Vrganj je pečurka koja svakome prva padne na pamet kada se spominju gljive. Ne zovu ga bez razloga kraljem pečurki. Vrganju treba prići pažljivo i pogledati ga sa svih strana, zatim ga nježno kucnuti po klobuku, jer taj zvuk otkriva njegovu starost. Ako je zvonak i napet, radi se o mladom, ponosnom vrganju, a ako je zvuk nikakav i na klobuku nakon kucanja ostane udubina, taj je vrganj već na kraju svog kratkog života i bolje ga je ostaviti u šumi nego posle baciti u smeće.


Posle prve provere treba ga tiho upitati gde mu je brat budući da je vrganj retko sam. Uvek je u blizini i njegov mlađi brat, koji dobro sakriven čeka da lovac na pečurke daleko odmakne. Postoji priča kako je učiteljica pitala učenika što ima svaki vrganj, a oni, umesto klasičnog odgovora da ima šešir, odgovorili da ima drugara…


Nakon što je vrganj, zaokretom u smeru kazaljke na satu, izvađen iz zemlje, treba mu pregledati unutrašnjost. Strašno je to što se često spolja ne vidi da li su ga napali crvići. Nisu crvići problem, ali oni prave rupice, pa se na tim mestima vrganj lakše kvari, a to je već opasno. Naravno da će svaki dobar gljivar znati proceniti je li vrganj preterano “napadnut” (jer, ako stanje nije opasno, to se može pretrpeti).


Ima raznih priča i verovanja o vrganjima. Tvrdi se da kad ga ugledate on prestaje rasti. Naravno da to nije istina, ali se u praksi redovno događa.



Verovanja i odredbe


Narodno je verovanje da vrganji rastu kad pada kiša i jako, jako grmi. I tu se trebamo zapitati, jer Japanci, narod koji je uz Kineze vrlo verovatno prvi počeo proizvoditi gljive, znaju bukom bubnjeva stimulisati rast šitake i ostalih gljiva.


Gomile su recepata za pripremu vrganja. Ali, kako upoznati njegov pravi i osnovni ukus? Probajte vrganj – sirov. Naravno, mora biti potpuno mlad i zdrav. Narežite ga na ploške, dodajte mu malo grubo narezanih oguljenih badema, par kapi maslinovog ulja i balsamika. Posolite ga i ne zaboravite popapriti – pečurke u svim varijantama obožavaju sveže mljeveni biber. Kad ste vrganj probali sirov, možete ga spremiti po želji. Vrganj voli eksperimente, baš kao što voli biti pojeden s jajima na klasičan način.


Vrganj – ( boletus edulis )


Vrganj je naša najpoznatija gljiva. Postoji više vrsta vrganja. Međutim nisu svi jestivi. Otkupljuju se isključivo jestive vrste vrganja, čija je osnova karakteristika polu okruglasti klobuk ( šešir ). Uglavnom je smeđe boje , a može varirati od svetlo smeđe do tamno kestenaste zavisno od vrste. Vrganji imaju debele drške , na preseku imaju belu boju i vrlo prijatan miris. Vrste vrganja koji na preseku menjaju boju ne treba birati i ako sve nisu otrovne. Vrganj raste po šumama , ivicama šuma i često po livadama uz ivice šuma. U toku godine se javljaju više puta i to u proleće, početkom juna zatim letnje kolo i jesenje kolo u septembru. Vrganj je kvalitetna pečurka, a bogata je vitaminima
D,B i C, mineralima i proteinima. Dobro se suši i podnosi transport.


Berba

Vrganj treba brati u korpe. Sa ubranog vrganja treba obavezno nožem odstraniti zemlju sa drške i ostale nečistoće. Najbolje je brati mladi i zdravi vrganj , dok starije treba izbegavati, jer su obično mekani , te nisu najbolji za transport i preradu.


Vrganja je veoma popularan na mnogim meridijanima, u Litvaniji, na novčiću od jednog lata ponosno stoji – Vrganj.





Tekst preuzet sa http://durmitor.wordpress.com/