"Venac starcima su sinovi sinova,a slava deci su roditelji njihovi".(Priče, 17,6)


Osnova odnosa roditelja i dece jeste ljubav puna odgovornosti, ljubav koja podrazumeva autoritet i poštovanje, razumevanje ličnosti deteta. S hrišćanskog gledišta roditeljska ljubav poseduje svu emocionalnu punoću ljubavi, ali ona ne sme da postane egoistična. U idealnom smislu ona je potpuno nekoristoljubiva i obrazac toga je ljubav Majke Božije prema Isusu Hristu.

Ne treba smatrati da je roditeljska ljubav poklon detetu koje mora da bude zahvalno za dobročinstvo. Ljubav majke prema detetu ispunjava njen vlastiti život, obogaćuje ga. To je ljubav prema nekom drugom nego što je ona, prema nečemu što njoj ne pripada. Žrtveni hrišćanski smisao roditeljske ljubavi je upravo u priznanju toga, u radosnoj saglasnosti s pravom deteta na nezavisnost.



Likovi Avrama i Isaka danas su puni smisla za roditelje koji žele da posvete život deteta Bogu - da ga potčine više Bogu, nego roditeljima. Po mom mišljenju,taj odnos je divno izražen u onim ikonama Majke Božije gde Spasitelj sedi u Njenom krilu, ispravivši se, a Njene ruke Ga grle, ali Ga ne pritiskaju uz Sebe.

Rađanje dece je najznačajniji deo odnosa među supruzima. U starozavetna vremena se smatralo: ako porodica ima dece, to znači da je na njoj blagoslov Božiji. Najvažniji i najdugotrajniji odnosi u koje čovek ikada može da stupi jesu odnosi s vlastitim detetom. Uticaj toga kako se roditelji ponašaju može se odraziti ne samo na njihovom detetu, nego i na budućim naraštajima. Roditeljstvo je jedna od najdubljih projava odgovornosti, koju može da preuzme na sebe odrastao čovek.



Gospod je rekao: Rađajte i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome (Post.1, 28).

U razmnožavanju je skriven ogroman potencijal ne samo porodice, nego i Crkve u celini. Plodnost je uvek bila svedočanstvo blagoslova Božijeg. Duhovni preporod u našoj zemlji je nešto što moraju da ostvaruju ne samo roditelji, nego i deca, i deca dece. Između rađanja dece i vladanja zemljom nalazi se još jedna spajajuća karika - vaspitanje dece, na koje bih prvenstveno hteo da skrenem pažnju.

Deca su budućnost naše Crkve. Deca su sutrašnjica naše zemlje. Verujem da je volja Božija u tome da se Crkva plodi i umnožava, ispunjava zemlju i vlada njom. Ali bez jakih i snažnih porodica nikada neće biti jake i snažne Crkve. Kakve su porodice - ćelije crkvenog organizma - takva je i Crkva kao celoviti živi organizam. Ako se porodice ruše i Crkva se ruši. Ako se porodica isceljuje i učvršćuje i Crkva se isceljuje i učvršćuje.

Evo nasledstva od Gospoda: deca; nagrada od njega je plod utrobe. Što su strele u ruci jakoga, to su sinovi mladi. Blago čoveku koji je njima napunio tobolac svoj!Neće se osramotiti kada budu razgovarali s neprijateljima na vratima (Ps. 126,3-5).

Deca nisu teret, ona su Božiji dar. Pun tobolac, to je puna porodica, ispunjena i zdrava Crkva, koja nosi vest o spasenju ljudima.



Šta znači prazan tobolac?

To su prazne porodice, nepotpune porodice, prazni hramovi. To su opustošene duše i srca, ispunjena egoizmom i ličnim ambicijama. To su reči Hristove koje se zbivaju na nama: Eto ostavlja se dom vaš pust (Mt. 23,38). Upravo to, raspad i opustošenje, postiže neprijatelj našeg spasenja koji je došao da ukrade, ubije i pogubi.

Ali Hristos je došao da da život, i to život u izobilju (Jn. 10,10). Bog je dao roditeljima ozbiljan zadatak: da snose odgovornost za vaspitanje svoje dece. I neka budu ove reči, koje ti ja zapovedam danas, u srcu tvom. I često ih napominji sinovima svojim, i govori o njima sedeći u domu svom, i idući putem,ležući i ustajući (Pon. zak. 6,6-7). Svedočanstvo postavi u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da Ga predaju deci svojoj; da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, da bi i oni u svoje vreme kazivali svojoj deci da polažu nadu svoju na Boga, da ne zaboravljaju dela Božija i da čuvaju zapovesti Njegove (Ps. 77, 5-7).

Svaki roditelj koji voli svoje dete suočava se u suštini s jednim istim problemom: "Kako vaspitavati decu tako da ona od samog detinjstva budu razborita, da mogu da nađu svoje mesto u ovom svetu i steknu naviku da donose pravilne odluke?"

Roditelji moraju da pripreme svoju decu tako da ona mogu mirno da pređu od potrebe za stalnom roditeljskom brigom na veštinu da samostalno kontrolišu svoje postupke. Mora se priznati da će u ovom neshvatljivo složenom i promenljivom svetu samo odgovorna deca moći u budućnosti da izlaze na kraj s problemima koje postavlja život.

Većina roditelja je ubeđena da snose potpunu odgovornost za decu. Često se upravo njima mora objašnjavati da se njihova odgovornost kao roditelja sastoji u tome da vole i poučavaju svoju decu. Ali odlučujući činilac u odnosima između dece i roditelja, kao i bilo kojih drugih odnosa slične vrste, jeste ljubav.

Iskušenje da naprave pogrešan izbor pojavljuje se pred savremenom decom bukvalno na svakom koraku. Droge, rani seksualni život, alkohol, smelosti svakojake vrste - to je mnoštvo stresnih situacija, sablazni života odraslih ljudi, s kojima se oni susreću svakodnevno.



Zašto mnoga deca, suočivši se sa okolnošću da samostalno donose životne odluke, prave pogrešan izbor?

Neki roditelji smatraju da se svi problemi mogu rešiti periodičnim ponavljanjem reči upućenih detetu: "Treba odgovarati za svoje postupke"...

Nažalost, danas malo roditelja poznaje misao drevnog mudraca: "Cilj vaspitanja je da naučimo našu decu da žive bez nas". Danas mnoga deca ulaze u rizični prelazni period sazrevanja, ne posedujući ni najmanji pojam o tome kako da donose odluke. Ona stalno ponavljaju da bolje znaju kako da postupe i... probaju droge. Ona ignorišu savete roditelja i drugih odraslih i ulaze u predbračne polne odnose.

Zašto mladi ljudi čine ovakve postupke koji vode samorazaranju?

Tragedija je u tome što su mnogi njihovi postupci, s našeg gledišta, nerazumni i nemoralni, rezultat prve samostalne odluke koja je tako kasno donesena. U detinjstvu su umesto njih sve odlučivali roditelji koji žele svojoj deci samo "dobro"." Glavni cilj hrišćanskog vaspitanja u porodici je naučiti decu da shvataju šta je dobro, šta znači biti dobar. Decu treba pozivati na činjenje dobrih dela i najpre im naređivati da ih čine, a zatim postizati to da ih čine sama.Najobičnija dela su milostinja, samilost, milosrđe, pomirljivost i strpljenje. Činjenju dobrih dela treba učiti, kao i svakom drugom poslu, i dete će ući u život s težnjom prema dobru"

Roditeljima je važno da shvate da se deca (naročito mala) uče pravilnom ponašanju ne posredstvom "pravilnih" reči, već zahvaljujući posmatranju ponašanja ljudi oko njih.


Arhiepiskop Ivanovski i Kinešemski Amvrosije