Efekat "prilepljivanja"

Kada treba početi baviti se vaspitanjem?
Od samog rođenja. Pedeset posto shvatanja sveta, ubeđenja i vrednosti čoveka formiraju se do pete godine. U periodu kada se unutrašnji svet deteta tek formira roditelji moraju što je moguće duže da budu pored njega. "Veliki uticaj na decu ima česti boravak u hramu, dodirivanje sveštenih predmeta, kao i često podnošenje pod ikone,roditeljsko osenjivanje deteta krsnim znamenjem, njegovo kropljenje svetom vodom,osenjivanje krstom kolevke, hrane i svega što dolazi u dodir s detetom;sveštenikov blagoslov, moleban u kući i porodični praznici... Neka se utisnu u dečiju dušu uzvišeni utisci svečanih crkvenih službi, naročito takvi kao što su Vaskrs, Božić, Cveti, Bogojavljenje, Vozdviženje Krsta Gospodnjeg, SvetaTrojica"

U biologiji je poznat takozvani efekat "prilepljivanja" guščeta koje tek što se izleglo iz jajeta: ono se vezuje, "prilepljuje se" uz prvi pokretni predmet koji ugleda - uz majku gusku, od koje nema nikog bližeg. Ali ispostavilo se da gušče koje tek što se izleglo može pratiti bilo koji pokretni objekt, bilo to živo biće ili neživi predmet. Pažnja ptića se najlakše fiksirala za plavu lopticu koju su vukli za kanap. Nakon nedelju dana, ugledavši lopticu, on je odmah krenuo za njom. Pri tome se otkrila jedna osobenost: sposobnost guščeta da se"prilepljuje" zadržava se svega nekoliko sekundi nakon što se ono izleglo iz jajeta.
Ako se propusti trenutak, efekat "prilepljivanja" izostaje.



Isto tako i u životu deteta postoji kritični vremenski period koji zahteva intenzivno i pravilno vaspitanje, kada je ono u stanju da upija, podražava,prati, opaža i prihvata na veru, drugim rečima, "da se prilepljuje". Ovu sposobnost treba iskoristiti dok je ona još u stanju da se ispoljava. Roditeljima je najvažnije da ne zakasne, da ne propuste to vreme.Roditelji moraju da budu na oprezu da ih neko ne preduhitri. "Odlepljivati" je uvek teže nego "prilepljivati". Kako je malo potrebno da se uprlja, zatruje, stavi prljava mrlja na dečiju svest. Samo jedna kap žuči, jedna mrtva muva mogu pokvariti sve miomirisno ulje mira (Ekl. 10,1).

Deca (kao i guščići u navedenom primeru) ne reaguju na statična stanja, ona naglo reaguju na kretanje. Na kretanje vere, na kretanje radosti, na svako ispoljavanje života u Bogu, jer život to je kretanje. Danas su mnogi roditelji toliko zauzeti zarađivanjem novca i drugim"neodložnim" poslovima, da praktično ne borave kod kuće; nemaju vremena da se bave vaspitanjem dece. Oni rizikuju da zakasne, da naprave grešku koju će kasnije biti praktično nemoguće ispraviti.




Najvažnije je ne zakasniti, ne propustiti uzrast kada se još uvek mogu odgajiti u deci dobri plodovi, kada se može popraviti ono što se još može popraviti. Sve ima svoje vreme! Kada je drvo izraslo krivo, ono se više ničim ne može ispraviti.Deca imaju prirodnu potrebu da se za nekoga "prilepe", da im neko poklanja pažnju i da se nalazi pored njih.

Ako roditelji nemaju takvu mogućnost, dete će sigurno naći drugog čoveka. Duševni vakuum će biti ispunjen. Nije obavezno da to ispunjavanje bude rđavo. Ponekad je pored vlastite majke gore, nego pored tuđeg čoveka. Događa se čak da dete ne dovode dobri roditelji, već upravo tuđi ljudi, oni ih vode Bogu. Ali odgovornost za vaspitanje dece od samog početka pada na roditelje!

Obratite pažnju: često nalazimo vreme da bismo služili kome god hoćemo, samo ne svojim najbližima. Poznate su mi iskrene pravoslavne žene koje su hitale u bolnice, nedeljne škole, na crkvena imanja, a za to vreme situacija je u vlastitoj kući bila bliska krahu, propasti, krizi; njima najbliži ljudi -njihovi ukućani - osećali su se odbačenima, nezbrinutima i nevoljenima.

Doista, kako je čoveku lako da se sroza na rub stvarnosti, spasavajući ceo svet; da naškodi svojoj duši, svojoj deci, svom domu. Ali kakva nam je korist od toga?Danas se mali broj očeva može pohvaliti time da njihova deca u njima vide ne samo roditelja, nego i prijatelja od kojeg nema tajni.



"U našim porodicama koje su izgubile osnove duhovnosti očevi su odavno prestali da budu onakvi kakvi treba da budu. Izgubljeno je i shvatanje istinskog sinovstva. Sada, ako i zahtevamo poslušnost od naše dece, to je najčešće samo zato što nam poslušnost odgovara, a uopšte ne u religioznom smislu"

Preterano ubrzani životni ritam, preterana zauzetost roditelja - to je iluzija, zamka đavola koji može da ih drži u ropstvu mnoge godine, izolujući roditelje od dece, polagano i sigurno razarajući našu prirodu, našu porodicu, naš dom. Što ranije dođe do uviđanja, to će bolje biti za sve nas. Glavno je ne zakasniti. Mnogi roditelji se osvešćuju tek onda kada je voz već prošao. Kasno je govoritio vaspitanju kada deca već imaju 8,10,12 godina. Priroda ne trpi praznine. Ako dete ne dobije od roditelja odgovarajuću pažnjJu, ljubav i toplinu, ono će te vrline tražiti na drugoj strani. Koliko danas takvih malih tragača luta ulicama, kroz usamljenost, beskućništvo, zapuštenost, nepostojanje očinskog nadzora...

Roditelji najčešće ćute, ne čine ništa, dok njihova deca traže kome da se"prilepe". Ali kada se njihovo traganje "najednom" završi tragedijom, podiže se galama, gnevni glasovi očeva, histerija majki:- Pogledajte ga samo kako se ponaša, kakav bezobraznik! Žutokljunac! Roditeljima drsko odgovara! Kakva su ovo deca? Ni stida, ni savesti. Kakva sramota!

A šta su sami roditelji učinili da njihova deca postanu ljudi, a ne"žutokljunci", da u njihov život ne prodru prostaštvo, surovost i nasilje? A šta su sami roditelji učinili da deca više teže da borave u kući, nego na ulici? Da li im je prijatno kod kuće, da li ih tamo razumeju?