Одавно се о противградној заштити није причало толико као овог лета. Нажалост - све су то били разговори с поводом. Метеоролошка статистика показује да град пада све ћешће и све више, а глобалне климатске промене иду у прилог прогнозама да ће се тај тренд наставити још дуги низ година.


Самим тим и избор најефикаснијег система противградне заштите постаје актуелнији него икад. Већ на први поглед је јасно да осигурање код осигуравајућих друштава само санира последице, да се не може вратити купац кога смо изгубили за ту годину или трајно, нити се може надокнадити умањени род у наредној години, уколико се ради о озбиљнијим оштећењима од града.


Ефикасност територијалне заштите противградним ракетама је одавно под знаком питања. У новије време се код нас спомиње и систем неутралисања градоносних облака дејством из авиона, али у сваком случају остаје вечито питање - да ли ће баш мој воћњак бити заштићен?



Докле овако?













Све су то "теме и дилеме" које су у развијеним воћарским регионима одавно разрешене на најсигурнији и најједноставнији начин. Тамошњи узгајивачи су своје плантаже прекрили противградним мрежама и у томе пронашли сигурну и трајну и заштиту и рачуницу. Зато ћемо се мало детаљније позабавити управо овим видом противградне заштите, који је и наша Влада препознала као најефикаснији и уврстила га у списак пољопривредне опреме за коју се одобравају бесповратна подстицајна средства.



Систем противградних мрежа


Ради се о конструкцији састављеној од стубова, решеткасто распоређених по целој плантажи, међусобно увезаних системом сајли, анкера, држача, затезача итд који се на крају прекрива мрежама чија је основна функција да механички заштите ваше плантаже од града. У зимском периоду мреже су скупљене и причвршћене за сајле које се налазе изнад сваког реда.


У пролеће, када смо сигурни да снежних падавина више неће бити, мреже се шире и међусобно спајају посебним копчама. Спајање се врши тачкасто, на сваких неколико метара, тако да између спојних места остају прорези кроз које се град слива у средину међуредног простора. У питању је, дакле, релативно гломазан, али апсолутно сигуран систем заштите којим се једноставно рукује и који не захтева никакво одржавање.


Саме мреже су начињене од материјала производеног на бази полиетилена. У пракси су најзаступљеније црне, али се, спорадично могу срести и сиве и беле мреже. Оне се, осим по боји, међусобно разликују и по хемијском саставу, односно по трајности. На нашим географским ширинама је најупутније користити црне мреже које су уједно и најотпорније и чија трајност превазилази век трајања једног воћњака.



Стубови


Путујући кроз европске воћарске регионе, на први поглед запажамо две ствари. Прво, постоје крајеви у којима је скоро 90% површина прекривено мрежама и друго, за подршку се користе две врсте стубова: бетонски и дрвени. Бетонски стубови налазе примену пре свега на чврстом и у основи стеновитом тлу, какво је у пределима које гравитира Медитерану. У средњој Европи и на земљиштима каква су у Србији, бетонски стубови би временом могли полако почети да тону. Осим тога, евентуалне закаснеле снежне падавине на већ раширене мреже, довеле би до екстремних оптерећења система, па би се могло догодити да се поједини бетонски стубови поломе. Нарочито они који се оптерете на смицање или савијање.


Код дрвених стубова такве опасности су искључене и они су за наше прилике оптимално решење. Најбољи дрвени стубови се праве се од импрегнираних стабала ариша или бора, при чему је важно да се њихова импрегнација обави технолошки тачно и доследно. Најпре под високим притиском, а затим у вакууму, после чега се обавља процес фиксирања.


Добро припремљени дрвени стубови трају најмање 25 година.


Дебљине стубова се најчешће креће у распону 11-16 cm и одређује се на основу оптерећења које стуб треба да поднесе и места које заузима у систему.
Дужина (висина) стубова у основи може бити произвољна, одређена је висином стабала и обликом крошње и стандардно се креће око 4m.




Амбијент испод мрежа


Наткривеност плантажа противградним мрежама доводи до незнатне засенчености засада. Шта то значи у пракси? Пре свега, испод мрежа долази до благог ублажавања температурних екстрема. Када спољне температуре пређу 30 степени, температура испод мреже ће бити за 2-3 степена нижа. Исто тако, када су температуре околине екстремно ниске, оне ће испод мреже бити за 2-3 степена више, што може пресудно заштити засаде од касних пролећних мразева. При средњим вредностима, температура испод мрежа се не разликује од "спољне" температуре.

Блага засенченост, већ сама по себи, ублажава и појаву ожеготина. Овај ефекат се појачава и чињеницом да мреже, осим извесне заштите од прејаке осунчаности, у одређеном степену смањују разлику између најниже (ноћне) и највише дневне температуре.




Изградња система


Систем се пројектује за сваки воћњак и парцелу посебно, уважавајући све специфичности терена и самих засада. Упутно је цео посао препустити стручњацима који ће ове посебности знати да процене и да их испоштују. Идеално би било поставити мреже пре подизања нових засада, јер се тада систем може користити и као потпора биљкама. Међутим, за подизање противградних мрежа никад није касно и наш је савет, да поучени искуствима европских воћара, обавезно размислите о постављању мрежа на својим плантажама. Боље је једне године одрећи се профита или одложити куповину неке машине па изградити свој сопствени систем заштите од града. То ће вам омогућити да са сигруношћу рачунате на свој принос и приход, да имате своје сталне купце и да слободно уговарате продају унапред. И зато, разрешите дилему: подигните мреже и уместо да гледате у небо - спавајте мирно.




Миленко Перишић