Prijatelji,

Nakon što su me mnogi od Vas zamolili da napišem tekst na ovu temu želim samo da naglasim da je ovo moje lično shvatanje, znanja naučenih s raznih strana, nešto utemeljeno ličnim iskustvom, a u želji dobrog. Znam da mnogi još uvek nailaze na otpor da shvate da je koncept eko zajednice jedan ili možda čak i jedini način da se spasemo. Ko još ima otpor prema ovome, neka sad ne čita ovo, ali su svi dobrodošli kad se sete.


Ako se prvo pitamo zašto baš eko zajednica, ili ekološka, možemo reći da postoje mnoge definicije ovog, a u suštini taj pojam dovodi do drugog pojma-(SAMO)ODRŽIVOST / SAMO ODRŽANjE/ ODRŽAVANjE) - gde se misli na održivost ne samo jednog sistema, već svih veštačkih i prirodnih sistema. Reći ćemo da je to održanje i naših života koje je jedino moguće ako je u skladu sa Prirodom.


Sve se više pokazuje da smo svojim izolovanjem od prirode i njenom zloupotrebom ugrozili njenu mogućnost da održava život. Kako? Industrijom smo sagradili gradove da bi živeli zajedno, a onda se otuđili jedni od drugih održavajući život unutar, prividno izolovani od prirode. Da bi naše gradove učinili samoodrživim treba nam mnogo ulaganja, više nego što imamo sad. Da bi se iselili iz gradova svi u samoodržive gradove(tipa Venus projekat ) treba nam još više. Rešenje je da stvorimo ulaganja koja bi spasilA gradove, ukoliko ih u tom procesu ne napustimo potpuno. Stvaranjem mreže eko sela možemo obnoviti ne samo gradove već i državu, društvo, zajednice, porodice i nas. Da bi se obnovilo i uspostavilo selo treba postojati zajednica. Jer biti sam, ili sam sa svojom porodicom na velikom imanju, je veoma teško održivo. Selo kakvo je danas nije održivo, pre svega što koristi spoljni izvor energije(struja, gas, voda itd.), a potom što današnji seljaci uzimaju i koriste sve produkte grada. A trebalo bi biti obrnuto.


Da bi se to prevazišlo potreban je period prelaska u samoodrživost. Lepa je vest za neke da ne bi svi iz gradova morali da odlaze u ova sela da bi dobili svoju održivost, ali trebaju učestvovati, jer se tako krug zatvara.


Prelazak u prirodu danas znači istraživanje, obučavanje, veštinu, snagu, gipkost, razumevanje i dr. Delovanje(rad) u skladu sa prirodom donosi trajno zdravlje, radost i blagostanje. Ovo je Permakultura Srbije, Inicijativa Eko Sela Srbije, Eko Kuće Srbije, Blagodat Srbije, Nezavisno domaćinstvo Srbije, Zdrava Srbija, Svi u selo Srbije... MI SVI.


U suštini, sve što nam treba je zajedničko viđenje(vizija) u koju upiremo svu svoju dobru volju(energiju) i mnogo mnogo Ljubavi da bi to uspelo. Ovde je bitno je da se složimo šta je to uistinu Ljubav, jer je to ključ bitisanja u bilo kojoj zajednici. A možemo li se složiti svi da je Ljubav POŠTOVANjE, RAZUMEVANjE, ISKRENOST, BLISKOST, POVERENjE, STRPLjENjE, OPROST, RADOST, SREĆA, BLAGOST, BLAGOSLOV, ŽIVOT i još mnogo toga?



A koje je to viđenje(vizija)?

Čovek koji zna ko je, i šta je, i šta hoće od života ima viziju. Kada nas se nađe više koji težimo istoj viziji i svrsi, formira se srce zajednice.













Onda se dogovorom bira pravni okvir(ortakluk, zadruga, suvlasništvo, suživot, udruženje i dr.), dogovara osnivanje i finansiranje, onda se traži i pronalazi zemlja na kojoj se gradi ili renovira prostor koji će podržati razvoj zajednice i omogućiti građenje individualnih ili zajedničih prostora i infrastrukture. Društvene principe zajednice većma svi vidimo tako da će se pravila stvoriti kada se počne suživot, ali o osnovnim životnim pitanjima i kulturološkim razlikama treba pričati, a u radu se treba upoznati.


Pravni okvir određuje ko donosi odluke i kako će se finansiranje zajednice odvijati, preraspodela uloženog i ostvarenog prinosa, ukoliko ih zajednica bude ostvarivala - što je izgleda potrebno u početku, dok se ne postigne održivost. Formu može dati čak i posed ili imanje, vlasnički odnosi, stepen bliskosti, stepen finansijske međuzavisnosti i sl. Finansije umeju biti konfliktno polje, što zbog predrasuda koliko nešto košta, što zbog različitih ličnih odnosa ka posedovanju i količini posedovanog.



Donošenje odluka je možda najbitnija stavka ovog segmenta. Da li odlučuju oni koji su kupili zemlju ili oni što su je dali na korišćenje ili oni koji rade na njoj? Ako oni koji rade ulažu samo svoj rad, jer nemaju finansije, koliko onda taj rad košta? Da li će zajednica koristiti TIMESHERE kocept gde se rad računa po satu, recimo? Možda zajednica treba da ima partnere koji ulažu novac kako bi imali zdrave proizvode, zarad mogućnosti aktivnosti, odmora, druženja, obrazovanja ili lečenja? Možda zajednica želi da udruži snage sakupljajući članarinu? Kome ide novac od prinosa - u zajednicu, zemlju ili se deli ravnomerno svim članovima?


Odlučivanje može biti i koncenzusom, što je loša opcija samo onda kada grupa nema zajedničku viziju i svrhu, gde nije baš jasno ko ima glas, sa jednim vlasnikom zemlje i onima koji nemaju finansijski rizik. S obzirom da ljudi pamte na različite načine i različito emocionalno reaguju, dobro je pisati dogovore ove prirode, razvijati komunikacione veštine, birati komšije slične emocionalne zrelosti, naučiti pričati ne samo iz glave već i srca, održavati redovne sastanke.


Zemlja može da se kupi, ali isto tako da se iznajmi ili da se dobije na određeni niz godina kroz razne dogovore i ugovore.Na šta obratiti pažnju prilikom kupovine zemlje i načinu građenja već smo pričali, koga interesuje taj deo može pročitati o tome u dokumentima grupe Inicijative Eko Sela Srbije ili u tekstu "Šta je to samoodrživo domaćinstvo?" na internetu. Već prve godine može da se posadi kultura koja može doneti dovoljno zarade da se sledeće godine uloži u izgradnju. Koja kultura zavisi od prirodnih uslova, ali svakako i od želja čime zajednica želi da se bavi i koji su proizvodi iste.


Ovde bih napomenula da sve širom popularizacijom znanja o gajenju KONOPLjE postaje sve jasnije da je upravo ova jedna kultura možda rešenje na mnoga pitanja. Ukoliko bi država uvela odgovarajuće zakone, gajenjem ove kulture i dobijanjem proizvoda samo u medicinske svrhe i razvijanje turizma za isto, ova država bi ne samo mogla da se preporodi, već i postane zemlja u kojoj ljudi žive zdravo, radosno i berićetno. Čitav spektar proizvoda koji se mogu dobiti od ove biljke mogao bi uposliti čitavu državu.


Za uspostavljanje šuma hrane potrebno je oko tri godine, da se sagradi prva kuća sa malo finansija otprilike isto toliko. Zemlja u Srbiji je još uvek čista i svuda je lepa. Nije teško ovde pronaći svoje mesto, teže je u Srbiji pronaći s kim.


O društvenom aspektu u nastavku drugog dela..

Svako dobro!


Arh. Kristina K. Inaurum