Suština roditeljskog služenja

Najvažnija i najspecifičnija uloga roditeljskog delanja jeste voleti i vaspitavati svoju decu, odgajiti u njima živu veru u Boga, uviđanje svoje vrednosti u očima Božijim i osećanje sigurnosti u to da je s Njim u ovom životu moguće sve (Mk. 9,23).

Ako u svojoj deci odgajate samostalnost i odgovornost, ako ih vaspitavate uz uviđanje mogućnosti i perspektiva koje se otvaraju u njihovom životu, vi vršite svoje roditeljske dužnosti u najvišem smislu te reči. Ako pak obezbeđujete svoju decu materijalno, ali ih odgajate da budu zavisna od vas lično, od vaše roditeljske podrške, vi zapostavljate svoj glavni roditeljski zadatak.



Prosečan odrastao čovek verovatno 50 godina svog života prevladava ono što je bilo utemeljeno tokom prvih pet godina života. Čovek koji je odrastao bez ljubavi najverovatnije će je tražiti tokom celog svog odraslog života, umesto da realizuje potencijal koji je u njega utemeljio Bog. Najčudesnije što mogu da učine roditelji jeste da, podržavajući u porodici klimu u kojoj se dete oseća u potpunosti voljenim od strane njemu najbližih ljudi u svom životu, daju detetu onakvu meru ljubavi i emocionalne podrške, koja će mu biti dovoljna za to da zatim raste i samostalno se razvija.

Odrastajući, dete se razvija u zdravu ličnost direktno proporcionalno količini kakvoti ljubavi koju dobija. Isto onako kao što su biljci potrebne sunčeva svetlost i vlaga, tako su detetu potrebne ljubav i briga. Roditelji hoće za svoju decu najbolje. Oni hoće da ih odgajaju da budu srećna i zdrava. Zašto onda tako mnogo dece odrasta, osećajući se nedovoljno voljenom? Jer upravo iz "nedovoljno voljene" dece izrastaju oni koji zatim sebi "dodaju ljubav" alkoholom ili drogama.



Zašto roditelji nedovoljno vole?

Postoje tri osnovna uzroka zbog kojih roditelji ne mogu da vole decu u dovoljnoj meri.

Prvi: roditelji se nalaze u neznanju u odnosu na izlaz prema izvoru ljubavi -Bogu, ili su pak njihove predstave o Bogu, koje oni prenose na decu, iskrivljene. Oni Boga zamišljaju kao surovog, kao onog koji ih kažnjava za najmanji propust i vodi doživotni dosije o čoveku radi toga da bi mu zatim podneo račun na Strašnom Sudu. Ne primajući snagu iz Izvora ljubavi - Gospoda, roditeljska snaga ljubavi vremenom se iscrpljuje i zadobija egoistične oblike.

Drugi uzrok: roditelji ne vole same sebe u evanđeljskom smislu tih reči (Mt. 22,39). Ljudi s niskim nivoom samopoštovanja doživljavaju ogromne teškoće u težnji da svojoj deci daju više ljubavi, nego što je imaju prema samima sebi.

Treći uzrok nedovoljne ljubavi prema deci sastoji se u tome što roditelji pogrešno smatraju da su deca dužna da opravdavaju njihova očekivanja. Roditeljski osećaj da njihova deca nisu u stanju da dopru do "neophodnog nivoa" često postaje glavni povod sukoba. Mnogi roditelji posmatraju svoju decu kao pokretnu imovinu, kao oblik vlasništva. Oni smatraju da se deca ponašaju na odgovarajući način samo onda kada govore i čine ono što od njih traže njihovi roditelji.

Dečije ponašanje koje se razilazi sa očekivanjima roditelja izaziva njihovu kritiku. Otac ili majka izgovaraju reči prepune smrtonosnog otrova:- Takvog te ne volim! Ne čineći to namerno, oni ipak lišavaju dete svoje ljubavi i odobravanja. Dete počinje da se oseća nevoljenim. Tako se postavlja temelj njegovih ličnosnih problema u budućnosti: mnogima od nas su poznati ljudi koji, neprestano se ulagujući značajnim ljudima koji su iznad njih po rangu (šefovima na poslu,sveštenicima), pokušavaju da steknu naklonost, da "opravdaju poverenje". Njima, nažalost, niko nije rekao da uopšte nije potrebno opravdavati poverenje - oni ni za šta nisu krivi. Svako negativno ili antisocijalno ponašanje adolescenta jeste krik za pomoć, pokušaj da se oslobodi osećanja krivice, zlobe i povređenosti, koje su izazvali kritika i neprihvatanje, a s kojima se suočio na samom početku života.