Sav živi svet je podeljen na pet carstava (Whittaker 1969. & Ainsworth1973.). Niži oblici života su smešteni uglavnom u dva carstva: Monera i Protista , koje čine uglavnom jednoćelijski i višećeliski organizmi jednostavne građe (bakterije, alge, praživotinje). Viši oblici života su smešteni u tri carstva: Plantae - biljke, Animalia - životinje i Fungi - gljive. Nauka je danas već sasvim sigurno dokazala da se oštre granice između ovih oblika života ne mogu povući. Ali za amatersko bavljenje prirodom ova najgrublja podela je dovoljno shvatljiva. Ona obuhvata ono što je dostupno našim čulima. Dakle, ljubitelji prirode u svojim šetnjama sreću upravo biljke, životinje i gljive.


Biljke su autotrofni organizmi, sadrže hlorofil i uz pomoć sunčeve energije putem fotosinteze iz neorganske proizvode organsku materiju. Koristeći iz prirode ugljen dioksid i vodu one stvaraju organske materije koje izgrađuju biljnu ćeliju. Biljke su stoga proizvođači ili kako se često kaže primarni producenti.


Životinje su heterotrofni organizmi. Ne mogu da stvaraju organsku materiju, ali im je ona za život i razvoj neophodna. Zato u prirodi postoji lanac ishrane. To znači da se neke životinje hrane biljkama, a neke drugim životinjama i ostalim živim bićima naše planete. Životinje su, dakle, potrošači - konzumenti.


Gljive su takođe heterotrofni organizmi, koji ne sadrže hlorofil, te stoga nisu u stanju da proizvode organsku materiju. Ali ona je i njima neophodna za život. One je dobijaju razlažući organsku materiju iz prirode i na taj način prirodi vraćaju četiri osnovna hemijska elementa. Gljive su, dakle, razlagači - reducenti.


Zahvaljujući gljivama, zaokružen je proces kruženja materije i protok energije u prirodi. Da nije njih, naša planeta bi bila prekrivena ogromnim količinama nerazložene organske materije, pre svega biljnog porekla. Naravno gljive nisu jedini razlagači na našoj planeti. Taj posao takođe obavljaju i bakterije i još neki mikroorganizmi.



Ono što zovemo gljivom ili pečurkom, jeste plodno telo organizma - gljivače (micelije). Hife (bele končaste tvorevine) većine pečurki imaju sličan morfološki izgled. Zbog toga je ova bića moguće raspoznati samo na osnovu oblika njihovih plodnih tela. Micelija živi na raznim mestima, uglavnom skrivena od naših pogleda, tj. u zemljištu, u drvetu, slami, kompostu, opalom lišću, balezi itd. Utoliko mističnija biva pojava plodnih tela svih mogućih boja i oblika. To je razlog zašto su ih ljudi dugo vremena smatrali neobičnim biljkama, koje rastu veoma brzo posle kiše.


Gljive se hrane tako što u spoljnu sredinu izlučuju enzime koji razlažu složene organske materije na jednostavnije, a zatim ih upijaju u sebe. Na taj način, gljive, osim neophodnih organskih materija, mogu da usvoje i teške metale i razne otrovne materije. To je razlog zašto neke, inače dobre jestive gljive, mogu izazvati trovanje ili gomilanje štetnih materija u organizmu. Istovremeno, ova čudna bića mogu da predstavljaju značajne pokazatelje ekološki čiste ili zagađene sredine. Kisele kiše, izlivanje otrova, preterane količine smoga i čađi, vremenom ubijaju micelije mnogih gljiva. Deponije smeća koje je načinio čovek bacajući otpatke od plastičnih masa i drugih veštačkih materijala, takođe udaljavaju ove organizme na druga mesta. Oni su u stanju da prerade sve prirodne materijale, ali ne mogu da prerade većinu veštačkih materijala koje je stvorio čovek.


Upravo ovaj ekološki momenat moramo uvek imati na umu kada šetamo šumom. Sve otpatke industrijskog porekla koji nam preostanu nakon uzimanja hrane i vode, treba uredno sačuvati do povratka u naseljeno mesto i odložiti u za to predviðene kontejnere. Jedino tako ćemo sigurno sačuvati prirodu i za buduća pokolenja.


Sa stanovišta načina života, gljive mogu biti paraziti, saprobionti i simbionti. Parazitske gljive svu svoju hranu uzimaju iz živog tkiva drugog organizma tj. parazitizam je nutricionistički odnos gljive i njenog domaćina. Ova grupa ne izaziva uvek bolest kod svog domaćina, ali imamo i veliki broj onih koje prouzrokuju ozbiljna oštećenja i zovu se patogene gljive. Parazitske gljive u prirodi veoma često napadaju stara i bolesna stabla raznog drveća. Treba takođe podsetiti da razne vrste mikrogljiva napadaju čoveka i živo-tinje. Za razliku od mnogobrojnih biljnih parazita, svega 200 vrsta može da inficira čoveka i druge toplokrvne životinje.


Saprobionti su gljive koje razlažu već uginulu organsku materiju. U saprobionte se pretvaraju i neki paraziti nakon što ubiju svog domaćina. Značaj ovih gljiva u jednom ekosistemu je neprocenjiv. One kao razlagači imaju glavnu ulogu u mnogim kako kopnenim tako i vodenim staništima. Posebno su značajne u prirodnom procesu prerade i reciklaže celuloze koja čini i do 70% od materijala koji ulazi u sastav ćelijskog zida biljaka. Sem toga jedino gljive razlažu drveni materijal, lignocelulozu, koji sadrži celulozu intimno povezanu sa ligninom. Zato što neke vrste razlažu samo celulozu, a neke samo lignin, česta je pojava da se na nekom starom panju mogu naći dve-tri vrste gljiva da rastu ili istovremeno ili da smenjuju jedna drugu.



Gljive simbionti su uključene u veliki broj intimnih simbiotskih zajednica sa drugim organizmima. Sem biljaka one stupaju u ovakve korisne odnose sa algama gradeći lišajeve, sa preživarima, mravima, termitima i drugim insektima koji se hrane biljnim materijalom. Za nas su ovom prilikom najinteresantnije one koje su se intimizirale sa biljkama, odnosno mikorizne gljive. Termin mikoriza, doslovno preveden znači gljivin koren. To naime govori da su one nežnim končićima micelije povezane sa korenjem viših biljaka i to najčešće drveća. Time se ostvaruje obostrana korist. Gljive neposredno dobijaju organske materije od svog partnera, a biljke azot i fosfor. Ako se podsetimo da ovi elementi ulaze u sastav belančevina i DNK, jasno je da će ova veza omogućiti drveću brži rast i bujniju krošnju. Sa stanovišta živog sveta na zemlji, to opet znači veće količine kiseonika.


Ako sve ovo imamo u vidu, onda je svakako na mestu i poziv svim ljubiteljima prirode, planinarima, gljivarima amaterima i profesionalnim beračima gljiva da čuvaju ovo šumsko blago. Najbolje ćemo ga sačuvati ako ne beremo, ali i ne šutiramo stare primerke, jer su oni prepuni zrelih spora iz kojih će se u povoljnim uslovima razviti novi organizam - micelija. Kada beremo gljive radi jela, to treba da budu razvijeni primerci srednje starosti. Tako ćemo ih najbolje odrediti i prepoznati. Mlade gljive nemaju tipičan, prepoznatljiv oblik, a ni spore im nisu zrele. Berući ih, činimo dve moguće štete: greškom možemo ubrati nešto slično, ali otrovno, što postaje raspoznatljivo tek sa punim razvojem. Drugo, ako nema zrelih spora, nema ni daljeg razmnožavanja vrste. Prilikom branja, gljive treba lagano zavrtatiti u pravcu kretanja kazaljke na satu, tako da popucaju končići micelije, koji prirodno drže plodno telo. Čupanjem ćemo samo povrediti gljivaču tj. miceliju i dovesti do brzog propadanja organizma koji nam kao svoje plodove pruža gljive.


Postoje i gljive koje razlažu razne insekte, a mnoge saprobne vrste direktno učestvuju u razgradnji uginulih životinja, najčešće zajedno sa bakterijama. Gljive možemo, stoga, nazvati i pravim čistačima prirode.



Mirjana Davidović
Preuzeto iz knjige: Gljive blago naših krajeva