Morus - Дуд је род са око 16 врста вишегодишњег листопадног дрвећа и грмља, припада породици Moraceae, пореклом је из Азије.


Дуд је (у XVII и XIX веку) био заштитни знак војвођанских сеоских дворишта и салаша. Гајио се масовно Бели дуд (M. alba L) ради производње листа за исхрану дудовог свилца, и црног дуда (M. nigra L..) за кућну прераду плодова у џем, сокове и ракију (дудовача) због величине и сласти дудиња. Бели дуд је пореклом из Кине а црни из Персије. Трагови свиларства се протежу до XIII и XIV века, у доба средњовековне Србије.


Дуд је дуговечно дрво, има података и за стабла стара преко 500 година, а достиже висину и до 25 m и ширену 1,5-2 m. Стабло је обрасло дубоко испуцалом кором, а крошња је богата и разграната. Листови су једностави, јајастог облика, назубљених ивица и наизменично распоређени. Цветови су једнополни, сакупљени у густе ресе (мушке цвасти су дугуљасте а женске округласте). Плод је у ствари сложена цваст срасла у једно плодиште, дудињу (слично купини-малини), слатког је укуса, без специфичне ароме, блако киселкаст и разних боја – од беле, ружичасте, црвене, црвеноцрне, црнољубичасте до црне у зависности од врсте.


Највише га можемо наћи посађеног дуж путева, по парковима, ивицама парцела, око винограда, по двориштима широм Војводине, али и неким деловима Србије. Као декоративна врста у парковима, употребљава се калемљена висећа форма или пак уско пирамидална.
Корисно је за стабилизацију пешчара, добро подноси орезивање у вегетацији и мировању.



Изражена је лековитост цвета, листа, коре и плода... дудиње садрже око 10% инвертног шећера, 2% слободних органских киселина (лимунске и јабучне), витамин С, слуз, пектинске и друге корисне материје. Зреле, врло слатке беле и ароматичне накисело-слатке тамнољубичасте или потпуно црне дудиње једу се свеже, прерађене или осушене. Осушене дудиње могу да замене шећер и због тога их мељу и додају тесту при изради слаткиша. Од дудиња израђују сокове, компоте, слатка, желеа, сирупе и др. Од исцеђеног сока упаравањем добија се сируп који подсећа на мед (и садржи у концентрованом облику хранљиве састојке свежег сока дудиња). Плодови дуда су лековити и користе се за ублажавање болести срца, крвних судова, уста и грла, шећерне болести, губљења вида и др.


У народној медицини свеже недозреле дудиње дају против пролива, а зреле као благ лаксанс. Сок дудиња користи се за лакше искашљавање, знојење и мокрење, за испирање код запаљења грла и уста, нарочито сок црних дудиња, који делује и антисептично. Млади, здрави и потпуно развијени листови беру се током лета и суше у танком слоју на промаји у хладу.


Дуд се може користити и за исхрану свиња и живине, али и за печење ракије за коју многи тврде да је лошег квалитета, мада "мајстори" тврде да се дудовача мора припремати и пећи по посебном поступку и у том случају њен квалитет је изванредан. Свакако треба нагласити да се производња свилених буба не може замислити без белог дуда.


Најбоље време за садњу дудова је јесен, од друге половине октобра до краја новембра, мада може да се сади све до првих мразева. Може да се сади и у пролеће. Успешно расте у врло сркомним еколошким условима. Није пробирач, скоро да му одговара свако, па и најлошије, земљиште. Једино га не треба садити на заслањеним и земљиштима с високим нивоом подземних вода. Подноси ниске температуре, и до -30 С.


У Србији се углавном гаје бели (Morus alba), црвени (Morus rubra) и црни дуд (Morus nigra). Данас је, по мом мишљењу, без разлога запостављено воће.