Istorijat zelenih krovova


Zeleni krovovi predstavljaju delimično ili potpuno prekrivene krovne građevine vegetacijom koja se nalazi iznad vodonepropusnog sloja membrana.



Zeleni krovovi potiču još iz antičkog doba. Najpre su se pojavili na Bliskom istoku gde građevine tradicionalno imaju ravne krovove. Uzgoj saksijskog bilja na terasama i ravnim krovovima zgrada postao je uobičajen prizor i u oblasti Mediterana u staroj Grčkoj i Rimu. Nastao je kao deo kulta boga Adonisa i kasnije je nadaleko rasprostranjen. U starom Rimu, gradu opasanom zidinama, visoka cena izgradnje zidina učinila je da stambeni blokovi postanu uobičajeni način gradnje. Krovovi zgrada često su korišćeni kao bašte u kojima je cveće, žbunje i drveće raslo u žardinjerama.Krovovi i terase ukrašeni biljkama prikazani su i na vizantijskim minijaturama. Krovni vrtovi, terase i viseći vrtovi pojavili su se u doba Renesanse u onim delovima Evrope koji imaju blagu klimu.

Ovaj trend zasnovan na antičkoj tradiciji, prilagođen je klimatskim uslovima podneblja. Razvijana su tehnička i arhitektonska rešenja koja omogućavaju uzgoj biljaka bez saksija. Viseći vrtovi projektovani su tako da žardinjere budu postavljene u nivou ravni krova. Sa razvojem botanike povećavao se i broj gajenih biljnih vrsta. Krovovi i terase dekorisani su cvećem, drvećem, žbunjem i vinovom lozom. Ovaj trend širio se od Italije sve do kraljevina na severu Evrope, uvek u skladu sa lokalnim klimatskim uslovima.

Izgradnja krovnih vrtova u to vreme bila je privilegija kraljevskih porodica, plemstva i bogatih građana. Sa razvojem buržoazije sve su učestaliji i zahtevi za krovnim vrtovima. Le Korbizije, Valter Gropius i predstavnici pokreta Bauhaus (kao i Frenk Lojd Rajt i drugi u Americi) projektovali su krovne vrtove na svojim građevinama. Le Korbizije u svojim teorijskim radovima, krovni vrt definiše kao ključni životni prostor gradskog stanovništva u budućnosti.



Ukrasno bilje na krovovima negovano je i kod naroda severne Evrope, na Islandu i u Skandinaviji, u okvirima tradicionalne arhitekture. Razlog za to nije bio primarno estetski. Nivo termičke zaštite krovova pokrivenih tresetom i travnjacima bio je toliko visok da ove građevine nisu zahtevale intenzivno grejanje čak ni pri oštroj zimi. Krovni vrtovi mogu se naći i u Mađarskoj, slično kao u ostalim delovima Evrope, ali ovaj trend nije bio tako duboko ukorenjen. Sa pojavom renesanse u Italiji, kralj Matias bio je prvi čovek izvan Italije koji je sagradio viseće vrtove u svom dvoru u Višegradu, a nakon okupacije Beča i na bečkom dvoru. Italijanski majstori postavili su vrt na rezervoaru vode u Budimu, a u Višegradu je pronađen podrum ispod visećeg vrta sa lipama i fontanom.



U poslednjoj trećini dvadesetog veka uspostavljeni su osnovni principi tzv. zelene arhitekture. Ovo se odnosi ne samo na krovne vrtove, već i na ekstenzivne i intenzivne zelene površine na velikim zgradama, uključujući zelene fasade. Do kraja sedamdesetih godina prošlog veka pojam zelenih krovova u Evropi odnosio se samo na takozvane intenzivne krovne vrtove. Iskustva u uzgoju travnatih krovnih površina i krovnih vrtova u zapadnoj Evropi tokom poslednjih 20 godina doveli su do mnogih otkrića i saznanja čija je primena rezultirala u projektovanju zelenih krovova izvanrednog dizajna, kao i primenu novih savremenih materijala za krovne pokrivače.

Ekološki aspekti dizajna imaju sve veći uticaj na ove krovove. Zahtev za nižom cenom i popularnost krovova niske nosivosti išao je u pravcu ekstenzivnih zelenih krovova manje debljine, specifičnog sastava i jeftinije ugradnje i održavanja.

Fridrich Stowaser, sa nadimkom Hundertwasser (1927-2000), jedan je od prvih arhitekata koji je ukazao na značaj zelenih krovova. On je doživljavao prirodu kao uzvišenu realnost, izvor univerzalne harmonije.




Njegovo veliko poštovanje prema prirodi ispoljavao je u želji da je zaštiti od njenog najvećeg neprijatelja - čoveka. Hundertwasser se jasno izdvajao po svom ekološkom opredeljenju i smatrao je da izgled svake građevine treba da bude uslovljen estetskim načelima njegovih stanara.




Tekst preuzet sa http://www.ekokuce.com