Pisati o jednoj gljivi, a posebno navesti njeno ime koje je najčešće u upotrebi, ponekad nije ni malo lako. Grifola frondosa - zec gljiva, sivi žbun, jelenovo uvo, samo su neka od imena za ovu interesantnu gljivu. Japanci je zovu maitake, što znači "pečurka koja igra". Ime potiče iz davnih dana, kada su ljudi koji bi je pronašli igrali oko nje od radosti, jer su je zbog njenog visokog kvaliteta mogli zameniti za srebro. Englezi je zovu šumska kokoš, a poznata je i pod imenom ovčija glava.

Maitake je opšte usvojeno ime u svetu za zec gljivu. Ona raste žbunasto. Iz zajedničkog stabla se grana mnogo malih drški od kojih svaka nosi lopatasti ili lepezasti šeširić, čija boja varira od braon do sive. Meso gljive je belo i aromatičnog, jakog mirisa. Ukus je prijatan. Jestiva je dok je mlada. Raste leti i u jesen na oborenim deblima, panjevima i žilama hrasta, ređe na drugom drveću. Jedan žbun može biti prečnika do 50cm i težine oko 1kg.



Sakupljači ove gljive u Japanu svoja nalazišta posebno obeležavaju, a u berbu uvek idu sami, čuvajući dragoceno nalazište od pogleda drugih ljudi. Od 1979. godine Japanci su razvili veoma uspešnu tehnologiju gajenja maitake. Tako su 1990.godine izvezli na Zapad 8000 tona ove gljive.



Prirodni areal rasprostiranja ove vrste je Evro-Azija i istočni i zapadni delovi Severne Amerike. Ali nje u prirodi, za potrebe medicine nema dovoljno. Najviše istraživanja u tom smeru radili su japanski naučnici (Nauba 1991. i 1994, Kubo et al 1994, Mori et al 1987.i drugi).


Brojni eksperimenti na miševima i pacovima, dokazali su lekovitost ove pečurke. Ona deluje kod nekih vrsta tumora, visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola u serumu, kao i kod dijabetesa.

U Americi su vršeni eksperimenti na pacijentima dobrovoljcima koji su bolovali od hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), dijabetesa (šećerne bolesti), hepatitisa B (žutice), AIDS-a, a takođe i na pacijentima obolelim od tumora na mekim tkivima (Miller 1994., Zhu et al 1994., Dr.David Hughes i Dr. Joan Priestley). Dobijeni su ohrabrujući rezultati.

Za razliku od drugih gljiva sa lekovitim svojstvima, maitake pored rastvorljivih polisaharida sadrži i nerastvorljive kiseline. Zahvaljujući tome može se uspešno sušiti i čuvati samlevena u prah, koji se dodaje kao začin jelima. Takođe se od nje može pripremati čaj ili supa kao dopuna u lečenju bolesti u dozama od 3-7 grama suve gljive dnevno.

U svetu se može naći na jelovnicima ekskluzivnih restorana. Japanci je u suvom stanju izvoze u ostale delove sveta. U programu nekih proizvođača preparata od lekovitih gljiva, može se naći u obliku kapi ili u kombinaciji sa ekstraktom reiši, šitake i dr Takođe se spravljaju i kapsule i tablete, a najviše se koristi u čajnim mešavinama.

Toksičnost ove pečurke je nepoznata.


Mirjana Pjević