moralni i fizički razvoj svoje dece. Osećajući se odbačenima, mnoge savremene žene pokušavaju da nađu utehu u detetu, naročito ako je to dečak. On postaje za majku jedini oslonac, sagovornik,prijatelj, psihološki zauzimajući mesto muža koji je ili odsutan, ili ju je ostavio. Ali dete se ne može stavljati u ulogu odraslog muškarca, ono tome nije doraslo. Preopterećena psiha se može iscrpsti i, poremetivši se, izopačiti.

Muškarci koji su se u detinjstvu nalazili u "psihološkom braku" s majkom često zbog toga i ne stupaju u realni brak, što znači da se od njih uopšte niko ne može ni roditi. Zaslepljeni i potlačeni od strane majke, oni ne nalaze sebi dostojan par. Ako pak majka i odluči da oženi sina, obavezno će mu sama izabrati nevestu kojoj će kasnije dodeliti ulogu služavke. Mesto domaćice u takvoj porodici majka nipošto neće ustupiti.

Danas se, nažalost, znatan deo naše omladine nalazi u ovakvom ropstvu. Mnoge majke vaspitavaju svoje sinove same. Posledica toga je ispoljavanje jake duševne vezanosti majke za sina. Ako je sina nekada u detinjstvu majka spasla od smrti, ona postaje toliko vezana za njega, toliko obavija sina svojom brigom, da kasnije on može i da se ne oženi. U prirodi postoji takav jedan tip majki - i teško njihovim sinovima! Duhovit i oštrouman pesnik, a u životu muževan i smeo čovek, grof Aleksej Konstantinovič Tolstoj (jedan od stvaralaca Kozme Prutkova), do same smrti je patio, ne usudivši se da se oženi voljenom devojkom - zato što voljena maman nije htela da se on oženi.

Zaista je ljubav zla... Iskreno smatrajući da voli sina, takva majka u stvarnosti voli isključivo sebe - i na žrtvu toj ljubavi prinosi njegovu sudbinu, njegovu vlastitu sreću, njegov život. Poznavao sam jednog postarijeg - već sedog - profesora fakulteta koji je proživeo ceo svoj život s majkom. Mnogo godina ona nije ustajala iz postelje,tako da se on u potpunosti starao o njoj. Ne treba imati veliku fantaziju da se zamisli kako je to izgledalo - pod uslovom da je radio i po ceo dan nije bio kod kuće. Kada je majka umrla njemu su preostali samo studenti. Oni su mu zamenili decu, unuke, porodicu. On je išao s njima na turistička putovanja. Trebalo je videti kako je bio pun života u njihovom okruženju. Sa svoje strane, oni su ga obožavali. Ali potom je došla penzija. I iznenadna i potpuna usamljenost.

Strujanja ove majčine ljubavi prema sebi toliko su jaka da sin potpuno gubi volju, miri se sa sudbinom i opstaje sa ubeđenjem da drugačije nikako ne može.Međutim, uvek je sve moguće. Uvek se može nekako drugačije.

Ako pak sin "brižne majke" i stupi u brak, ne može da shvati zašto se, tek što se oženio, nakon mesec dana ili dva, vraća mami. Ali i vrativši se, ne može svaki mladi čovek da nađe mir s majkom. Duša koja teži slobodi počinje da traži samostalan životni put. Deo mladih ljudi ostaje potpuno pod vlašću majki, ispoljavajući infantilnost, a drugi deo se ipak iščupa. Neko ode da studiraili da radi u drugi grad, neko živi u studentskom domu ili iznajmljuje stan.

Događa se da se sin, reklo bi se, odvojio od majke, ali tajanstvena veza s njom se nastavlja; u njemu je prisutna ista ona mladalačka infantilnost, ali ovoga puta unutrašnja: on se ponaša kao čovek koji uopšte nije pripremljen za život.Unutarnja majka mu nije odobrila samostalni život. Usled toga on ostaje vezan za nju, iako te veze nije svestan. Ovo se ispoljava u tome što on apsolutno ni u čemu ne može da se ispolji kao muškarac. On je potpuno neodgovoran, u njemu odsustvuje voljno ponašanje, duševno se ipak oseća da je "pod njenom vlašću",pod vlašću majke...

Isti ovakvi odnosi mogu nastati i između "brižne majke" i kćerke. Kada kćerka u pubertetu počinje da se vadi iz emocionalnih zagrljaja majke (uglavnom se to ispoljava u tome što joj prkosi), majka ulazi u vrlo jaku i višednevnu svađu sa kćerkom. Putem tih svađa ona se samo učvršćuje u svojoj unutrašnjoj težnji da zadrži kćerku uz sebe. I što se više kćerka izvlači iz tih okova, to je majka jače kontroliše.

Ovakva majka ne želi svojoj kćerci nijednog mladoženju, ni drugog, ni trećeg. Ali u izvesnom trenutku, budući potčinjena opštem pravilu, devojka ipak odlučuje da se uda. Pri tome majka obavezno želi da mladenci žive kod nje. Ili,ako žive u drugom gradu, neophodno je da jednom nedeljno kćerka posećuje majku.



Zašto joj je sve to potrebno?

Ispostavlja se da na taj način ona krišom i neprimetno počinje da psihološki odvaja svoju kćerku od muža. Počinjuobjašnjenja zbog čega muž nije dobar, zašto zet ne valja, zašto ne popravlja po kući, zašto tako malo zarađuje.

Na kraju krajeva, ovakva majka nakon izvesnog perioda postiže svoje. Rezultat je da se mladi razvode, majka dobija svoju kćer natrag i ... ona je ponovo srećna. Istina, oni žive u vrlo velikim svađama,nepomirljivosti, ponekad se sve to završava time što kćerka napušta kuću. Pa ipak, majka je mirna, pošto ona i dalje kontroliše kćerku i oseća se kao brižna majka.

U takvom opštenju njena vlastoljubiva priroda, njeno samoljublje,unutrašnja strast koja je jednom već prisvojila kćerku sebi, pokazuje se zadovoljenim."Odnosi s mamom su postali za mene veoma ozbiljan problem - piše 17-godišnja devojka - Ona se stalno meša u moj lični život, pokušavajući da me zaštiti od grešaka koje je nekada i sama pravila. Ja razumem da je mama čovek koji ne samo da može, nego i mora da me savetuje, oslanjajući se na svoje iskustvo i na svoje poznavanje i razumevanje mene. Ali u poslednje vreme ti saveti su počeli da poprimaju oblik pridika po principu "tako i samo tako!"

Majka koja je sebe nekad doživela kao spasiteljicu života svog deteta, srasta snjim i, nezavisno od rastojanja, i dalje zadržava nevidljivu pupčanu vrpcu. Nečudi što takva majka i pored hiljada kilometara oseća stanje svog deteta. Tamo se nešto dogodilo, i ona je već uznemirena. Njeno srce oseća. Ta duševna veza na tajanstveni način ih međusobno spaja.

Iščupati se iz tih stega je izuzetno teško. U većini slučajeva devojke i mladići, kada odrastu, bezuspešno pokušavaju da se ceo svoj život čupaju iz tih majčinih zagrljaja.Čovek vaspitan u atmosferi ovakve privrženosti oseća svoju ne slobodu i kasnije nesvesno pokušava da se oslobodi drugih ljudi koji ga okružuju: muža,žene, prijatelja, drugova i drugarica, saradnika na poslu. Njemu se čini da i s njima ima suviše zavisne i neslobodne odnose, da se i od njih treba osloboditi.

Ljudi koji su čvrsto vezani za majku jednostavno ne mogu duboko da se zbliže s drugim ljudima. Ma kako se uspostavljali njihovi odnosi s drugima, krajnji rezultat je to da se sve to kida. U krajnjem slučaju, odnosi ostaju distancirani...