Četiri vrste roditeljske privrženosti


Dakle, roditeljska privrženost se iz korena razlikuje od ljubavi. Ona se najčešće ispoljava u četiri oblika, u četiri vrste.Prva vrsta koju ćemo razmotriti jeste posednička ljubav. Obično se ona izražavau težnji roditelja da izazovu u detetu osećanje globalne zavisnosti od njih.Razume se, dok je dete malo, vezanost roditelja za dete očigledna je i apsolutna.Ali ako se tokom odrastanja deteta ona ne smanjuje, postaje prepreka na putu duševnog razvoja.

Mnogi roditelji, pokušavajući da zadrže decu u potčinjenosti, koriste svoju roditeljsku vlast, a ponekad čak idu i na moralnu ucenu. Majka apeluje na najviša osećanja odraslog deteta: "Ja sam te odgajila, noćima zbog tebe nisam spavala, a u starosti nema ko čašu vode da mi da". Ovakvi roditelji gledaju na dete kao na svoje vlasništvo, smatrajući da imaju na sina ili na kćer sva prava. Klasičan primer posedničke ljubavi je ljubav trgovkinje Kabanove prema svom sinu Tihonu, opisana u drami Ostrovskog - Oluja: "Kabanova: Ako hoćeš da poslušaš majku onda ti, kada dođeš tamo učini onako kako sam ti odredila."

Po pravilu, roditelji-posednici od malih nogu usmeravaju svoje dete tome da je ono samo njihovo vlasništvo, koje oni potpuno poseduju. Vaspitavajući malog čoveka na ovakav način, oni ga ne pripremaju za samostalan život odrasle osobe, ne formiraju u njemu potrebu za samostalnošću i nezavisnošću. Roditelji moraju da poštuju u detetu pravo da bude samosvojno, što svakako ne znači odustajanje od ograničenja prihvaćenih u društvu, niti dozvolu da ono radi šta hoće.

Treba podsticati dete da misli i ispoljava neposrednost, da se oseća kao samostalan čovek koji mora sve više i više da preuzima na sebe odgovornost za svoje misli i postupke. Ako roditelji ignorišu pravo deteta na nezavisnost, ono može odrasti kao ličnost potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ličnost pokorna i nesposobna čak i da shvati pravo na izbor svog mesta u ovom svetu. Takvi ljudi lako postaju plen vlastoljubivih i uticajnih lidera različitih kriminalnih ili sektaških skupina zato što nemaju volju i samostalni životni stav.

U meri u kojoj dete raste, njegovi odnosi s roditeljima će se najverovatnije pogoršavati - pre ili kasnije ono će početi moralno da se sveti roditeljima zbog preterano jakih "zagrljaja" koji su kao stege gušili samostalni razvoj njegove ličnosti, svetiće se za nasilje, teror i ucenu. Majčinska ljubav je u stanju da bude čudovišno egoistična. Da, majka voli svog sina, iskreno i jako ga voli - dok je mali, dok je u njenoj vlasti; ali kad počinje da odrasta, te postaje samostalan i počne da ispoljava svoja sopstvena mišljenja koja se ne podudaraju s majčinim - upravo tada za njega otpočinje borba.



Borba s kim? Pa s njim, s njegovom ličnošću, s njegovim "ja". Borba za šta? Za ljubav. Za to da sin koji odlazi od nje (a on odlazi u svet, u život) kao i pre u potpunosti pripada njoj. Ali "potpuno pripadanje" jeste potpuna potčinjenost; a potpuno se potčiniti može samo stvar. Njen mali sin je za nju i bio samo stvar, omiljena igračka. Nije bio čovek. To je užasna istina, ali to je istina. Medicinska istina. I to je prvo što moramo naročito da istaknemo.

Drugo počinje nešto kasnije - kada se pojavljuje ona koja stiče pravo da mu umesto majke sprema doručak; ona kojoj će on sada umesto majke davati novac; i sada će njoj pričati o svojim poslovima; i s njom će se, a ne sa majkom, sada savetovati. Tuđinka, neznanka, koja se ko zna odakle stvorila, mršavica, namiguša, ona će komandovati njenim sinom i uzimati onu pažnju koju je sin poklanjao majci; i što je glavno! - ona dobija pravo da zahteva od njenog sina, i to da zahteva ono sa čime se uopšte ne slaže majka - majka koja ga je odgajila, dala mu toliko snage, dala mu samu sebe...

Ili, jednostavno i kratko: sada će on pripadati drugoj.To je nepodnošljivo! Pa prema tome, to je i nedopustivo. I to je u suštini sve. A sada zamislite da je majka još i bolesna. Ili se razbolela da bi zadržala sina uz sebe. Nije se razbolela smrtno, već zahteva stalnu negu. To je, da ako kažemo,uobičajena praksa koja je odlično poznata medicini. Braneći se od sloma, od duševne katastrofe, organizam bira manje zlo i odlazi u fizičku bolest. Ako se osvrnete, otkrićete da se sistem odnosa "majka - neoženjeni odrasli sin sreće daleko češće nego što vam se čini".

Roditelj mora uvek imati na umu da je dete veliki dar koji mu Gospod daje radi toga da bi vaspitao dete za Boga i za njega samog, a nipošto vlasništvo roditelja, mora shvatiti da treba da se kaje pred Gospodom zbog posedničkih osećanja. Novomučenica carica Aleksandra koja je ne rečima, već čitavim svojim životom pokazala kakva može biti majka i supruga i koju sve majke, koje vole svoju decu i žele da od njih odgaje prave ljude, mogu uzeti za uzor - ovako piše u svom dnevniku o vaspitanju dece:

"Na ruke roditelja položeno je sveto breme, besmrtni život koji oni treba da sačuvaju, i to uliva roditeljima osećanje odgovornosti, primorava ih da se zamisle. Deca su apostoli Boga, Koje nam iz dana u dan On šalje da bismo govorili o ljubavi, miru i nadi!
Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za te nežne mlade živote koji mogu obogatiti svet lepotom, radošću i snagom, ali koji takođe lako mogu propasti; velika je stvar odgajiti ih, formirati njihov karakter - eto o čemu treba misliti kada gradiš tvoj dom. To mora biti dom u kojem će deca rasti za istinskii plemeniti život, za Boga".

Ako roditelj otkrije u sebi posednička osećanja - a ona su, nesumnjivo, u većoj ili manjoj meri izražena kod mnogih, naročito kod majki - mora da nauči da ih odvoji od prirodne brige o napretku deteta. Treba stalno da prati ispoljavanje tih osećanja, da ih savladava, da se kaje zbog njih na ispovesti, da se uči da umeri sazrevanja deteta ovome daje sve više odgovornosti, prepuštajući sinu ili kćeri pravo da vrše samostalni izbor u raznim životnim situacijama.