Moja baka kao ekolog i pedagog


Kažu da je moda kao kofer u koji se slažu stilovi i modeli. Onda se taj kofer okrene – pa iz početka!Nisam verovao da je tako i sa ekologijom. Pišu ljudi o ekološkim selima, ekološkim kućama od starih auto guma, pa kućama od zemlje, zovu ih zemljani brodovi ("Earth ships") ili zemljodomovi. A meni ništa jasno. Zašto da pravimo kuće od starih guma, kada je to kancerogen materijal protkan žicom? Čitam o tim zemljo-brodo-domovima (http://www.australiandesignreview.com/), pa mi sve nekako poznato.



Moj brod zemljani


Eto, saznadoh da kuća u kojoj sam rođen zapravo je taj "zemljobrod". Sobe u nizu sa ajnforom koji je naknadno zastakljen. Zidovi debeli 50 cm od nabijene zemlje. Sobe okrečene običnim krečom. "Mustra" sa valjkom obavezno! Drveni pod! Vrata na sobama sa mesinganim kvakama, malim staklenim oknima, obaveznim zavesicama.

Spolja krečeno u belo. Oko kuće bila je staza od cigli. Rubne cigle su krečene zna se – u belo! Pored oluka burad za kišnicu (kiša bila čista, a kišnica meka za pranje veša i kose).

Ako je kuća mog detinjstva bila brod, onda je more bilo naše dvorište. Dvorište je bilo podeljeno na: malo dvorište (sa cvećem i prilaznim stazama od cigle), veliko dvorište sađeno kamilicom, malu baštu i ekonomsko dvorište. U malom dvorištu bunar (dubok 25 metara). Dvorište puno cveća, onog domaćeg sada već skoro zaboravljenih vrsta. Pored bunara je bila jedna stara kajsija.

Baka je obožavala surućicu, a deca mrzela. Naime u to vreme nije bilo pedagoških programa za odrasle i decu. Deca su imala pravo na bezbrižno detinjstvo, da uče, da se igraju u slobodno vreme, ali morali su bespogovorno slušati starije. Ukoliko nisu to činili, baka je preduzimala pedagoške mere sa šibom surućice. Prut izabereš sam, ali veoma pažljivo da ne izgaziš cveće i ne polomiš bakin "pedagoški program".

Ja i sada verujem da surućicu baka nije držala zbog ukrasa, već kao dobar izvor prutova za "aplikaciju pedagoških mera". Ovaj pedagoško- edukativni program uz zalaganje učitelja ili učiteljice, koji su imali mnogo širi i maštovitiji pedagoški instrumentarij (zavrtanje uveta, lenjir, gađanje kredom, stajanje u čošku, čupanje šiški..) za divno čudo rezultirao je da deca postanu čestiti ljudi. Još je čudnije da smo svi voleli naše stroge roditelje i još strožije učitelje i učiteljice, a pogotovo naše bake i deke. Ne znam da li je to bilo zbog pruta, ili zbog njihove ogromne brige i ljubavi prema nama! No vratimo se temi. Mom (zemljanom) brodu i dvorištu mog detinjstva, mom moru.



U velikom dvorištu baka je gajila kamilicu, mislim da je pored surućice kamilicu obožavala. Sećam se mirisa kamilice kada ucveta. Kamilica budi lepše asocijacije od surućice. Svako jutro pre polaska u školu baka je kuvala čaj od kamilice ili mleko. Inače čudo jedno koliko je bolesti baka znala da leči kamilicom!

U maloj bašti su bile maline, zatim mladi luk i mladi krompir i jagode, obavezno prvi paradajz, onako sve na ruku za spremanje ručka i zna se, opet cveće.

U ekonomskom dvorištu bile su šupe, ostave za drva, pušnica, kokošinjac. Kao letnji kokošinjac služilo je stablo stare jabuke. Na staroj jabuci bila je okačena ljuljaška i stalno smo morali paziti da nam se na glavu ne uneredi neka hirovita gđica-kokica, ili ne daj Bože da uznemirimo petla. Takođe u ekonomskom dvorištu bio je svinjac u kojem su se gajile, pretpostavljam da znate, mangulice!

Osim ljuljaške u tom ekonomskom dvorištu bila je neka manja gomila cigala. To je bila za nas kao današnja videoigrica. Sa točkom od starih kolica koji je služio kao volan, četvoro pa i petoro derišta znalo je da vozi putevima mašte, vodeći računa o petlu, ili još većoj opasnosti, ćuranu kojeg se bojala i domaća džukela (zvali su je Bimba)!

U dnu dvorišta bio je poljski klozet, u kojem ste na miru mogli čitati crtane romane, a da vas odrasli ne jure sa njihovim zahtevima; donesi ovo ili ono, idi u trgovinu, idi zovi komšinicu na kafu, idi po mleko....

More mog detinjstva pored zemljanog broda, imalo je i veliku baštu, u kojoj je bilo svega i svačega. Povrća do mile volje i svih fela, zatim dudinja, jabuka, kajsija, grožđa, lešnika, jabuka, badema. Iz te bašte koristilo se povrće za zimnicu.

I sada mi nije jasno kako je to sve bilo raspoređeno na neka četiri ara. U velikoj bašti bilo je stablo stare jabuke sa jako kiselim plodovima. Nisam voleo da jedem te jabuke, ali to stablo je bilo mesto na kojem sam donosio velike i važne odluke i planove u mom detinjstvu, maštao, ili učio dosadne pesmice. Jednostavno popneš se gore na drvo i odmah je lakše da se uči i da se rešavaju problemi, nije mi jasno kako je to funkcionisalo ali je zaista funkcionisalo!

Ta bašta pod budnim okom moje bake zajedno sa kokoškama, kojom ćurkom ili patkom i dve svinje hranila je ćpeteročlanu porodicu, pa čak je imalo nešta da se proda i na pijaci! Za baštu su vezana i prva sećanja iz biologije. Za Vaskrs baka bi sakrivala poklone ispod cveća, u malinama, ispod lešnika. I onda smo tražili te poklone. Ako nešto slučajno zaboravimo da "nađemo" upućivala nas je na pojedine biljke gde se poklon nalazio. A pokloni su bili obične sitnice; čokoladica, sitna igračka, bombona... Eto tako smo učili nazive cveća, voća i povrća. Nije nam trebao kompjuter i Googleeee.

Ostale su samo uspomene! Kuće više nema. Kuća je nestala u ratnim vihorima sa kojima su doneti neki novi trendovi, gde je uz privatizacije, NGOizacije, tranzicije, demokratizacije i druge "cije", pored demokratije bogato i nesebično poklanjano nasilje i osiromašeni uranijum.

Ljudi u svom osećaju otuđenosti ponovo tragaju za novim starim vrednostima. Žalosno je što počesto ne vide ono što im je pred očima. Ima mnogo dobronamernih, ali koji više veruju orvelovskim njuejdžovskim pričama, zaboravljajući da se rešenja nalaze ne hiljadama kilometara daleko, već na svega nekoliko koraka od njih .



Ekološko selo i ekološko naselje


Ekološko selo nije samo naselje i zidovi pa zvali ga i "Earth ship" ( http://earthship.com/ ). Nisu to stare gume punjene zemljom, novo-stare kuće od zemlje, ili u mild modlama pasirane kuće (http://www.mildhome.eu/about/3/). Ekološko selo i ekološko naselje u prvom redu je način života ljudi koji su svesni svog porekla, okoline i veza koji iz svega toga proizilaze. Novi Meksiko i Australija su daleko, klima drugačija, kao i ljudi. Oni imaju svoje zemljane brodove. Ako, to je njihova stvar!

U ekološkom naselju i ekološkom selu treba da žive ljudi koji se raduju tuđim uspesima. Sećam se kako smo se okupljali kod komšija kada su nabavili prvi televizor, ili neko diplomirao i kako smo se svi zajeno radovali uspehu suseda. Ekologiju smo morali da izmislimo u onom trenutku kada smo zaboravili da smo deo prirode i da smo u harmoničnoj, usklađenoj (a ne održivoj) vezi sa našom neposrednom okolinom. Tu okolinu podjednako čine ljudi sa vaskolikim živim svetom oko nas. Održivi razvoj je floskula-štap sa kojim hramljemo u našu propast koju pripremaju korporacije sa globalističkom vizijom da je interes i novac iznad svega.

Mnogi to vide i znaju i traže rešenja. Tu ima mnogo dobronamernih ljudi sa interesantnim idejama. Ali treba raditi promišljeno i proračunato na revitalizaciji društva kao celine u civilizacijskom, kulturnom i privrednom pogledu ne povodeći se pomodarstvu i trendovima koje objektivno nije moguće metodom copy-paste (pljuni pa zalepi) preslikati u naše okruženje, ma koliko nam to bilo na prvi pogled simpatično.

Spojiti staro i novo, tradiciju i savremena tehnološka dostignuća je moguće i nužno. Prošlost ne može da se vrati! Ali bez prošlosti nema budućnosti niti sadašnjosti.

Budućnost se ne sanja – budućnost se gradi!



mr Branislav Šarčević